Verica Rakočević: Izgledam bolje od Šeron Stoun koja je deset godina mlađa od mene

Poletnošću, prodornošću i optimizmom, baršunaste kože i kose, Verica Rakočević lako će vas zavarati da je vršnjakinja neke ambiciozne devojke na početku tridesetih. Činjenica da je na dan izlaska ovog intervjua, 23. marta, slavila jubilarni sedamdeseti rođendan i samoj kreatorki zvuči nestvarno.

Iskustvo i mudrost žene na pragu osme decenije prepoznaju se u svakoj izgovorenoj reči, dok silovitom energijom inspiriše sve generacije. Vođena autentičnim životnim stilom, lako prkosi svemu - godinama, društvu, normama. Verna sopstvenoj filozofiji, u kojoj su mir i lično zadovoljstvo merne jedinice sreće, Verica se sa osmehom seća najlepših trenutaka svojih, kaže, prvih sedamdeset, dok ona manje lepa iskustva opisuje kao dragocene lekcije. Rođendanske svećice ugasila je sa ekipom magazina “Hello!”, ne ustručavajući se da naglas izgovori:

- Bože, daj mi ovu energiju i mir koji sam pronašla do kraja života. To je moja jedina želja.

Hoćete li na neki poseban način proslaviti jubilarni rođendan?

- Moje najmlađe dete, ćerka Milena, vodi me u Rim. To mi je rođendanski poklon.

Kako se odnosite prema ovom životnom dobu?

- Čudno mi je kad pomislim da zaokružujem sedamdesetu. Samo to. Zaista nemam nikakav drugi odnos. Ako je tačna ona „Ostarili ste onda kad sporo hodate, sporo pričate i sporo mislite“, to definitivno nema veze sa mnom. Jurim kao električni zec, brzo mislim i isto tako govorim. Pre neki dan Veljko i ja gledali smo fotografije Šeron Stoun sa plaže. Žena je deset godina mlađa od mene i, ako ćete iskreno, mada znam da će ovo što ću reći izazvati oprečne komentare, izgledam mnogo bolje od nje. Ja sedamdeset imam u ličnoj karti, ali ne i u izgledu. Nemam ih u glavi, i to se održava na moju kožu.

Bili biste sjajan model za reklamu pod sloganom „Imam sedamdeset, ali nemam bore da to i dokažem“. Nega, genetika ili estetska hirurgija, ko je „kriv“?

- Pre dvadesetak godina korigovala sam gornju usnu, ali sam pre izvesnog vremena vratila prirodan izgled. To je sve što sam na sebi radila. Ljudi iz nekog razloga ne mogu u to da poveruju, ubeđeni da sam operisala sve i svašta. Tačno je da nema tog problema koji estetska hirurgija ne može da reši, ali jedno zaista ne može - oči. U pogledu se vidi koliko je u vama života, a moje oči su i te kako žive. Deda mi je umro u devedeset osmoj. Na licu nije imao nijednu jedinu boru, samo staračke pege. Poslednji put videla sam ga mesec dana uoči smrti i ono po čemu je bilo jasno da ga život napušta nije bila njegova koža, već oči, potpuno bele. U njima više nije bilo života. I još nešto. Ne verujem ženama koje pričaju da vole svoje bore, ali ako je zaista tako, iskreno im se divim. Znate onu: „U mojim borama se vidi moj žvot“. Ne, moj život se vidi u mojoj biografiji. Bore prihvatam kao pojavu koja prati ozbiljne godine, ali daleko od toga da im se radujem.

Prolaznosti se, reklo bi se, ne plašite?

- Daleko veći strah od godina imala sam kada sam bila mlađa, kada je preda mnom bio ozbiljno dugačak životni put. Danas gledam moje mnogo mlađe prijateljice kako me zaprepašćeno posmatraju dok iznosim svoje planove. Da se razumemo, niko nema tapiju na životni vek i niko ne zna šta nosi ovaj, a kamoli sledeći dan. Ni ja, ni mlađi od mene. Ipak, planiram kao da je preda mnom bar još pola mog života, pa šta bude, biće.

Dakle, ovo je vaših prvih sedamdeset?

