Isidora Bjelica: Strahujem za svog sina

Isidora Bjelica: Strahujem za svog sina

Autor: | 24/04/2018

0

“U martu 2013. godine zauvek je prekinut naš normalan porodični život, mi ne živimo kao ostale porodice”, pomirljivo konstatuje Isidora Bjelica, koja je uskršnje praznike proslavila u Herceg Novom, u društvu prijateljica i kućnog ljubimca, psa Nea. Suprug i deca zbog obaveza ostali su u Beogradu.

Uprkos teškoj i iscrpljujućoj bolesti, sa kojom se bori punih pet godina. radni elan je ne napušta. U prodaji se ovih dana našla knjiga “Zbog njih sam volela Beograd”, a Isidora je već okrenuta nekim novim temama, vođena idejom da, dokle god bude mogla, piše knjige koje će ljudima olakšati i ulepšati život.

Kako ste proveli praznik?

- Nažalost, nisam bila sa porodicom. Vila i Nebojša ostali su u Beogradu zbog obaveza, dok je Lav radio, nije imao odmor ni za Vaskrs. Bila sam sa kucom Neom u porodičnom stanu u Herceg Novom, a zahvaljujući prijateljicama Tanji i Dragani ipak nisam bila potpuno sama. Mnogo znače prijatelji. Zaista verujem da je to jedini nebeski odnos na Zemlji, što sam osetila i za ovaj Vaskrs.

Koliko često ste, zbog svega što vam se izdešavalo, proteklih godina uspevali da budete sa najbližima za praznike i druge važne datume?

- Teško mi je da govorim o tome, ali mi ne živimo kao ostale porodice. Mnogo je stresno, iscrpljujuće terapije, skeneri, čekanje markera, radost zbog remisije, a onda se bolest vrati. I tako pet puta. Meni je milošću Božjom i najboljim terapijama koje rade na klinici “Acibadem Sistina” život produžen van svih očekivanja. U martu 2013. zauvek je prekinut naš normalan porodični život. Ljudi koji nemaju težak zdravstveni slučaj to ne mogu da razumeju, ali mi kao da živimo u nekoj paralelnoj stvarnosti u kojoj se borimo bukvalno za svaki minut života i sreće.

Koje teme su trenutno najviše zastupljene u porodici Bjelica-Pajkić?

- Dok sam šetala Nea napao me je neki agresivan pas, koji je prilično izgrebao i mene i mog vestija. Da nije bilo moje prijateljice Tanje i još jednog čoveka, rastrgao bi nas, tako da sam još u šoku. Ne razumem agresiju ni kod ljudi, ni kod životinja. Bilo je jezivo, moji su se mnogo uznemirili, tim pre što su bili u Beogradu, a ja u Crnoj Gori. Ipak prošlo je relativno dobro. Sreća da pas nije imao besnilo.

Vaš sin Lav poslednjih meseci pliva u televizijskim vodama. Jedni ga hvale, drugi kritikuju, a šta vi kažete?

- Da pitate bilo koju javnu ličnost, sigurna sam da bi vam rekla da svojoj deci ne želi da vode javni život. S jedne strane, lepo je kad imate ljubav nepoznatih ljudi, dok ste, s druge, na udaru raznih psihopata i manijaka. Bila sam šokirana kada sam čula da je Lav odbio poslove koji su mu nudile strane producentske kuće, ali to je njegov izbor i ja ga poštujem. Zaista radi mnogo i sa nekoliko drugova pravi emisiju koja ima fenomenalan rejting. Obični ljudi ga obožavaju, devojke proganjaju, a manijaci koji mu prete i šire mržnju ograničeni su na internet. Kao majka, ne mogu da ne brinem. Malo spava, puno radi, retko ga viđam jer se nedavno odselio, iznajmio je stančić. Navikla sam da mi je blizu. Kad mi je bilo najteže, sedeo je pored mene i zasmejavao me. Ali, morate pustiti decu da žive svoj život.


Da li je Lav kao dečak pokazivao želju da se bavi javnim poslom? Kada ste, recimo, imali neka porodična slikanja za novine, da li je bio raspoložen da pozira ili ste morali da ga nagovarate?

- Nije ga to preterano interesovalo i slikanja su mu uglavnom bila dosadna. Uvek su ga zanimale istorija i politika. Imao je samo šest godina kada sam ga vodila u Kairo, pamtim da ni posle pet sati nisam mogla da ga ubedim da izađe iz muzeja. Sva druga deca žure da što pre izađu napolje, kod njega je bilo obrnuto. Lav je živa enciklopedija, ne biste verovali šta sve zna iz oblasti istorije i politike. Sa šesnaest godina završio je kurseve za prelom i dizajn da bi sebi mogao da plaća studijska putovanja. Neverovatno je vredan. Mislim da je zbog moje bolesti preko noći odrastao. Znam da mu je teško jer je bukvalno sve na njemu.

