Nikola Đuričko: Ono što život priredi, živ čovek ne može da izmisli

Ako se u obzir uzme sve što je Nikola Đuričko ostvario u dosadašnjoj karijeri, jasno je da za intervju sa njim poseban povod nije potreban. No, budući da sam vodi računa o tome da se u medijima oglasi tek kada proceni da ima šta da kaže, reći ćemo da smo se sa proslavljenim glumcem sreli povodom beogradske premijere stendap-šoua „Sve što ste hteli da znate o Džoniju, a niste imali koga da pitate“, koja je održana 12. maja u „Kombank dvorani“.

Harizmatični umetnik je 16 godina u srećnom braku sa jednom lepom Ljiljanom, sa kojom ima ćerku Nađu i sina Đorđa. O privatnom životu govori retko, birajući reči.

U vašoj radnoj biografiji upisano je stotinak uloga i na desetine prestižnih priznanja, cenjeni ste od strane kolega, publika vas voli. Vrata medija uvek su vam otvorena, a vi ste isključivi u stavu da intervjue dajete samo kada postoji konkretan povod, pa i tada pravite selekciju.

- Hvala vam što mislite da me mediji, kolege i publika vole. Moguće je da je razlog baš taj što me ne viđaju svakog dana na stranicama novina i televizijskim kanalima, pa me se zažele. Mnogo je časopisa i portala, a ja sam samo jedan.

Šta mislite o onome što se u današnjim okvirima zove glumačka popularnost?

- Popularnost je prolazna i prateća manifestacija bavljenja glumom. Ja volim kreativni proces pravljenja predstava, filmova i serija, a prepoznavanje je čist dobitak.

Uhvatite li nekad sebe da pre nego što krenete iz kuće svesno navučete “masku mrguda” koja vam koliko-toliko garantuje malo mira?

- Nisam baš tako vešt, a to i nije toliko naporno; tu i tamo neko fotografisanje, malo razgovora i to je to. Uglavnom mi prilaze fini ljudi.

Ne prija mi sve ono što je vulgarno, glupo i agresivno. Nastojim da filtriram budalaštine kojima nas svakodnevno zasipaju. Naravno, nije moguće zaštititi se u potpunosti

Iskusan ste glumac, ali ste se tek nedavno odvažili da igrate stendap. Šta vas je privlačilo ovom formatu, a od čega ste strahovali?

- Privlačio me je neposredni kontakt sa publikom i jednostavnost forme, koja je najveća opasnost. Ponekad me obuzme panika od same pomisli da sam na sceni sam, a nekad mi je upravo to najveće uzbuđenje.

Mnogi se pitaju da li su anegdote koje prepričavate zaista deo vašeg života ili tek glumački tekst?

- To je moj život. Sve o čemu govorim dogodilo se u većoj ili manjoj meri. Ono što život priredi, to živ čovek ne može da izmisli. Stendap ne trpi naučene tekstove, prolazi samo iskrenost.

Predstavu ste do sada izveli pedeset puta, širom regiona. Možete li da izdvojite rečenicu-dve koje svuda nailaze na dobar prijem.

- „Moje ime je Nikola Đuričko i ja sam naš poznati glumac.“ Posle te rečenice publika se uvek bar blago nasmeje, a negde padne i aplauz.

Šta se dešava kada izostane očekivana reakcija? Poremeti li to glumca?

- Dovoljno sam iskusan da znam da ne smem previše da se oslanjam na reakciju. Ako dođe super, ako ne i to je super. Mnogo toga mora da se poklopi: vremenski uslovi, moje raspoloženje, raspoloženje ljudi u sali...

Pamtite li situacije iz pozorišnih predstava kada ste reagovali neplanirano: zasmejali se na sceni ili izgovorili pogrešnu repliku.

