Rada Đurić: Smejem se često, najčešće i najslađe sebi i svojima

Jedna od najomiljenijih voditeljki na domaćoj sceni svakako je Rada Đurić. Harizmatična, nesputana i otvorena, uvek je rado viđen gost u popodnevnim satima na malim ekranima.

Rada je u razgovoru za Hello! otkrila šta može da je nasmeje, ali i zbog čega ume da zaplače...

Šta vam prolazi kroz glavu neposredno pred završetak uvodne špice “Beogradske hronike”?

- Prilično sam koncentrisana na to šta ću reći na početku. Često se, međutim, desi da se početak emisije promeni bukvalno pred samu špicu. Iskreno, to su trenuci kojima se i danas najviše radujem. Ima tu nečega, taj adrenalin i osećaj neke posebne važnosti.

Šta je najlepše što vam je posao na televiziji doneo?

- To što sam upoznala talentovane, hrabre, sjajne ljude kojima je, uprkos svemu, stalo do nečega. I poznate i nepoznate. Istovremeno, kroz posao sam i sebe bolje upoznala, u okolnostima koje nisu uobičajene.

Šta vam danas, posle godina iskustva, budi tremu?

- I danas je ima, ne tako često, ali je ima. Iskreno, volim tremu, to znači da još ima žara i da ono što radimo još ima smisla, da vredi. Imam tremu pred ljudima koji su uradili velike stvari i za sebe, ali pre svega za sve nas. To su oni nenametnuti autoriteti. Imam tremu i pred obradu neke aktuelne teme do koje mi je stalo.

Koga još niste videli u studiju, a voleli biste?

- U suštini svi koji su trebali da budu tu već su bili. Ili će biti. Razumem ljude kojima je previše javnosti, posebno u poslednje vreme, ali ne shvatam one kojima je dužnost da odgovaraju na pitanja, a to ne žele, i pri tom misle da im je to dozvoljeno. Možda i jeste, ko još mari za odgovornost.

Koje emisije rado gledate?

- Volim sportiste, posebno naše. Oni mi uvek pomognu da brzo rešim koji ću program da izaberem. Gledam i vesti gotovo na svim kanalima. Biram ono što mi prija, a prija mi ono što me ne nervira.

Za naciju ste Rada Đurić. Kako vas oslovljavaju bliski ljudi?

- Moje pravo ime je Radmila, tako ispada da me svi znaju po nadimku. Osim Rade, tu su i sve ostale varijacije na temu.

Kakvi ste u pričanju viceva?

- Smeju se na kraju, što je valjda dobro.

Čemu ste se poslednji put vi nasmejali od srca?

- Pre neki dan gledala sam neku glupu komediju, ali su mi suze krenule od smeha, a odavno nisu. Smejem se često, najčešće i najslađe sebi i svojima.

Koju pesmu naručujete u kafani?

- U poslednje vreme “Ja bez tebe ne mogu da živim”. Imam i poseban stih: “Ja se više ničemu ne divim, zato pijem za ona vremena”.

Šta vam hrani dušu?

- Dobro društvo. Izleti sa mojim drugaricama, porodična okupljanja... I baš dobra knjiga kad hoću da budem sama.

Koje jelo volite da pripremate?

- Svako koje je gotovo za manje od pola sata.

Gde ćete ovog leta na odmor?

- Nadam se krajem jula ili početkom avgusta. Za sada je to Istra ili Italija, mada je promena plana vrlo moguća. I često poželjna. Nisam rob planova.

Šta prvo uradite kada ostanete sami i kažete: “A sad malo ja”?

- Skuvam kafu, zapalim cigaretu, pogledam u nebo, pa natenane.

Na koje ste mesto stavili sebe na listi ličnih prioriteta?

- Sve zavisi, pravim ih uglavnom na dnevnom nivou. Često se desi da ispadnem sa te liste.

Najlepši kompliment koji vam je neko udelio?

- Kad čujete o sebi nešto lepo, a znate da je iskreno, onda to zauvek zapamtite, ali ne prepričavate da ne pokvarite.

U čemu je život u pedesetima u prednosti u odnosu na prethodne decenije?

- Trebalo bi više da volite sebe i da umete lakše da prihvatite stvari onakve kakve jesu. Lično nemam mnogo benefita od pedesetih. Ipak, ima nekih stvari koje radim i brže i lakše, kao što je donošenje važnih odluka.

Pamtite li prvu simpatiju?

- Naravno. I prvi dan u školi, i prvu reportažu...

Šta je najlepše što vam se dogodilo u prvoj polovini godine?

- Volim da me život iznenadi, pa da sve ono lepo što bi trebalo da mi se desi dođe odjednom. Ravnoteže radi. Zato čekam.

O čemu trenutno maštate?

- Da mi ćerka dođe iz Amerike.