Svetislav Bule Goncić: Održati brak tri decenije može biti umetnost

Svetislav Bule Goncić karijeru je započeo sredinom sedamdesetih godina kao dečak u seriji "Salaš u malom ritu", a tokom osamdesetih proslavio se ulogama u filmovima "Šećerna vodica" i posebno "Oktobarfest". Publika ga, takođe, pamti po ulozi mađioničara Čarlija u "Srećnim ljudima", a trenutno je aktuelan u roli Radeta Božića u veoma gledanoj telenoveli "Istine i laži".

Goncić, koji pored glume radi i kao direktor beogradske Ustanove kulture "Vuk Karadžić", za Informer priča o aktuelnostima u vezi sa serijom "Istine i laži", svojoj karijeru, prijateljstvu sa pokojnom Sonjom Savić, porodici, ljubavi prema motorima

Dug staž na motoru

Ljubitelj ste motora, da li je to neki relikt koji vučete iz buntovne mladosti?

- Motor vozim od 1975. godine, kada je moj otac bio dovoljno lud da mi kupi tadašnji poni ekspres bez zadnjih amortizera. Od tada sam na motoru, uz manje pauze, čitav život. Zbog karaktera ove mašine stiče se utisak da treba postaviti takva pitanja, ali tu nema nikakve misterije, niti buntovništva. Motor je samo prevozno sredstvo i ništa više. Jednako zanimljivo može biti obilaziti Srbiju, koja je prelepa, i Evropu kolima ili taljigama, bilo kojim prevoznim sredstvom, samo što na motoru to može biti nešto opasnije, o čemu svedoči i neslavna statistika.

Kako ste se vi našli u seriji "Istine i laži"?

- Pravili su jednu vrstu kastinga i izabrali su me. Drago mi je što su baš mene izabrali za tu figuru oca, Radeta, jer sam imao priliku da radim sa nekoliko mladih ljudi kojima je ovo neki glumački početak i koji su kroz ovu seriju lepo napredovali i razvili se. Takođe, radim i sa kolegama koji su već zreli, u najboljim godinama, a sa kojima nisam imao priliku da ranije sarađujem i koji su sjajni. Tu su i starije kolege s kojima sam već radio u pozorištu kao što su Ljilja Dragutinović i Feđa Stojanović.

Jeste li upoznati sa argentinskim originalom po kojem se radi ova serija?

- Jesam, naravno, u smislu da sam znao sinopsis cele priče. To je jedno obimno delo za koje treba imati kondicije, jer snimanje dugo traje. Ključ uspeha ove serije je zapravo veoma dobar literarni predložak, a potom i kasting. Sam tekst smo morali da adaptiramo prema okolnostima života koje ovde imamo. Najvažnija stvar u seriji su ljudski odnosi. I ta osnova, koja je dobro prevedena kao "Istine i laži", zapravo je preispitivanje vrednosnih sistema i odnosa koje ljudi imaju. Što je za nekoga istina, za drugoga je laž. Svaki od tih karaktera se preispituje šta je istinito uradio, a šta nije. Na tu temu postoji i mnogo dramskih tekstova.

A post shared by JOCA Istine I Lazi (@joca_istine_i_lazi) on Nov 8, 2017 at 3:37am PST

Na osnovu čega ste gradili svoj lik?

- Što se tiče karaktera koji igram, obično se osnova za njihovo građenje nalazi u njihovim akcijama, u onome što oni rade. Ne može se samo ići na imitaciju nekoga koga već znate. To je onda samo vizuelna forma koja ne zadovoljava suštinu. Tako je ovde svako od nas imao zadatak da dobro prouči šta koji karakter radi, koji su mu motivi, šta on u životu želi, da bi onda mogao da napravi neku fizionomiju lika koji tumači.

Da li vam je posao rukovodioca kulturne ustanove pomogao da uđete u lik uspešnog biznismena?

- Pa, dobro, ako će lakše da vam bude - pomaže. Inače nema nikakve veze. Posao je posao. Ja vam kažem, okosnica su ti likovi... Kad pročitate scenario, vi vidite šta je lik nameravao i želeo da uradi. To bi trebalo svako da se zapita - šta je cilj njegovog života? Tako će svako imati jasnu sliku o sebi.