- Poput mnogih kolega i ja sam nekada igrao više od 100 predstava godišnje. Prema zakonu velikih brojeva neminovno je da se, povremeno, dogodi nešto neplanirano. Jedna od čari pozorišta je i to što se sve dešava u času, na licu mesta. Glumci, kao i publika, vole neplanirane trenutke, ali ih se istovremeno i plaše, jer treba se snaći u hodu, a to ponekad nije lako.

Veliki šoumen Branko Đurić Đuro rekao mi je da je najveći kompliment dobio od jedne gospođe koja je posle predstave došla u garderobu da mu kaže kako bi njegove šale trebalo propisivati na recept, kao terapiju. Šta vi pamtite kao najveći kompliment?

- Moj sin Đorđe, koji ima devet godina, bio je na mom nastupu u Njujorku, a posle predstave je došao kod mene u garderobu i rekao mi: “Tata, ovo je bilo genijalno. Lice me boli od smeha. Super si.” Šta da vam kažem, niko srećniji od tate.

Umetnik, koga mnogi opisuju kao tipičnog predstavnika urbanog Beograda, priznaje da ga cerka i sin još nisu otkrili kao glumca.

A post shared by Milan Josipovic (@gentleman.rs) on Mar 15, 2015 at 2:58am PDT

Kakve utiske nosite iz Njujorka?

- U tom gradu sam i ranije boravio, ali sada sam prvi put igrao predstavu. Nastupio sam u klubu “Cutting Room”, u 32. ulici, koji vodi čuveni Zverka iz serije “Seks i grad”. Tu su gostovali i Džoni Keš, Stonsi i drugi. Bila je vrlo lepa atmosfera. Publiku su činili ljudi sa ovih prostora koji se, naravno, smeju istim štosevima kao i naši sugrađani, s tim što su opušteniji jer imaju dužu tradiciju praćenja stendap-predstava.

Ako uzmemo kao relevantan podatak sa “Vikipedije” da ste prvi put stali pred kamere davne 1980, iza vas je 38 godina staža. U drugačijim okolnostima, da pričamo sa čovekom iz neke druge branše, mogli bismo da govorimo i o uslovima za penziju. Šalu na stranu, da li ste se umorili od glume za sve ove godine?

- Moram da ispravim “Vikipediju”. Moj prvi izlazak pred kamere bio je u novogodišnjem programu “Radio-televizije Beograd” 1978. godine. Nisam se umorio od glume, ali jesam od svega što prati bavljenje glumom: neizvesnosti sledećeg posla, smanjenja produkcije, jeftinih filmova, lake zabave...

Idu li glumci ikada u penziju? Ili je to tek “slovo na papiru”?

- Gluma je specifična profesija. Zakon kaže da se u penziju ide posle šezdeset pete godine života, ali mislim da je na svakom od nas da odluči kad je momenat da se povuče. Uostalom, ko će da igra kralja Lira ako ne glumac u penziji?

Jeste li voleli svaki lik koji ste tumačili?

- Možda je prejako reći da sam voleo, ali svakako da sam se trudio da razumem svaki lik, kao i mehanizam koji ga pokreće.

U četrdeset tri godine vašeg života, prema “Vikipedijinoj” računici stalo je 38 godina bavljenja glumom, a po vašoj 40. Po čemu su godine najranijeg detinjstva, bez glume, bile drugačije od ostalih?

- Mislim da sam bio prosečan klinac. Voleo sam da vozim bicikl i da što više vremena provodim napolju. Kasnije sam, kao tinejdžer, imao rok bend i devojku. Klasika.

Koju vašu slabost ste najteže zavoleli, najduže vam je trebalo da se na nju naviknete?

- Lenjost, i još se borim.

A post shared by Ksenija Sepelj (@ksenijasepelj) on May 9, 2018 at 2:32pm PDT

Promotivna fotografija za predstavu “Sve o Džoniju”, na kojoj ste dlanovima prekrili uši, asocira na pitanje šta vam sve ne prija da čujete.

