Milan Marić: Smisao nagrada je izazov, povod da preskočenu lestvicu podignete više

Tokom prethodnih sedam godina, koliko se bavi glumom, ostvario je niz zapaženih uloga u televizijskim serijama i pozorišnim predstavama. Međutim, Milan Marić je u centar medijske pažnje dospeo tek posle rusko-poljsko-srpske koprodukcije “Dovlatov”. Zahvaljujući ovom filmu Alekseja Germana Mlađeg beogradski glumac postao je veoma interesantan publici u Srbiji, ali i van njenih granica. Ostvarenje govori o životu književnika Sergeja Dovlatova, a radnja je smeštena u sedamdesete godine prošlog veka i tadašnji Lenjingrad.

Kakva sećanja ga vežu za Sankt Peterburg, koji je tokom šest meseci snimanja bio Milanov drugi dom, koliko mu je “Dovlatov” promenio život, ali i šta čini njegovu svakodnevicu osim glume, pričao nam je u svom prvom intervjuu za magazin “Hello!”.

Da li se stišala medijska gužva koja je usledila posle premijernog prikazivanja filma na čuvenom Festivalu u Berlinu?

- Ušao sam u nešto mirniji period, ali interesovanje ne jenjava. Naravno, drago mi je zbog toga. Moj posao i jeste da reklamiram film. Slutio sam da će mi promotivne aktivnosti oduzeti dosta vremena, ali nisam mogao ni da pretpostavim šta me tačno čeka. Bilo je dana kada sam od ujutru do uveče neprestano imao gostovanja i malo sam se umorio. Ali, zaista sam punog srca pričao o “Dovlatovu”.

A post shared by ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀Юлия Рудченко (@yulia_rudchenko) on Mar 2, 2018 at 8:32am PST

Imajući u vidu vaše reči da ste zatvorena osoba i da nerado govorite o sebi, da li vam je bilo teško da se izborite sa brojnim novinarskim pitanjima koja su stizala sa svih strana?

- Izuzetno poštujem vašu branšu, a istovremeno mislim da je sve pitanje dogovora i kompromisa. Govorio sam o svemu što su novinari želeli da znaju, s tim što sam jasno stavio do znanja do koje granice sam spreman da razotkrijem svoju intimu. Jednostavno, postoje teme o kojima ne želim da pričam, ne zato što neću, već zato što ne vidim poentu. Iznošenje detalja iz privatnog života opravdano je samo ako ima konkretnu svrhu, nikako kao odgovor na puku znatiželju.

U kojoj meri se razlikuje život pozorišnog i filmskog glumca?

- Tempo života je manje-više isti, s tim što je medijska pažnja i pažnja javnosti više usmerena ka ljudima iz sveta filma, što je logično. Pozorište je samo po sebi spektakl. Ono je sad i ovde, a film podrazumeva čekanje, ponavljanje, strepnju da li će zadovoljiti vaša očekivanja kad izađe iz montaže. Lično mi prijaju oba načina funkcionisanja.

Da li vam je nedostajalo pozorište dok ste boravili u Rusiji?

- Jeste, ali nekako sam žonglirao na relaciji Sankt Peterburg - Beograd, iako je bilo prilično naporno. Ako vam kažem da sam za dva meseca imao četrdeset pet letova, sve će vam biti jasno. I to sam pregurao.

Da li se sa Sankt Peterburgom rodila ljubav na prvi pogled?

- Turista koji u Sank Peterburgu provede dve nedelje kući će se vratiti opijen monumentalnošću, istorijom i kulturom kojima taj grad odiše. Za život je težak i zahtevan, traži da mu se povinuješ i prilagodiš. Zdanja koja na prvi pogled deluju genijalno i ispunjavaju te pozitivnom energijom, posle nekog vremena počinju da guše svojom veličinom. Imajući u vidu da igram čoveka koji je sve što je napisao posvetio ovom gradu, potrudio sam se da ga upoznam što bolje, pa sam obišao i kvartove koji ne deluju nimalo bajkovito. Klimatski uslovi su takođe faktor koji se mora imati u vidu. Vlažnost vazduha je ogromna čitave godine, a u periodu kada sam ja tamo boravio temperatura je bila minus dvadeset sedam stepeni.

Šta se oblači na tolikom minusu?

- Sve što imate od garderobe. (smeh) Ja sam čak kupio fantomku za lice, samo su mi oči bile otkrivene. Ne mogu da vam dočaram tu hladnoću, ali ni lepotu pahulja, nikad veće i lepše nisam video. „Bele noći“ su priča za sebe, baš kao i predivni oblaci koji su vam, imate utisak, tik iznad glave.

U Rusiji ste pola godine bili potpuno sami. Čemu vas je naučilo to iskustvo?

- Odrastao sam. Naučio sam da se oslonim na sebe. Nije bilo lako, ali shvatio sam da to mogu. Prijatelji i roditelji, sa kojima sam svakodnevno komunicirao preko “Skajpa”, odradili su junački deo posla. Bili su uz mene u svako doba dana i noći. Dešavalo se da dođem u stan posle dvanaest sati snimanja i imam potrebu da sa nekim, makar nakratko, podelim utiske. Na kraju shvatim da je u priči proletelo dva i po sata.

Koliko vas poznaje ruska publika?

