Tatjana i Tijana Vojtehovski: Mi nemamo prećutano

Prva epizoda nove sezone emisije “Život priča” uzburkala je javnost. Posle svega što je rečeno pre, za vreme i nakon emitovanja ispovesti Milana Jevđića, novinarka i voditeljka Tatjana Vojtehovski našla se u središtu hajke u kojoj se, između ostalog, preispituje njen rad. Zbog izbora profesije koji je napravila pre skoro tri decenije dugo ju je mučila dilema da li je time ugrozila svoje voljene, pre svih dvadesetšestogodišnju ćerku Tijanu, televizijskog producenta. Da je tada znala da će njena jedinica izrasti u hrabru, odvažnu i sposobnu ličnost kakva je i ona, nemiru možda ne bi bilo mesta. Ponosne na međusobne sličnosti i razlike, Tatjana i Tijana govore o svim dimenzijama svog odnosa koji je prolazio kroz različite faze, da bi konačno dostigao savršen sklad.

Na početku intervjua voditeljka se osvrnula na slučaj studenta medicine čija sudbina i dalje podiže buru.

Tatjana: Prilikom pripremanja emisija sagledavaju se svi aspekti priče, proveravaju i istražuju činjenice i okolnosti do kojih je novinarskim radom moguće doći. Deo javnosti je slobodno procenio da Milan ne izgleda dovoljno neuhranjeno ili jadno da bi mu se verovalo. To jeste pravo svakog gledaoca. Ali, da li je i istina? Da li zbog toga što je mlad čovek dozvolio sebi da se ponekad provede ili ode na ekskurziju za koju je sam zaradio, znači da je lagao sve što je izgovorio? Da li smo se mi kao društvo toliko navikli na isključivo osnovne potrebe, te nemamo sluha za bilo šta što iskoči iz tih okvira? Jevđić nijednog trenutka nije sporio da je dobijao finansijsku pomoć od nekih ljudi. Predočeno nam je da je dobijao pomoć od doktora Pavlovića, koja je bila uslovljena, u šta smo se i uverili uvidom u prepisku i u ličnom kontaktu novinarke sa doktorom. Razloge zbog kojih je odlučio da mu pomogne, način kako je to sagledavao i očekivanja kojima je tu pomoć uslovio, nećemo da komentarišemo. Dok smo pripremali emisiju takođe nam je predočeno da je dobijao pomoć i od gospođe Vesne Popov. Posle emisije, ona se obratila javnosti i rekla da njena pomoć nije prestala, da je trajala do februara ove godine, u smanjenom obliku. S obzirom da  nismo proverili ovu informaciju, smatramo to našom omaškom i izvinjavamo se gledaocima. Takođe, svesni smo da se preko društvenih mreža i ostalih medija plasira  velika količina lažnih informacija, za koje ekipa emisije zna i stoji iza toga da nisu tačne. Na kraju, ovo je priča o dečaku koga su roditelji napustili i koji je, i pored svih nedaća, odlučio da završi težak fakultet i nastavi da živi od svog rada. Milan je ostao i bez podrške sistema koji bi trebalo da se brine o ovakvim slučajevima, jer njegov svakako nije usamljen. To znaju svi koji su prinuđeni da žive ili da se leče zahvaljujući tuđoj pomoći.

U poslu nailazite na različite prepreke. Da li se nekada osetite obeshrabreno i pomislite da odustanete?

- Već dvadeset osam godina radim na televiziji. Bila sam i hvaljena i osporavana, dobijala sam i podršku i osude, ljudi su me i razumeli i šutirali, iznosili sopstvene pretpostavke i lične impresije kao nepobitne stavove i zaključke. Da napravim emisiju o visibabama, pobunile bi se bele rade. To je jednostavno tako. Ipak, izuzetno su retki trenuci kada se zapitam da li je cena koju plaćam pevelika. Živimo u društvu koje smatra da, ako je neko javna ličnost i ima indeks prepoznatljivosti, svako ima pravo da bez ikakve odgovornosti kaže bilo šta, ne mareći da li je to istina. U društvu u kome je postalo najnormalnije da vam neko preti batinama ili smrću zbog posla kojim se bavite. A ja nisam jedina, ni usamljena sa takvim primerima.

Kako održavate žar prema poslu?

Tatjana: I ja i moja ekipa znamo da radimo ispravne stvari, bitne za naše društvo. Znamo da je važno da anonimni ljudi koji dolaze u emisiju dobiju šansu da govore, jer na taj način sagledavamo funkcionisanje sistema u kome živimo. To nisu samo njihove priče, to su priče svih nas. I, kao i prvog dana, posle ovoliko godina bavljenja novinarstvom osećam isti žar stvaranja programa - od ideje, preko procesa pripreme i proizvodnje, do emitovanja. To me još nije pustilo. Kada osetim da nemam istu energiju, prestaću da se bavim ovim poslom.