- Baš tako. Što se mene tiče, tek sam počela i ne planiram da stanem. Dokle god sam tu, sve što radim radiću sa strašću i entuzijazmom, jer to sam ja, to je moja suština. Dolazeći na ovaj intervju, u jednom trenutku zastala sam nasred Knez Mihailove i počela da se smejem, preplavljena osećajem sreće. Ko me je video sigurno je pomislio da sam luda, ali taj osmeh, za mnoge ničim izazvan, zapravo je posedica treptaja stvorenog predivnim sećanjima, ali i onog što me tek očekuje.

Kakva sećanja vam naviru u tim trenucima?

- Razlog mog smeha bila je pesma koju sam čula na ulici, ista ona kojom sam zatvorila reviju u Rimu. Prijateljice često umeju da mi kažu: „Idiote, pogledaj onaj stan u Knez Mihailovoj koji si prodala zbog revije, sada si mogla da sediš u tih dvesta kvadrata i da uživaš“. Mnogi smatraju da je to bila čista ludost, međutim, činjenica da sam mesec dana posle bombardovanja otišla na „Nedelju visoke mode“ u Rim, da sam prvi dizajner sa ovih prostora koji se pojavio na zvaničnom „Fashion Weeku“, da je časopis „Milano Finanza“ objavio tekst u kojem se, između ostalog, navodi: „Posle hiljade pređenih kilometara, na rimskim kermesima konačno smo videli nešto novo, nešto poput bajke“, zadovoljstvo je koje nema cenu. Za mene ništa materijalno nema vrednost koliko radost koju sam tada doživela, kao i sećanje koje je ostalo. Stan je tek objekat koji je, recimo, mogao da sruši zemljotres, i da mi od njega ostanu samo uspomene na zidove. Umesto toga, birala sam sećanje na sve lepo što sam doživela u Rimu. Najmanje su bitne stvari koje se mere nekom novčanom jedinicom. Ova haljina na meni, frizura, šminka... Sve je to samo fasada. Insistiram na tome da ona bude sekundarna, a da u prvom planu budu moje oči, odnosno energija.

Čime ste se u životu češće vodili, razumom ili srcem?

- Sve što sam radila bilo je impulsivno, bez mnogo razmišljanja. Poslednjih nekoliko godina počela sam da stišavam to svoje ludilo, ali ne bih volela da ono u potpunosti nestane, da ga ukalupim. Recimo da sam amortizovala energetsku histeriju. Kroz život sam nekako uvek tutnjala, ne razmišljajući mnogo. Neko će reći da to nije odlika velike inteligencije, više puta sam se i sama to pitala, ali sam svaki put dobila potvrdu da sam uradila pravu stvar.

Dok jedni glorifikuju vaš uspeh, drugi ga osporavaju. Šta vi kažete?

- Kroz moj život prošli su svi sistemi, i Tito, i Kontić, i Đinđić, i tako dalje. Danica Drašković prijateljica mi je trideset pet godina, ali naš odnos nikada nisam koristila zarad ličnih interesa. Svaku reviju finansirala sam iz svog džepa, eventualno uz podršku sponzora. Nikada nisam konkurisala ni za jedan projekat, od države nikada ništa nisam tražila, niti ću. Smatram da sam dovoljno sposobna da sve postignem svojim radom. Sa prezirom gledam na ljude koji karijeru grade dodvoravanjem i na taj način dolaze do pozicija koje im ne pripadaju ni po kom osnovu.

Niko nema tapiju na životni vek, ni ja, ni mlađi od mene. Ipak, planiram kao da je preda mnom bar još pola mog života, pa šta bude, biće’

Jeste li se ikada pokajali zbog nečega što ste uradili?

- Kao svaki čovek, i ja sam pravila greške, na svim poljima, pa i u poslu. Jedna od najvećih bila je „Jugoeksport“. Skupo sam je platila. Grešila sam i sa svojom decom. Kada sam mislila da činim najbolje, ispostavilo se da nije tako, mada je bilo iz najbolje namere. Kažu da su deca rođena iz ljubavi srećna deca, a moja to jesu. Sve troje rođeni su iz velike ljubavi. Iz ove perspektive, možda bih nešto i uradila drugačije, ali, na koncu, to sam ja. Zaslužila sam i dobro i loše, to je sigurno, jer život nas tako uči i nagrađuje.

Kad kažete da biste nešto uradili drugačije, na šta mislite?