U kojoj profesiji se pronalazi vaša ćerka?

- Njih dvoje veoma su različiti. Vilu interesuju slikarstvo i dizajn. Ona je čista umetnica-buntovnica, u osnovi pankerka kao što sam i ja bila u njenim godina. Ipak, zadovoljni smo što u eri turbo-folka sluša rokenrol i što joj starlete nisu idoli. A da nije lako sa buntovnom tinejdžerkom, nije.

Kroz vašu kuću prošli su neki od najznačajnijih ljudi naše zemlje. Kako vaša deca, sada kao odrasli, doživljavaju taj segment detinjstva - stasavanje uz ljude od kojih se imalo šta čuti i naučiti?

- Na neki čudan način sudbina se ponovila. Zahvaljujući dedi i tati odrastala sam pored ondašnjih veličina, a moja deca pored najzanimljivijih umetnika današnjice. Kroz naš dom defilovale su krajnje autentične osobe koje su, neosporno, na njima ostavile trag. Ja sam odrastala igrajući klikere pored čika-Andrića, Ćopića, Selimovića, Bobija Fišera, Karpova, Spaskog, a oni su se igrali pored Milorada Pavića, Tirketa, Kalajića, Crnčevića i desetine drugih umetnika. Iako oboje intimno misle da im je otežavajuća okolnost što su naša deca, rekla bih da je privilegija odrastati pored tako zanimljivih ljudi. Sasvim sigurno nijedan bračni par nije okupljao tako različite ljude kao što smo mi. Uvek me je zabavljalo da spajam nespojivo. Svi ti reditelji, pisci, slikari i glumci, i njihove priče, ostavili su traga u njihovoj duši.

Vlada Divljan je, recimo, Lavu pre dvadeset godina poklonio iranski dukat, što je tek jedna od epizoda iz vašeg života koje opisujete u novoj knjizi “Zbog njih sam volela Beograd”. Verovatno da pisanje takvog štiva nije nimalo lako jer budi posebne emocije.

- Upravo tako. To je knjiga puna sentimenata i anegdota uz koje sam čas plakala, čas se smejala. Sećam se kad je u naš stan došao čuveni Nikola Kavaja. Mnogo su mu se dopale moje gusle i bukvalno je rešio da ih konfiskuje. Lav, koji je tada imao četiri godine, potegao je plastičnu mašinku, uz reči: “Spusti te gusle!” Kavaja je vrištao od smeha. “Nikad nisam video takvu hrabrost, ovaj mali je opasan,” rekao mi je. Na kraju večeri ipak je odneo gusle, a Lav me je zagrlio i sasvim ozbiljno izgovorio: “Mama, nemoj da si tužna. Dobro smo prošli, mogao je da uzme klavir.” (smeh) U mojoj knjizi su ljudi različitih ideologija, profesija, opredeljenja, a njih trideset sedmoro o kojima pišem ne čine ni deset odsto onih koji su prošli avanturu druženja sa nama. Radujem se da bar deo tog uzbuđenja podelim sa čitaocima, jer duh i harizma tih ljudi nedostaju ne samo meni već celom regionu.

Ko su ličnosti koje su zaslužile mesto u vašem romanu?

- To su neka zaista velika imenakao što su Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Kapor, Miodrag Bulatović... Neke posebne žene kao što su bile Olja Ivanjicki, Ksenija Zečević, Ksenija Pajčin. Delča, Vlada Divljan i Vidan Bunuševac bili su mi mnogo dragi. Dragan Sakan, Raša Livada, Miro Radojičić... Odabrala sam tridesest sedam osoba prema kojima osećam čistu ljubav i sentiment. Nažalost, poduži je spisak onih koji su činili duh Beograda, a otišli su u drugu dimenziju.

Knjigu počinjete posvetom: “Mojim prijateljima koji su činili ovaj grad velikim, uzbudljivim i vrednim življenja u njemu.” Po čemu pamtite dane kada je Beograd bio uzbudljiv i vredan življenja, šta je u međuvremenu izgubio?

- Pre je sve imalo više smisla. Sva ta druženja do kasno u noć, rasprave, polemike... Čini mi se da u tome nije došlo do smene generacija. Danas su idoli starlete i ljudi iz rijalitija, a ja se baš ne snalazim u tom svetu. Zato sam i napisala ovu knjigu, kao žal i sećanje na jedan drugi, za mene, uzbudljiviji Beograd. Nestale su inspirativne intelektualne rasprave, ljudi se vređaju po internetu. S tim u vezi, u knjizi pišem i o jednoj tajnoj večeri kod Ace Lončara, brata Bebe Lončar, gde ste za jednu noć mogli da čujete više mudrosti nego za deset godina. Reći ću otvoreno, na ceni više nisu ni pamet, ni stil, ni humor, ni erudicija, a to je ono što mene pokreće.