Ne ustručavate se da javno pokrenete debatu o stvarima o kojima se glasno ćuti, zbog čega ste često na meti neistomišljenika. Na “Tviteru” ste više puta doživeli ozbiljne pretnje. Jeste li se ikada uplašili za sopstvenu i bezbednost vaše porodice?

Tatjana: Kada neko preti da će vas polomiti od batina, unakaziti ili ubiti, to svakako ne spada u najprijatnije trenutke u životu. Svako dalje promatranje toga, van prijave nadležnim organima i obraćanja institucijama, može da vas odvede u stanje koje se najblaže rečeno može nazvati uznemirenošću. Toga se dobro čuvam i ne dozvoljavam da mi parališe normalno funkcionisanje. Dobijate, naravno, i dobronamerne savete. Uglavnom: “Pazi na sebe”. Priznajem da ne znam šta to tačno znači. Da se osvrćem dok hodam ulicom? Da ne hodam ulicom? Žalosno je što se jezivim etiketiranjem, koje se kreće u dijapazonu od “izdajnice” do “Sorošove plaćenice”, stvara atmosfera da je potpuno u redu da se nešto dogodi svakome ko živi u tim koordinatama.

Tijana, kako vi reagujete kada vaša majka proživljava teške situacije?

Tijana: S obzirom na to da smo izuzetno bliske, u potpunosti verujem kada mi kaže da je dobro i da nema problema. Kada pročitam maliciozan komentar ili naiđem na lažni profil na „Instagramu“, na trenutak kroz mene prostruji ljutnja, ali od nje sam naučila da ne rasplinjujem energiju na takve stvari. Kada joj direktno prete, obuzme me bes, uplašim se i uznemirim, i razmišljam kako je moguće da živimo u državi u kojoj neko nema slobodu da radi svoj posao.

Kako je to biti ćerka Tatjane Vojtehovski?

Tijana: Najbolje na svetu. Zato što je najbolji prijatelj, poslovni saradnik i savetnik za sve. Zato što je zabavna i duhovita. Generalno, najveći car. Bez obzira na to što je moja mama i, u slučaju da neko to ne primećuje, zastrašujuće inteligentna i sposobna, veoma sam zahvalna što je imam u životu. Da mogu da biram, opet bih je izabrala za majku.

Kako je biti Tijanina majka?

Tatjana: Gledam na ovom fotografisanju koliko je odrasla, ostvarena i svoja, i zbunjuje me činjenica da je to moje dete. Nosila sam se sa svim stvarima sa kojima se nose posvećeni roditelji, dilemama da li sam pogrešila, da li sam ispravna i jesu li moji postupci pravi. Nosila sam se i sa unutrašnjim borbama da sam detetu zbog ovog posla priuštila neprijatne trenutke i u njen život unosila nemir. Tijana je izrasla u osobu koju bih, i da mi nije ćerka, izabrala za druženje. I to je suština našeg odnosa i energije koju delimo.

Kakvo je značenje vaših tetovaža?

Tatjana: Znače nešto što je meni veoma važno i vrlo mi je žao, ali čitaoci će biti uskraćeni za objašnjenje.

Mnogi tvrde da ste toliko slične da, kada vas vide zajedno, u čudu kažu: “Pa, vas je dve?!” Osećate li ponekad da ste dve verzije iste osobe?

Tatjana: Zajedno se “kidamo” od smeha kada Tijana izgovori ili uradi nešto na isti način kao ja, a pre desetak godina se toga užasavala.

Tijana: Što sam starija, sve više primećujem koliko smo dve verzije iste osobe. Sada, kao odrasla osoba, primećujem da radim sve ono što me je kod nje nerviralo kada sam bila neotesani tinejdžer. I tačno vidim kakva ću majka da budem - ista kao ona. Samo što mi to sada uopšte ne smeta. Štaviše, mislim da sam ispala baš dobro dete.

Postoje li neke nepomirljive razlike?

Tijana: Suštinske razlike ne postoje. Ranije sam nesvesno to činila, a sada svesno preuzimam model ponašanja i stavove koje sam naučila od nje, jer sam nebrojeno puta videla, osetila i doživela zašto su ispravni. Hoću da te vrednosti negujem u životu, a kasnije i u životu mog deteta.

Tatjana: Nikada nisu postojale nepomirljive razlike. S vremenom smo obe naučile da su apsolutno normalne i da uopšte nije nužno da neko istera svoje. Važno je da smo tu jedni za druge. To je suština života.

