Savo Milošević: Deca su me spasila posle velikih porodičnih tragedija

 

“Najvažniju sporednu stvar na svetu” Savo Milošević poslednjih godina prati sa funkcije potpredsednika “Fudbalskog saveza Srbije”. Nekadašnjeg asa “Partizana” dugo nije bilo u javnom životu, da bi se pre nešto više od mesec dana njegovo ime našlo u glumačkoj podeli predstave “Otkačene”, koja se igra na sceni “Akademije 28”. Iako nema nameru da karijeru preusmeri ka “daskama koje život znače”, ne krije da mu je drago što su ga njegova deca, Nikola, Isidora i Boris, podržali u poduhvatu u koji je, kaže, upao slučajno, a pred publiku izašao bez glumačke obuke, čista srca.

Da vam je neko prošle godine u ovo vreme rekao da ćete postati glumac, šta biste odgovorili?

- Odavno sam prestao da budem isključiv, a na ličnom primeru mnogo puta uverio sam se u istinitost izreke “nikad ne reci nikad”. Uostalom, živimo u Srbiji gde je sve moguće, pa i da fudbaler glumi u pozorišnoj predstavi. (smeh)

Može li se živeti od glumačkih honorara?

- Ne znam, mene motiviše ljubav prema umetnosti.

Kod nas se svi razumeju u sve, tako da je malo onih koji bi kao vi iskreno rekli “ne planiram da se bavim glumom u budućnosti jer ja to ne znam”.

- Nismo stručni za sve. Boli li ako to priznamo? Ne bih ništa dodao ni oduzeo pomenutoj rečenici iako su kritike dosta dobre.

Koliko puta vam se desilo da neki poznanik uzme slobodu da vam objasni kako je trebalo da igrate na određenoj utakmici ili kako bi trebalo poboljšati sastav tima?

- U šali volim da kažem da neznanje nije protivzakonito. Problem je što ljudi često nisu svesni koliko ne znaju. Ne bih da zvučim prepotentno, ali sa amaterima se ne upuštam u stručne diskusije. Prvo bih morao da im objasnim šta je sve potrebno da bi se neko uopšte našao na terenu, a to bi već bila duga priča. Razgovore te vrste uvek okrenem na šalu.

Rediteljka predstave “Otkačene” Monika Romić u intervjuu za “Hello!” hvalila je vaš profesionalizam, uz napomenu da ste već za prvu probu pripremili tekst. Da li vas je disciplini naučio sport ili je to jedna od vaših karakternih osobina?

A post shared by Monika Romic (@moni_c_art) on May 12, 2018 at 2:36am PDT

- I jedno i drugo. Vaspitanje koje nosimo iz porodice je važno, ali i sport vas može naučiti mnogim stvarima koje su primenjive u svakodnevnom životu. Predstavi sam pristupio štreberski, priznajem. Razmišljao sam, verovatno nešto neću moći da iznesem glumački, pa daj bar da naučim tekst. Kako god da ga izgovorim, publika neće znati šta je trebalo da odglumim. Tri meseca smo imali probe, a dešavalo se da i po šest-sedam sati dnevno ostanemo u sali. Bilo mi je jako bitno da nešto ne zabrljam, jer su u predstavu uloženi ogroman trud i rad.

Da li je i ranije bilo glumačkih ponuda?

- Neobaveznih, u kafani. (smeh) Ovo je prvi put da mi je neko zaista dao scenario u ruke.

Jesu li vaša deca bila u prilici da vas vide na sceni?

- Nikola i Isidora gledali su “Otkačene”, a Boris je još mali za takve sadržaje. Ne bih da stavljam reči u njihova usta, ali čini mi se da su zadovoljni mojom ulogom. Isidora je čak dva puta gledala predstavu, pa pretpostavljam da joj se zaista dopada. (smeh)

Kažu da je Nikola vaša slika i prilika, kako po izgledu, tako i po talentu za fudbal.

- Meni je, kao ocu, najbitnije da je on jedan lepo vaspitan, dobar i normalan momak, koliko je to uopšte moguće biti u današnje vreme. Iz kuće je poneo dobre osnove da samostalno gradi svoj put. Profesionalan je, odgovoran i disciplinovan, što su preduslovi za uspeh. Karijeru gradi na račun svog talenta, a ne mog, i imena, i to me raduje.

Kakva interesovanja imaju Isidora i Boris?

- Boris je, na bratov nagovor, pošao njegovim stopama. Trenira fudbal i dosta dobro mu ide. Upravo je sa ekipom na turniru u Pragu. Ćerka studira turizam. Nema veze sa sportom, niti je ikada pokazivala interesovanje da krene tim putem.

Da li sinovi više slušaju savete svojih trenera ili oca?

- Koliko god ja znao ili bio to što jesam u svetu fudbala, za njih je reč trenera zakon. Ja sam tu tek da udelim neki savet, ako me pitaju.

Tokom fudbalske karijere živeli ste širom sveta. Gde vam je bilo najlepše?

- U Španiji. Iz te zemlje nosim predivna iskustva. Španci su vrlo bliski Srbima po mentalitetu, navikama, načinu ishrane. Klima je divna.

