Bogdan Bogdanović ekskluzivno za HELLO!: Ne jurim ljubav, čekam da mi se desi

Kada je sredinom maja u dresu “Sakramentno kingsa” završio debitantsku sezonu u „NBA“ ligi, Bogdan Bogdanović doputovao je u Srbiju kako bi „napunio baterije“ za predstojeće podvige. Iako je u međuvremenu stekao armiju navijača, na njegove uspehe svakako su najviše ponosni roditelji Dragan i Koviljka, kao i sestra Bojana.

Stoga je njegov prvi potez na domaćem terenu bio odlazak u porodični dom u Mirijevu. U kraju u kom je napravio prve košarkaške korake, sa bivšim komšijama odigrao je partiju basketa i neko vreme proveo u neobaveznom ćaskanju.

Oduševljeni njegovom neposrednošću i pristupačnošću, pohvalili su ga i istakli da ga slava nije promenila i da je ostao isti onaj dečko iz kraja. Bogdan im je obećao da će popraviti dotrajali koš, prisećajući se poena koje je osvajao pod tim obručem.

 

A post shared by Bogdan Bogdanovic (@bogdanbogdanovic) on Apr 1, 2018 at 9:55pm PDT

Dok u privatnom životu odaje utisak dobrog i skromnog momka, na terenu je sušta suprotnost. “Vođa horde”, kako glasi njegov nadimak na društvenim mrežama, nemilosrdan je u obračunu sa protivnicima. Zahvaljujući tome brzo je stekao i simpatije američkih medija. Zbog lakoće s kojom u kritičnim trenucima pogađa trojke komentatori su dobro naučili ovu reč i izgovaraju je na tečnom srpskom.

Mada s ponosom ističe da je rođen i odrastao u Beogradu, posebna osećanja gaji prema Mratinju, mestu na severu Crne Gore, odakle Bogdanovići vode poreklo. Proteklih nekoliko dana odmarao se tamo, uživajući u ukroćenoj prirodi i čistom vazduhu.

Punih pluća i bistrih misli vratio se u Beograd kako bi priveo kraju pripreme za košarkaški kamp za decu, koji organizuje drugu godinu zaredom. Ne zaboravljajući svoje početke i maštanja o zakucavanjima pod svetlima „NBA“ reflektora, popularni Bogi odlučio je da mladim nadama srpske košarke pokaže pokoji trik sa narandžastom loptom i objasni im kako se stiže do zvezda.

- Želja mi je da devojčicama i dečacima prenesem svoje znanje i iskustvo. Sećam se koliko je meni značio svaki savet koji sam dobijao od iskusnih igrača i veoma sam ponosan što i ove godine organizujemo kamp, čime se potvrđuje prethodni uspeh. Takođe mi je drago što je mnogo mojih kolega podržalo ideju i što se uvek rado odazivaju pozivu da nam se pridruže.

Ubeđen sam da ćemo se svi dobro zabavljati i uživati igrajući basket, a deca će se učiti timskoj igri i fer-pleju. Uveli smo dosta noviteta, pa neće samo igrati košarku. Pokazaćemo im grad, organizovali smo plovidbu rekom, a vodićemo ih i u pozorište. Svestan sam da oni možda neće sve pratiti sa velikom koncentracijom, ali važno je da im skrenemo pažnju i na taj segment, da im ostane kao lepa uspomena i da negde u podsvesti imaju to kao dobar primer za neke izbore u životu - kaže nam „NBA“ as, koji će se 23. i 24. juna na Kalemegdanu družiti sa decom u “Košarkaškom kampu Bogdana Bogdanovića”.

Kada ste vi shvatili pravila profesionalnog života?

- Dok sam igrao za “Partizan”. Nisam odmah razumeo pravila, bio sam nestašan i ne baš uredan kada je reč o odnosu prema košarci. Mislio sam da sve mogu da postignem, da ostajem do kasno u noć i da ujutru na treningu pružim maksimum. Duško Vujošević stavio mi je do znanja da su odricanja neminovna, objasnio mi je šta znači biti profesionalac i doveo me u red.

Završili ste debitantsku sezonu u „NBA“ ligi. Jeste li zadovoljni učinkom?

- U početku je bilo mlitavo. Bio sam umoran i prilično istrošen od prethodne sezone u Evropi i igara za reprezentaciju. Oni koji su to iskusili govorili su mi da je izuzetno naporno, ali tek kada sam ušao u priču, shvatio sam koliko je zahtevno igrati u „NBA“ ligi.

No, kada sam uhvatio njihov ritam, sve je krenulo kako treba. Navikao sam se na jak tempo, leži mi. Odgovaraju mi ambijent i atmosfera. Sve je na potpuno drugačijem nivou i imate sjajne uslove da radite na sebi. Generalno sam zadovoljan, iako ima prostora za napredak, posebno u timskom delu. Radićemo na tome.

Na konferenciji povodom otvaranja drugog Košarkaškog kampa Bogdan Bogdanović direktor ove organizacije Miodrag Radović istakao je da to logičan nastavak prošlogodišnje priče.