- Moj život je jedan ozbiljan akcioni film. Od devojčice iz Podujeva, gradića na Kosovu, koja se zbog tatinog posla selila iz jednog sela u drugo, odrastala sam po celoj Srbiji. Bilo je dinamično, ali je takva situacija, s druge strane, stvorila snažnu bazu, iskrenu, čvrstu ljubav, zbog čega sam ponosna na svoje roditelje. Oni su me naučili da je ljubav pokretač svega. Kada mi je otac preminuo, majka je posle godinu dana umrla od tuge za njim. To me je vodilo kroz ceo život, traganje za odnosom koji je čista ljubav i ništa osim toga.

Kao svaki čovek, i ja sam pravila greške, na svim poljima, pa i u poslu. Grešila sam i sa svojom decom, ali iz najbolje namere

A post shared by Verica Rakocevic (@verica.rakocevic) on Nov 2, 2017 at 12:03pm PDT

 

Svoj život upoređujete sa akcionim filmom. Razmišljate li da, ako ne scenario, napišete bar biografiju?

- Bila bi to dobra priča. Sa mojom drugaricom Nedom Todorović dogovaram se da sednemo i pričamo, da hvata beleške. Ali, što bi rekla Helen Miren, ako bih pisala stopostotnu biografiju, volela bih da je objave posle moje smrti.

Koji period života smatrate najbezbrižnijim, detinjstvo, mladost ili ovo, takozvano treće doba?

- Nisam imala bezbrižno detinjstvo, naprotiv. Uz izuzetno strogu majku, živela sam sa mnogim zabranama. Ni mladost mi nije bila bezbrižna. I ona je bila teška. Posle su došla deca, u trideset petoj otvorila sam prvu radnju, posvetila se poslu, usavršavanju. Tako da su moje najlepše godine počele sa četrdeset petom i traju i danas. Ne bih ovaj period svog života nazvala trećim dobom, koliko god to moje godine nametale. Ako ćete iskreno, osećam se kao da sam na početku drugog doba. Dokle god imam energije da radim, da brzo mislim i da se radujem životu bez obzira na prepreke koje se preda mnom stvore, a pre svega da živim onako kako hoću, godine su zaista samo broj.

Kada mi je otac preminuo, majka je posle godinu dana umrla od tuge za njim. To me je vodilo kroz ceo život, traganje za odnosom koji je čista ljubav i ništa osim toga, kaže proslavljena kreatorka.

 

Jeste li istinski srećni?

- Kako da ne budem kada mi je Bog podario život pun ljubavi i strasti. Strasti za porodicom, poslom, svakodnevnim životom.

Hoće li strast prema poslu rezultirati novom kolekcijom?

- Iza mene je period kreativnog vakuuma, koji je, na sreću, završen. Želela sam da stvorim nešto drugačije, nešto što će se svideti svima, ne samo kod nas, već širom sveta. Dobila sam spektakularnu ideju, prikazaću je u septembru, pre toga ću u Njujorku sa mojom Milenom fotografisati modele.

Posle sedamdeset godina iskustva, kako biste definisali suštinu života?

- Suština svega je u ličnom zadovoljstvu i miru koji se pronalazi samo u sebi.

Kako se to postiže?

- Tako što u svemu vidite samo lepo i ne negujete loše emocije. Nikada u životu nisam osetila ni trunku ljubomore. Bilo je dana kada nisam imala ni za paklu cigareta, a sedela sam sa drugaricom koja je tog trenutka došla sa Kariba i hvalila se tašnom od dvesta hiljada ne znam ni ja čega. I ja sam se zbog nje iskreno radovala. Nisam osećala zavist ni prema kolegama, čak sam inicirala pokretanje Čumićevog sokačeta, kako bi mladi dizajneri imali svoje mesto. Malo sam ljuta na sebe što sam u poslednje vreme, uljuljkana u svom miru, postala društveno neaktivna, a mislim da je to stvar odgovornosti. Jer, ako sam na svojoj humanitarnoj reviji okupila ljude koji su donacijama opremili odeljenje jedne bolnice, smatram da to ima težinu i da imam pravo da ukažem na sve što je bitno za društvo, bilo to dobro ili loše. Odlučila sam da ubuduće pustim glas.