Radivoje Raša Bukvić: Vratimo se svojoj suštini za Vaskrs jer ko ima sebe može da osvoji ceo svet

-Verujem da čovek koji se udubi u sebe, u svoju dušu, vraća smisao svom životu - može da nađe odgovor na sva pitanja, snagu u svakoj nevolji i svim iskušenjima. U smisaonom životu i u veri je sve lepše, moguće i bolje, i Vaskrs je pravi trenutak da se vratimo svojoj suštini. Jer, čovek koji ima sebe može da osvoji ceo svet - kaže Radivoje Raša Bukvić, glumac koji je poslednjih desetak godina ostvario značajnu filmsku i pozorišnu karijeru u Francuskoj i Americi i dobio pažnju svetske javnosti.

A post shared by Vanja Milacic (@vanjamilacic) on Dec 23, 2016 at 10:50am PST

Ove godine, kako s radošću ističe za "Novosti", najlepši hrišćanski praznik provešće u Beogradu, sa suprugom Marijom Bergam, glumicom, i dvogodišnjim sinom Danilom.

Imate iskustvo života u inostranstvu. Šta je to što nam je danas najpotrebnije?

- Najviše nam nedostaje kultura, u onom najširem smislu - kao neizostavni deo građanskog vaspitanja, morala, sistema vrednosti, kultura kao pogled na svet, način ponašanja u profesiji i u privatnom životu, kao svakodnevni gest svakog pojedinca i, posebno, kao odnos prema lepoti. Kultura je jedna od suštinskih životnih kategorija, a meni se, nažalost, čini da šira javnost, iako imamo divnih stvari u našoj tradiciji, danas ne zna gde je njeno mesto u društvu, ni kako je treba tretirati. Većina ljudi nema jasan stav o tome koja je namena kulture, kome se ona obraća, šta njome saopštavamo, koja je njena strategija. Nisam analitičar ni menadžer u kulturi, samo sam glumac-izvođač, ali sam mnogo puta razmišljao o tome, pogotovu od kada živim i u Francuskoj.

A post shared by Focus Brothers Production (@focusbrothers) on Mar 13, 2018 at 3:12pm PDT

Gde vidite te ključne razlike u samom shvatanju kulture?

- Francuzi, recimo, veoma neguju svoj jezik. Na naslovnim stranama njihovih medija su pozitivne informacije, stručni ljudi i umetnici od istinskog autoriteta. Teške i tragične vesti, kao i neke kič i estradne osobe, ostavljaju se za poslednje stranice novina, nemaju "udarno" mesto. Tako se građani edukuju da izoštre oko, da mogu da prepoznaju šta je lepo i vredno u životu, a šta ružno i bezvredno, i da reaguju na ružnoću. Ima i u Francuskoj rijaliti programa, ali na nekim manje važnim i gledanim televizijama, i to tako što se povremeno pojave neki isečci iz kuća u kojima se održavaju rijaliti koncepti. Francuzi su svesni toga kojoj tradiciji pripadaju, tamo se forsira da mladi ljudi jedni drugima persiraju u ophođenju. Dobro su obavešteni i vezani za svoju istoriju, znaju kako da se postave danas, i nepogrešivo baštine sve ono lepo u bilo kojoj generaciji koja je živela u toj zajednici.

Koliko mi primenjujemo kulturu u svakodnevnom životu?

- Mi to kao da više ne umemo, iako imamo čitavu lepezu različitih kultura i jezika. Na vrlo malom prostoru postoji snažan uticaj pravoslavlja, rimokatoličke vere, islama, judaizma, i iz svih tih nasleđa trebalo bi osmisliti neku korist i naći pravo mesto za našu kulturu i njen uticaj. Ne bi trebalo po svaku cenu da se klanjamo velikim kulturološkim uticajima, već, kao što bi rekao divni pesnik Miroslav Mika Antić, da vidimo na koji način mi možemo doprineti toj raznolikosti na našem putu "od porodilišta do spomenika". Verujem da ćemo i mi, kada se podignu kolektivna svest i odnos prema kulturi i njenom značaju, kao društvo zaista vrlo brzo krenuti ka ozdravljenju.

Šta su bile vaše najveće predrasude prema zapadnom svetu kada ste otišli odavde?

- Mi ili previše glorifikujemo Zapad, ili zauzmemo potpuno oprečan stav da smo u svemu najbolji i nepogrešivi. Ja sam otišao u Francusku tako što sam dobio ponudu jedne agencije da me zastupa godinu dana, i ako u tom roku ona ne bude našla posao za mene, da se vratim u Beograd. Prihvatio sam, i krenuo sam tako što sam počeo da upoznajem njihove forme ponašanja, a imao sam predrasudu da su suviše formalni. Ponekad i jesu, ali ta forma, naročito u velikim gradovima, čuva pojedinca od drugih, i čuva druge od njega. Jer, kada komunicirate na nivou persiranja, odmah se ograđujete od bilo kakvog eventualnog nerazumevanja, razilaženja, možda i sukoba.

 

- Nekoliko poslednjih godina plašio sam se da će me porodični život zaobići, a bio sam ga željan. Selio sam se neprestano, menjao gradove, i jednog momenta sam se zabrinuo da ću napraviti grešku, kao u pesmi Mike Antića. Postoji jedan stih koji kaže: "Možda je sasvim do mene došla, a ja u krčmu svratio gorak, i ona ne znajući prošla." I kad se Marija pojavila, u njenoj ličnosti sam prepoznao sve ono čemu sam se divio i za čim sam čeznuo. Ne znam čega je sve tu bilo, možda i neke moje nostalgije, samo znam da sam odmah želeo da se venčamo.

 

Koje biste životne vrednosti voleli da prenesete svom sinu?

- Ima neki ideal - voleo bih da mu predam jednu osobinu, koju možda nemam ni ja, ali sam je video u nekim drugim ljudima, a to je sposobnost samoobrazovanja ili samousavršavanja u okviru talenta i sklonosti koje mu je Bog dao. Nije bitno čime će se baviti u životu, ali je važno da da sve od sebe da bude najbolji, da mu svaki trenutak protekne u radosti, da trči pun nestrpljenja šta će mu doneti novi dan, da kroz život ne prolazi obično, i naravno, da uvek zna ko je, odakle je krenuo.