Kad govorimo o promenama koje nosi protok vremena, nedavno ste pričali o tome koliko je vaš brak danas drugačiji u odnosu na period pre nego što ste se razboleli. Koliko ste se vi lično promenili u odnosu na onu Isidoru pre braka i majčinstva?

- Svesna sam da kod nas postoji respekt prema onima koji se ne menjaju ali, iskreno, samo se budala ne menja. Za sedam godina promene se sve ćelije u našem organizmu, pa kako onda da se ne promene i misli. Patnja, bolest i stradanje su me mnogo promenili. Na život gledam sa više poštovanja i cenim svaki trenutak. Bolest vam, takođe, umiri ego. Nauči vas da razumete i prihvatite one koji nisu na istim frekvencijama. Nekada sam verovala da bi trebalo da menjam svet, danas znam da čovek može da promeni samo sebe. Nesavršenost ne zameram ni sebi ni drugima. Blizina smrti vam menja vizuru na sve. To je ogromna samoća, a tek kada shvatite koliko ste usamljeni, možete bez zahteva i očekivanja da bezuslovno volite druge. Kao i brak i majčinstvo, ceo život je samo učenje ljubavi. Čovek mora da nauči da ništa nije njegovo; ni muž, ni deca, pa ni samo telo. Tek kad to shvati, onda može da voli.

Mnoge žene smatraju da ste veliki borac i doživljavaju vas kao životni uzor. Odakle vi crpete energiju za svaki novi dan?

- Nikada niko neće znati koliko mi je bilo teško prethodnih pet godina. Padala sam i ustajala, čak i kada mi se činilo da neću imati snage. Nekada mislim da sam živa zahvaljujući molitvama nepoznatih ljudi koji su bukvalno izmolili Gospoda da me još malo ostavi ovde. Za mene je ta ljubav najveće blago, podizala me je kada sam mislila da dalje ne mogu. To je zapravo razmena ljubavi: moje knjige i televizijski nastupi su njih podizali kad im je bilo teško, a njihove molitve i ljubav su mene vraćale u život. Beskrajno sam zahvalna na svakoj pozitivnoj misli koju sam dobila od tolikih duša.

Bez rada očigledno ne možete. Kako izgleda stvaralački deo vašeg dana?

- Bolest je kao neki oblik monaštva, kad znate da nemate vremena, cenite svaki tren. Na tri nedelje idem na terapije, a između pokušavam da živim koliko je to moguće. Sadim cveće, čitam, pišem, pravim šešire, satima na “Jutjubu” slušam razne duhovne učitelje, radim sa mojom teta-hilerkom, radim i tesla-metamorfozu. Uglavnom, osamdeset posto vremena bavim se duhovnošću. Kao što ste videli, ne idem na javne događaje, živim povučeno i izolovano, čak sam i virtuelno prisustvo svela na minimum. To ne znači da me ne melje trivija svakodnevnog opstanka ali, načelno, kad živite sa ovakvom dijagnozom, de fakto samo radite na tome da susret sa Gospodom dočekate u što boljem duhovnom stanju i da što više podignete svest i vibraciju jer ste svesni da ništa sem duše i ljubavi ne možete poneti u drugu dimenziju.

Imajući u vidu vaš bogat književni opus, u koji ste utkali lično iskustvo, izgleda da ste za pedeset godina proživeli šest života. Koliko još neispričanih priča čeka svoj red?

- Zaista je tako. Uvek sam živela šeststo na sat, i sada moji lekari kažu da nikad nisu videli da neko uspeva da živi tako intenzivno, a činjenica je da sam sa manjim prekidima četiri godine na stalnim terapijama. Uvek sam želela da pišem knjige koje bi ljudima olakšale i ulepšale život, jer naši životi su isprepleteni. Dokle god mislimo da imamo razlog da nekoga mrzimo u tami smo niske svesti. Ne možete biti srećni ako ne podižete svest. Trenutno pišem knjigu o inicijacijama, knjigu tajni koje se ne uče u školi. Prosta je stvar; ili ste onaj koji teži i usrećuje ili mrzite i unesrećujete. Želim da svaka moja misao i reč budu ekspresija ljubavi, pa ko može da primi - primiće. Čovek je čoveku ogledalo. Ono što vidimo u drugima u stvari je u nama. Videti u svakom čoveku neki aspekt dobrote i lepote poslednja je inicijacija, a moć da onima koji nam iz sopstvene nesvesnosti žele zlo poželimo ljubav krajnji je cilj duhovnog rasta.

Eva Čubrović Nebojša Nišić, Mirko Tabašević