Vi ste, ipak, odlučili da kofere trajno raspakujete u Beogradu. Šta je presudilo?

- Reč patriotizam toliko je izanđala i potrošena na ovim prostorima, a ne pada mi na pamet ni jedna druga koju bih mogao da upotrebim. Moja porodica je bila apsolutno saglasna s tim da treba da se vratimo u Srbiju.

Da li ste se pokajali zbog te odluke?

- Suzdržaću se od komentara. (smeh)

Spremajući se za intervju, u nekoliko članaka o vama pronašla sam konstataciju da važite za jednog od najvećih zavodnika na javnoj sceni. Prepoznajete li se u opisu?

- Dugo me nije bilo u medijima, mojom odlukom. Nije mi prijalo da se eksponiram i svesno sam se povukao. Pre toga sam imao velike porodične probleme, te mi nije ni padalo na pamet da se bavim takvim stvarima. Pojedini su stekli pogrešno mišljenje o meni i plasirali ga kroz neke tekstove.

Kako reagujete kad vas neko oslovi sa “legendo”? Neke vaše kolege ne vole taj epitet, asocira ih na penziju i povlačenje.

- Kao narod skloni smo da koristimo superlative, da pravimo poređenja i razbacujemo se velikim rečima. Koliki trag ste ostavili vidi se kroz odnos koji ljudi imaju prema vama, a ja sam srećan što prepoznajem poštovanje. To mi je najbitnije. Imam dovoljno životnog iskustva da po pogledu mogu da procenim ko je iskren i ko ima dobru nameru, nema potrebe da mi bilo šta kaže.

Prati vas glas da niste tipičan fudbaler, zbog elokventnosti i svestranosti. Da li ste zaista izuzetak od pravila ili su vaše kolege nepravedno “optužene”?

- S obzirom da imam diplomu srednje škole, zvanično sam neobrazovan. Kada je reč o fudbalerima, lako mešamo pojmove. Neobrazovan i neinteligentan su dve kategorije. Činjenica je da fudbal nije profesija uz koju ćete nadograditi svoje genetski date intelektualne potencijale, ali pitanje je šta želite od života. Neobrazovani smo jer pored velikihe obaveza koje imamo teško je završavati školu i fakultet. Opet, nikad nije kasno da se nadoknadi propušteno. To je pitanje lične odluke, a ja sam koristio svaku priliku da čitam. No, pitanje je da li su intelektualni talenti važniji od fizičkih?

Kojoj vrsti literature ste davali prednost?

- Filozofija me je oduvek privlačila, i danas me zanima. Kada sam odlučio da ostanem u fudbalu, na jedan nov, drugačiji način, veliku pažnju posvetio sam psihologiji i sociologiji, kako bih što bolje razumeo psihu igrača i svoj posao obavljao kvalitetno i odgovorno. Na kraju krajeva, nauka i svakodnevni život neminovno se prepliću.

Potpredsednik ste “Fudbalskog saveza Srbije”. Šta spada u opis vašeg posla?

- Reč je o protokolarnoj i savetodavnoj funkciji, tako da nemam neka specijalna zaduženja. Angažujem se po potrebi. Do pre dve godine, dok sam bio na direktorskoj funkciji, situacija je bila bitno drugačija. Mitar Mrkela i ja imali smo toliko obaveza da smo praktično više vremena provodili na poslu nego kod kuće.

Planirate li odlazak na „Svetsko prvenstvo“?

- Logično je da kao potpredsednik “Fudbalskog saveza” budem na licu mesta, tim pre što je reč o događaju od planetarnog značaja. Osim toga, jako me zanima gde je fudbal danas, a gde smo mi, i u kom pravcu idemo.

Kako biste fudbalskom laiku u dve rečenice objasnili razliku između današnjeg fudbala i onog koji se igrao u vreme vaših početaka?

- Dovoljna je jedna reč - brzina.

Da li je bilo perioda kada vam je fudbala bilo preko glave, kad vas je mrzelo i da pričate o sportu?

- Nije. Draž fudbala je, između ostalog, i u tome što je jedno nepregledno i neistraženo polje koje vam pruža mogućnost da napredujete u svakom smislu. Da biste razumeli moderan profesionalni fudbal, neophodno je da imate elementarno znanje bar pet nauka: fizike, hemije, biologije, sportske medicine i psihologije. Siguran sam da mi nikada neće dosaditi da se bavim fudbalom.

Razmišljate li da napišete knjigu o onome što ste doživeli, kako na terenu, tako i u životu?

- Prošla mi je kroz glavu ta ideja, ali sam od nje odustao. Svestan sam da bi mnogi to protumačili pogrešno, baš kao što su se povodom mog izleta u glumu mogli čuti različiti komentari. Pisanje knjige pretpostavlja veliku odgovornost. Da napišem nešto tek da bih napisao, ne želim. Ako bih se jednog dana prihvatio tog zadatka, pažnju bih usmerio na razradu statističkih podataka koji bi mogli da posluže kao stručna literatura nekome ko zaista želi da se bavi fudbalom.

Doživeli ste velike porodične tragedije. Gde čovek posle svega nađe snagu da stane na noge i nastavi dalje?

- Ne znam za druge, mene su spasla deca.