Jeste li oduvek bile ovako bliske

Tijana: Oduvek smo imale blizak odnos, samo sam ja prolazila kroz razne faze. Pomalo mi je žao kada pomislim na vreme koje sam potrošila ljuteći se na nju ili misleći da nije u pravu.

Tatjana: Ta, kako Tijana kaže, “nepodnošljivost” tinejdžerskog perioda ogledala se u svojeglavosti, prevrtanju očima, mom “spremi sobu” i njenom “evo, sad ću”. Sitne su to stvari naspram svih nedaća i stranputica sa kojima se susreću roditelji i deca, a koje smo mi izbegli. Kao recidiv prošlog vremena do današnjeg dana ostala joj je navika da uzme nešto od moje garderobe i da shvatim šta je uradila tek kada se u tome pojavi preda mnom.

Gde se u vašem slučaju završava odnos majka-ćerka i počinje odnos dve prijateljice?

Tijana: Nas dve zapravo imamo odnos na tri koloseka, na jednom smo majka i ćerka, na drugom najbolje prijateljice, a na trećem poslovni saradnici, tačnije koleginice. To jeste razgraničeno. O poslu pričamo kao kolege i nekome sa strane to bi izgledalo kao klasičan poslovni sastanak i analiza televizijskog stvaralaštva. Kada ne znam šta da radim ili se osetim nesigurnom, tražim njen savet. Tada razgovaramo kao majka i ćerka. Sve između toga je odnos najboljih prijateljica.

Tatjana, u kom trenutku ste shvatili da je vaša ćerka odrasla?

Tatjana: Ko vam kaže da sam ja to uopšte shvatila?

Radite na istoj televiziji u različitim formatima. Postoji li mogućnost da vam se jednog dana putevi ukrste u istoj emisiji?

Tijana: Ne dao Bog, nepodnošljiva je u poslu! (smeh)

Tatjana: Molim?! (smeh)

Tijana: Strašno mnogo radi, i od tog standarda nikada i ni prema kome ne bi odstupila. Tokom deset godina iskustva na televizijama sretala sam se sa njenim kolegama koje su komentarisale da je izuzetno zahtevna, ali da nikad nije povisila ton, da nikada nije bila neljubazna i da se nikada nije ponašala kao zvezda. Kad bolje razmislim, menjam svoj prvobitni odgovor. Ako se ukaže mogućnost da nam se poslovni putevi ukrste, prihvatila bih sa zadovoljstvom i malom dozom straha, jer znam da ne bih imala boljeg, iskusnijeg, pravičnijeg i zahtevnijeg saradnika.

Tatjana: To bi značilo da bi mi, kao producentkinja, bila pretpostavljeni. Priznajem da bih volela to da doživim, ali budući da znam kako radi i koliko je posvećena poslu, uopšte mi ne bi bilo lako. Ne znam samo od koga je to pokupila.

Ko je od vas dve oštriji u kritikovanju, a koja je darežljivija u pohvalama?

Tijana i Tatjana: Egal.

Kako provodite zajedničko vreme?

Tijana: Nama je važno da budemo zajedno, bilo za vreme ručka, dok svaka čita svoju knjigu, kada se “naguramo” u čamac i splavarimo Tarom ili kada gledamo filmove zbog kojih uvek uđemo u diskusiju, jer mama navaljuje da gledamo američke mejnstrim limunade, pravdajući se da joj je potreban odmor. Prevrne očima kada predložim da pogledamo japansku osvetničku trilogiju ili neko korejsko ostvarenje.

Tatjana: Ne pada mi na pamet da u svoje dragoceno slobodno vreme gledam korejska filmska ostvarenja. I ovaj pritisak koji preko magazina “Hello!” vrši na mene, odmah da joj kažem, neće uroditi plodom.

Odlazite li nekada u zajednički provod i kako to izgleda?

Tijana: Sada ređe, jer ustajem u četiri ujutru. Ranije smo se provodile od “Exita” do kafane.

Tatjana: Pošto sada Tijana ustaje pre dece i Rodoljuba Šabića, fakat ne izlazimo, osim dnevnih varijanti vikendom. Ali ranije smo išle svuda, od koncerta “Prodidžija” do tamburaša.

Postoji li nešto što nikada niste rekle jedna drugoj, a želele ste?

Tijana: Hvala vam na ukazanoj prilici, ali zaista nije potrebna. Suština našeg odnosa je da ništa ne prećutimo.

Tatjana: Upravo tako. Ne treba toliko da se čuvamo onoga što nam ljudi kažu, bliski ljudi, već onoga što nam prećute. Mi nemamo prećutano.