Prvi Bogdanov kamp
naišao je na izuzetno pozitivne reakcije i zato sa velikim zadovoljstvom najavljujemo početak drugog, koji će okupiti mlade ljubitelje košarke, kako iz Srbije, tako i iz ostalih zemalja

 

Dolaskom u “Kingse” ispunila vam se velika želja da upoznate vašeg idola iz detinjstva Peđu Stojakovića. Kako je izgledao susret sa njim?

- Peđa je ostavio ogroman utisak na mene. On je jedan veliki gospodin i sada, kao veteran, zna kako da uživa u svemu što je uradio tokom karijere. Zaista ume da živi. Mislio sam sve najbolje o njemu pre upoznavanja, a tako je i ostalo. Daje nam izuzetne savete, često se šali sa nama, čak provocira na neki fin način kako bi iz nas izvukao što više. Ima prepoznatljivi balkanski temperament, uporan je i posvećen. Sve je dao ovom sportu, i ljubav i telo. Danas, naravno, više uživa nego što radi, što je normalno i zasluženo. Meni svakako puno znači što imam priliku da učim od takvog čoveka.

Kako glasi najvredniji savet koji vam je dao?

- Da čuvam svoje telo. Često mi to napominje i ističe da u jednom trenutku karijere organizam više neće da sluša kao pre zbog čega ćeš se osećati nemoćno. Uvek to imam na umu.

Prija li vam život u Sakramentu?

- Dopada mi se grad i način na koji život tamo funkcioniše. Kada razgovaram sa našim igračima koji su u drugim mestima, zaključujem da je meni stvarno dobro tu gde sam. U Los Anđelesu, na primer, gde igra Miloš Teodosić, gužva predstavlja veliki problem. Mnogo vremena provodiš na putu do hale i trening-centra, a na utakmice krećeš i šest sati ranije. To je baš naporno. U Sakramentu je drugačije. Mali je grad i sve je organizovano bukvalno u minut.

Što se tiče mojih obaveza, svaki dan precizno je programiran. Tačno znaš koliko vremena ti je potrebno za koju aktivnost. Ako kažu da imaš pet minuta, to je zaista pet minuta. Kašnjenje skoro da ne postoji. Nema saobraćajne gužve, prija mi klima, a i ljudi su dobri. Stanovništvo pretežno čine Meksikanci i stare američke porodice, uglavnom se svi ljudi poznaju. Dosta me podseća na Beograd. Ima mnogo zelenila, dva mostića i dve reke koje se spajaju u ušće. Super mi je, zaista. Zadovoljan sam.

 

Da li je i noćni život bogat kao u Beogradu?

- Jednom nas je trener pustio da proslavimo rođendan prijatelja. Imali smo dozvolu da ostanemo najviše dva sata, i to je bilo sve. Nemam baš vremena za izlaske, teško je izdržati tempo. Trudim se da se odmaram kad god mogu. Eto, posle tog izlaska nisam mogao da se oporavim 20 dana. Drži se u telu i dalje, umor nikako da prođe, teško je vratiti se u formu.

U kojoj meri uspevate da prilagodite balkanski temperament američkom sistemu?

- U početku je bilo malo čudno, ali shvatiš da je sistem takav i prilagodiš se. Nije jednostavno. Imaš cilj i držiš ga se. Tamo je sve mnogo organizovanije, svi strogo poštuju pravila. Ne dozvoljavaju da se bilo šta menja, svako radi svoj posao i ima svoje mesto u priči. Jednostavno, dobro su plaćeni za ono što rade i niko ne želi da napravi grešku zbog koje će snositi ozbiljne posledice. Kod njih nema muljanja.

Veliki deo vaših aktivnosti vezan je za druženje sa medijima i promotivne aktivnosti kluba. Stvaraju li vam one dodatno opterećenje?

- To je kod njih važan segment. Nije uvek lako i ume da iscrpi, ali je sastavni deo te priče.

Koliko vam je ispunjenost na emotivnom planu važna za profesionalne uspehe?

- Svakako da je bitno, ali ne dozvoljavam da me to poremeti. Šta da vam kažem, ne dam se. (smeh)

Znači li to da nemate devojku?

- Toliko sam zaljubljen u košarku i toliko volim taj sport da trenutno ne razmišljam o ljubavi. Mislim da bi trebalo pustiti da nam se to desi i da za tim ne treba juriti.

Mnoge devojke koje vas jure izvesno misle suprotno. Kako reagujete na takvo udvaranje?

- Iskreno, nije mi baš sasvim normalno. (smeh)

Malo je poznato da ste nesuđeni fudbaler. Zbog čega ste ipak odabrali košarku i da li pomno pratite “Mundijal” u Rusiji?

- Kao mali igrao sam i fudbal i košarku, a onda je 2002. godine naša reprezentacija otišla u Indijanapolis i postala prvak sveta. Tog dana odllučio sam da budem košarkaš. Pratim nastupe “orlova”, pogledao sam i nekoliko utakmica ostalih timova, ali ne stižem da vidim baš sve. Voleo bih da se plasiramo u naredni krug.

Da li je tačno da ste majstor za Rubikovu kocku?

- Ponekad pred spavanje volim da je slažem, nisam loš, ali ne bih rekao da sam baš neki majstor. Trudim se da je rešim za manje od minuta.