- Nije to neka popularnost, pričamo o jednom filmu. Činjenica je da sam ja tamo stranac, ali stoji i to da je dosta ljudi kontaktiralo sa mnom, imali su potrebu da sa mnom razmene utiske o filmu. Dao sam nekoliko lepih intervjua za tamošnje medije. U sećanju mi je ostala jedna gospođa koja mi se na aerodromu, dok sam čekao let za Beograd, obratila sa: “Dovlatov?” Bilo je simpatično.

A post shared by Russian Cinema Worldwide (@roskino_rcw) on Dec 18, 2017 at 9:56am PST

Kako komentarišete uspeh koji je Miloš Biković ostvario u Rusiji?

- Miloš je napravio ozbiljnu karijeru i to niko ne može da ospori. Ko na njegov uspeh gleda sa nipodaštavanjem, neka pokuša da ga dostigne. Ništa mu nije palo s neba, već je uložio ogroman trud i rad. Zaslužuje svaki respekt.

Kakav je osećaj hodati crvenim tepihom prestižnog „Berlinskog festivala“?

- Postoji nešto istinski magično u tom crvenom tepihu. Festival u Berlinu je, uprkos tome što je svuda oko vas najmodernija tehnologija, uspeo da sačuva sve ono što crveni tepih u filmskom svetu simbolizuje već decenijama. Šest dana koje sam tamo proveo mogu da opišem jedino kao “opštu frku i jurnjavu”, stalno se nešto dešavalo, i verujte mi - još nisam sabrao sve utiske.

Koliko vam znače pohvale i priznanja?

- Ne znam glumca koji ne voli nagrade. Odlične su smernice kao potvrda onoga što radite, ali sa njima bi trebalo biti obazriv. Imaju smisla ako ih doživljavate kao izazov, povod da preskočenu lestvicu podignete centimetar više.

Deo ste ambiciozno najavljenog projekta “Radio-televizije Srbije” “Nemanjići”, kojem je publika, ali i stručna kritika, našla niz mana.

- Kritika je sasvim legitimna i spreman sam da diskutujem sa svakim ko mi se obrati argumentovano rečima: “Ne sviđa mi se zbog...” Međutim, kada kritika pređe u kinjenje, kao što se desilo u ovom slučaju, to poprima sasvim drugačije razmere. “Nemanjići” su najavljivani kao najveći projekat “Radio-televizije Srbije”. Samim tim u startu je postojao rizik da naiđu na osporavanje. S druge strane, nemogućnost ljudi da stres i frustraciju koju svakodnevno kupe kanališu tamo gde treba doveli su do toga da se glumci tretiraju kao meta u koju je legitimno ciljati. Tu već ne mogu da ostanem po strani.

U seriji igrate Vukana Nemanjića iz mlađih dana, dok ga kao starijeg glumi Nebojša Glogovac. Kako ćete ga pamtiti?

- Kao velikog glumca. Kao čoveka koji je živeo za ovaj posao. Kod njega me je uvek fasciniralo to što ni ne počinje sa 50 posto kapaciteta, već odmah daje sve od sebe.

Glumci nekad mesecima nemaju posla, a nekada nisu kod kuće danima. Kako biste vi premostili pauzu od, recimo, mesec dana?

- Mnogo je filmova koje nisam stigao da pogledam, bezbroj knjiga čeka da ih pročitam. Kad razmislim, meni je zapravo potrebno mesec dana odmora. (smeh) Volim da se vozikam kolima, to me opušta. Uživam da se noću provozam praznim beogradskim ulicama, a još veće zadovoljstvo mi pričinjava vožnja magistralom koju okružuje netaknuta priroda.

Po svemu sudeći, zvezde su vam u ovom periodu naklonjene kada je reč o poslu. Kakva je situacija sa ostalim stavkama iz horoskopa, ljubav i zdravlje?

- Zdravlje je dobro. Ljubav? Pa, i u ljubavi je sve u redu.

Imate li običaj da pročitate šta vam zvezde savetuju za naredni period?

- U horoskopu sam dupli Lav, i to je sve što znam o astrologiji. Svi glumci su pomalo sujeverni, pa ni ja nisam drugačiji. Imam ritual pre izlaska na scenu, ali neću da vam ga otkrijem. Zvučalo bi mnogo smešno, a posle bih morao i da ga menjam, zbog uroka. Glumci su velika deca koja stalno preispituju svoja osećanja, odluke, odnose sa drugima. To ume da bude zamorno, stoga nam je potrebna mirna luka. Nekad pomislim da bih silno voleo da verujem u nešto što je iznad mene. To bi mi mnogo olakšalo život, jer bih mogao da kažem da sam tek delimično odgovoran za neki svoj postupak, dok bih za ostalo okrivio sudbinu.

Zabavlja li vas to što, kada se ukuca vaše ime na “Guglu”, kao bitna napomena izlazi podatak da vas mešaju sa Milanom Marićem Švabom, koji je glumio u filmu “Rane”?

- U zemlji koja ima sedam miliona stanovnika postoje dva glumca koja se zovu Milan i prezivaju Marić, i to je dovoljno za niz smešnih situacija. Dok sam boravio u Rusiji dešavalo se da objave podatke iz moje biografije uz njegovu sliku, i obrnuto. Nas dvojica i ne ličimo da bi dolazilo do takvih zabuna, ali to samo pokazuje da se ljudi danas previše oslanjaju na internet.