Mičel i Ezra Donald: Uzbudljivi život u Beogradu

Dovoljno je da provedete samo nekoliko minuta u društvu porodice Donald, pa da osetite svu radost i ljubav koju šire oko sebe. Kapiten Fudbalskog kluba “Crvena zvezda” Mičel Donald i njegova izabranica Ezra posvećeni su roditelji trogodišnje Zulai i godinu i po dana mlađe Džeje, sa kojima je svaki dan nova avantura.

U jeku spekulacija o navodnom odlasku iz Srbije prvi stranac kojem je u crveno-belom timu poverena najvažnija pozicija na početku razgovora za “Hello!” demantuje navode o prelasku u drugi klub.

- Normalno je da se, ukoliko dobro igrate, klubovi interesuju za vas. Međutim, neću otići iz Beograda dok ne završim posao koji sam ovde započeo. Ambiciozan sam, ne znam šta nosi budućnost i mogu da saslušam svaku ponudu, ali smatram da novac nije presudan za odluku koja menja život. Naravno da je materijalni momenat bitan, međutim mnogo je još faktora koji odlučuju šta ću uraditi u karijeri. To se sada tiče i moje porodice, koja mi je najvažnija. Volim “Crvenu zvezdu”, volim Beograd i lepo nam je tu gde jesmo.

Protekle tri godine, koliko žive u Srbiji, uživaju u dinamici i energiji glavnog grada. Dan počinju na Vračaru, u neposrednoj blizini „Hrama svetog Save“.

- Budimo se rano, Mič ide na trening, a ja decu vodim u vrtić i odlazim u teretanu. Po povratku u stan pripremam ručak i čekam njih troje da mi se pridruže. Dani su nam u ovom periodu prilično slični, ali nam ta rutina sasvim odgovara - kaže Ezra, a njen suprug objašnjava zbog čega poslednjih meseci popodneva uglavnom provode van kuće.

- Kao većina ljudi ovde, uživam da posećujem kafiće. Kada sam shvatio koliko zapravo vremena provodim na takvim mestima, pomislio sam zašto ne bih sedeo u svom lokalu. Krajem prošle godine to se konačno realizovalo. Odlazim tamo da se opustim, danju često dovedemo i ćerke, dok je veče rezervisano za odrasle - objašnjava tamnoputi Delija, za čije preduzetničke sposobnosti njegova izabranica ima samo reči hvale.

- Odlično se snalazi, iako prethodno nije imao nikakvog iskustva. Podržala sam ga u toj odluci, jer i on mene podržava u mojim ciljevima, kao što je kreiranje sopstvene modne linije, na čemu već neko vreme radim. Nije lako uskladiti poslovne obaveze i brigu o deci, zato se sve odvija sporije nego što sam mislila. No, nisam nestrpljiva. Znam da će se sve desiti u pravo vreme i unapred se radujem tom poslovnom poduhvatu.

Na ove reči popularni fudbaler potvrdno klima glavom i dodaje da je ponosan na životnu saputnicu, koja u njihovom domu vodi glavnu reč.

- Nije lako biti majka dvoje male dece. Svestan sam da joj je neophodna pomoć, jer devojčice zahtevaju mnogo pažnje i energije koju je nemoguće konstantno održavati. Zato imamo pomoć naše dobre prijateljice, koja je često sa Zulai i Džejom. Ponekad je i nama dvoma potrebno da budemo sami. Ćerke su mi centar sveta, presrećan sam kada smo svi zajedno, ali ne želim da Ezra i ja zapostavimo naš odnos - odlučan je Donald, koji čini sve da ugodi majci svoje dece.

- Vrlo su energične i zahtevaju punu pažnju, a ja sam zbog toga često fizički iscrpljena. Mič mi stalno govori da bi trebalo da se više odmaram. Insistira na tome da po podne odspavam sa decom kako bih povratila snagu. Njegova podrška mi mnogo znači - ističe Ezra i otkriva šta njihovim ćerkama u ovom uzrastu najviše okupira pažnju.

- Obožavaju da idu u vrtić, imaju mnogo prijatelja i lepo je videti ih kako se igraju i smeju. Kada smo nas tri same kod kuće, pustimo muziku i plešemo. Taj gen nasledile su od mene, s obzirom na to da sam po zanimanju instruktorka plesa. Vole da mi pomažu u kuhinji, naročito Zulai, pa često pravimo peciva i kolačiće. Njena sestra više voli modu, posebno obuću, i po kući stalno nosi moje štikle. Ponekad pokušava da obuje i tatine cipele, što izgleda smešno. Umeju da budu strašno zabavne.

- Obožavam decu i želimo veliku porodicu, ali u ovom trenutku ne mogu ni da zamislim da se to dogodi, jer sledećeg leta planiramo venčanje. Dugo smo zajedno, ali još nismo stali pred matičara. Odlučili smo da to konačno uradimo naredne godine u Holandiji. Volela bih da, posle toga, naša porodica postane bogatija za jednog dečaka.

Savladavanje srpskog jezika ne ide im lako, a komunikacija ponekad ume da se pretvori u pravu poliglotsku zavrzlamu.

- Sve četvoro trudimo se da naučimo srpski. Mene su saigrači svašta naučili, dosta toga razumem, ali još se slabo izražavam. Ćerke u vrtiću pričaju na engleskom. Zulai donekle ume da se sporazume na srpskom, zna da se predstavi i postavi osnovna pitanja. Kod kuće pričamo na nemačkom. Kada sam ljut, govorim holandski, jer lakše iskazujem ono što mi smeta, dok Ezra u tim situacijama priča na turskom.

Koliko god da im život u Srbiji prija, nostalgija za Holandijom u kojoj su prethodno živeli, uvek je prisutna. Zbog toga koriste svaku priliku da otputuju u posetu rodbini, kao i da oni njih ugoste u svom domu.

- Trudimo se da se što češće viđamo, privrženi smo jedni drugima i važno nam je da budemo u kontaktu. Imam dva brata, jedan nam je trenutno u poseti. Obojica su fudbaleri i ja sam im neka vrsta uzora. Uvek sam tu za njih, dajem im savete i insistiram na tome da sami donose odluke i da se bore za životni izbor. To sada govorim njima, a sutra ću isto to govoriti svojoj deci, jer smatram da je jedini ispravan put slediti ono u šta verujemo i što osećamo da je najbolje za nas.