Prija li vam dodatna popularnost koju ste dobili zbog serije?

- Da vam kažem, ja sam od 1969. godine u ovome. Četiri godine kasnije se pojavila veoma popularna serija "Salaš u malom ritu". Radio sam gomilu predstava i filmova... Meni je drago što su me pozvali da radim ovu seriju, a što se tiče popularnosti, to je jedna socijalna refleksija protiv koje nemam ništa, jer ja u njoj živim ceo život. Frekvencija kojom me sada ljudi prepoznaju na ulici je povećana, što samo govori da je serija veoma popularna.

U mladosti ste glumili buntovne likove, recimo u filmovima "Šećerna vodica" i "Oktobarfest", kako vam to danas deluje?

- Odlično! To i jeste zadatak mladosti, da bude buntovna i da se suočava sa neizvesnom budućnošću. Ne razumem ljude koji kažu da nam je nekad bilo bolje a danas ništa ne valja. To je kao da mladim ljudima kažete da im život ništa ne valja, to nije lepo. Treba rizikovati, pogotovo u umetnosti, a ako ne rizikujete, onda je to administriranje i nema ničeg izazovnog, zaigranog, kreativnog... Kreativnost traži tu vrstu rizika da se pogreši.

U "Oktobarfestu" glumite mladog čoveka koji želi da pobegne iz zemlje. Danas imamo sličnu priču, da li je to naš usud?

- Možda jeste. Ova zemlja, nažalost, nikad nije bila razvijena zemlja Prvog sveta. Uvek su odavde gastarbajteri odlazili negde drugde. Kada gastarbajteri budu dolazili u Srbiju, znaćemo da smo zemlja Prvog sveta. U socijalizmu, jedan deo populacije je još 1969. godine odlazio u inostranstvo da radi proste poslove. To je onaj deo populacije koji nije pripadao urbanom korpusu ili radničkoj klasi nego uglavnom seljacima. Na kraju se taj koncept urušio. Danas, ovu zemlju napuštaju oni koji imaju dovoljno znanja koje mogu da unovče u inostranstvu. U vreme kad smo mi radili "Oktobarfest", sredinom osamdesetih, bili smo nezadovoljni ideološkim odnosom u zemlji i bili smo zagledani u šareni, konzumentski zapadni model društva. Danas, kada posmatramo tu sliku, treba da se zapitamo ko ne želi promene. Mislim da promene u ovoj zemlji ne žele upravo oni protiv kojih smo mi bili sredinom osamdesetih.

Može li se smatrati umetnošću u Srbiji biti u braku preko tri decenije i biti muž i otac u funkcionalnoj porodici?

- To je samo stvar razumevanja, ljubavi i ostvarenja zajedničkih ciljeva u životu. Kada ljudi to imaju, onda ne izostaje ni ovo što vi kažete - umetnost.

 

 

Imate dve ćerke, pitanje je kako vaspitavati decu u modernom društvu?

- Mislim da je to pitanje za svako društvo. Verujem da su istu dilemu imali i očevi u antičkoj Grčkoj. Da bi se postavio fundament za izgradnju psihološki sabrane ličnosti, dete ne sme da se laže. Ne može mu se govoriti: "Snađi se, muvaj, laži i kradi". To su devijantna ponašanja. Najstrašnije bi bilo stavljati mu to u glavu. Šta će se kasnije razviti, druga je priča. Na stranu onih pet posto populacije koja spada u krimogenu strukturu, koja ima problem sa socijalnim autoritetom, njima ništa ne može da pomogne. Suštinski, najvažnije je ne lagati decu.

U seriji "Istine i laži" tumačite lik oca ćerke, da li vam je drago što vaše ćerke nisu prošle kroz neku takvu priču?

- Da vam kažem, nikakve sličnosti nema između privatnog života i onoga što mi igramo tamo. Ne pada mi na pamet da poredim privatni život sa onim što se dešava u seriji!

Vaša starija ćerka Isidora je pozorišni reditelj, priželjkujete li da jednog dana sarađujete sa njom na nekom projektu?

- Nadam se da ćemo sarađivati jednog dana, ali ona ima svoj život, svoj put, snalazi se u tome, pronalazi sebi posao... Ako bude prilike, radićemo zajedno, mada ne insistiramo ni ona ni ja na tome.