- Taj potez aludira na čuvenu priču o tri majmuna koja ne čuju, ne vide i ne govore. Ne prija mi sve ono što je vulgarno, glupo i agresivno. Trudim se da filtriram budalaštine kojima nas svakodnevno zasipaju.

Da li je uopšte u današnje vreme moguće zaštititi se od loših vesti?

- Nije moguće zaštititi se u potpunosti, ali je moguće ne konzumirati sadržaje koji vam se ne sviđaju. Dakle, sve što je teški primitivizam ili zloupotreba ljudi kod mene nema prolaz. Ako na televiziji nabasam na takav program, promenim kanal. Ne kupujem i ne čitam štampu koja obiluje tekstovima koji se mogu okarakterisati kao laž ili kao propaganda s ciljem širenja mržnje ili progona neistomišljenika. Relativno je jednostavno. Mi smo ti koji kontrolišemo šta ćemo pustiti u svoje glave i srca, a šta ne.

Koja su vaša tajna utočišta kad želite da se odmorite od stresne svakodnevice? To može biti i lepa knjiga, zar ne? Ne moramo da idemo daleko.

- Potpuno ste u pravu. Knjiga, lagana šetnja ili razgovor sa prijateljima, sve su to male oaze koje zajedno čine veliku oazu dobre energije i utočište od nekih stvari koje nam ne prijaju na dnevnom nivou.

Svojevremeno ste se interesovali za golf. Gajite li još tu strast?

- Svakako. Nije lako odreći se divnog sporta koji uči disciplini, a pri tom se sve odvija u prelepoj prirodi.

Mnogi vas doživljavaju kao tipičnog predstavnika urbanog Beograda, koji polako nestaje. Osećate li i sami nostalgiju prema prošlim, ne tako davnim vremenima?

- Nostalgičan sam pri pomisli na moje drugove koji nisu više sa nama. Nostalgičan sam za devojkama koje su se odselile u beli svet. Mislim da svi gajimo sentimentalna osećanja za nekim lepšim vremenima.

Postoji li nešto zbog čega vam je žao što vaša deca, iako odrastaju u Beogradu, neće imati priliku da vide, osete, a vama je mnogo značilo?

- Krivo mi je što neće upoznati lakoću života koju je Beograd nekad imao. U mom sećanju Beograd je uvek bio dovoljno veliki da vas sakrije ako to želite, a istovremeno dovoljno mali da lako možete da sretnete poznanike ili prijatelje i sa njima se “uvalite” na neku žurku.

Šta kažu vaša ćerka i sin - kakav je tata glumac? Koju vašu ulogu najviše vole?

- Za njih sam njihov tata, i to im je za sada dovoljno. Nisu me još otkrili kao glumca.

Kako se nosite sa početkom njihovog pubertetskog perioda? Sećate li se neke lekcije koju su vama “očitali” vaši roditelji, a danas bi vam mogla biti od koristi?

- Roditelji su bili puni razumevanja za moje gluposti, ali su me učili da moram da snosim odgovornost za svoje postupke. Trudim se da takav odnos i ja uspostavim sa mojim klincima.

Može li se deviza da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka i odlučna žena uklopiti u vaš bračno-emotivni status?

- Svakako. Moja supruga i ja odlično se razumemo i samim tim uspešno dopunjujemo, i poslovno i oko podizanja dece. Dugo smo zajedno, a još mi je podjednako lepo u njenom društvu, i to je najvažnije.

Da li je tačno da je Ljiljana ubrzala vaše premišljanje na temu «stendap - da ili ne» tako što vam je zakazala nastup i dovela vas pred svršen čin?

- Živa istina. Ja sam se nećkao, obećavao, planirao, ali nisam mogao da definitivno prelomim. Onda je ona uzela stvar u svoje ruke; zakazala mi je dva nastupa i tako me naterala da u roku od tri meseca smislim tekst i organizujem program. Hvala joj na tome.

Jedna od stvari koju, recimo, ne znamo o Džoniju je da li je romantičan.

- Jesam, naravno. Neizlečivo sam romantičan.