Svetozar Cvetković: Da mogu, promenio bih sve što sam radio

Godinu u kojoj obeležava dvadeset osam godina karijere i šezdeset godina života Svetozar Cvetković započeo je uspešno, premijerom filma “Izgrednici”, reditelja Dejana Zečevića, koji je na ovogodišnjem „FEST-u“ dobio nagradu kritike Dinko Tucaković „FIPRESCI Srbija“. Uloga profesora sociologije koji zastupa teoriju haosa “Tetris”, da ljudska priroda neumitno napreduje, od reda do anarhije, bila je povod za susret i razgovor sa jednim od naših najpriznatijih glumaca, a ujedno prilika da se osvrnemo na njegovu karijeru, glumačke i životne izazove. Svetozar Cvetković ubraja se u onu grupu umetnika koji privatni život brižljivo čuvaju od očiju javnosti, mada se zna da je u srećnom braku sa koleginicom Jelenom Đokić, kao i da je otac troje dece, Dee, Klare i Luke. Oni su ti koji, otkrio nam je, uz roditelje i bliske prijatelje, čine njegov mikrokosmos i daju mu snagu i volju da “gura” napred.

Deo ste, moglo bi se reći, atipičnog filma “Izgrednici”. Šta vas je motivisalo da ga snimite?

- Mene, uz scenario, odnosno priču, uvek najviše motiviše ekipa sa kojom bi trebalo raditi. Tako je bilo i sada. Osim reditelja, kod koga sam prepoznao veliku zagrejanost za ovu temu, tu je bilo i troje izvanrednih mladih glumaca; Marta Bjelica, Mladen Sovilj i Raša Vujović, koje sam odranije poznavao po njihovom radu. To je bilo dovoljno inspirativno da se krene u ovaj projekat, bar što se mene tiče.

Pre nego što je prikazan na „FEST-u“, film je imao svetsku premijeru na Festivalu u Čikagu. Sa kakvim komentarima i reakcijama je ispraćen za Beograd?

- Ja to ne znam, nisam ni znao da je bio tamo. Ono što su mi Dejan Zečević i producent Nikolina Vučetić-Zečević rekli je da su reakcije bile vrlo zanimljive i odličan razgovor sa publikom.

Kakve impresije nosite sa beogradske premijere?

- Iskren i uzbudljiv aplauz upućen je celoj ekipi čim se upalilo svetlo na sceni. Posle mraka u sali i projekcije, pogledali smo se između sebe i rekli: “Dobro je.”

Zanimljivo je da je reč o crno-belom ostvarenju, što će kod nekih starijih generacija možda probuditi nostalgiju. Šta mislite, da li je mlađa publika spremna na tu vrstu “eksperimenta”?

- Mislim da jeste, mada ne vidim to kao neku nostalgiju već kao korak napred u vizuelnom tretiranju jedne priče. Dakle, verujem da je to vrlo moderan pristup i da je prof. Čolaković, kao iskusni direktor fotografije, odlično znao zašto se upušta u takvu vizuelizaciju filma.

Imate li nekad utisak da život zaista piše najbolja scenarija, da često pretekne ona pozorišna i filmska?

- Život je previše surov prema pojedincima i to stvara iluziju da piše bolje priče nego što su to fikcije koje stvaraju autori. Ja ipak dajem prednost autorima.

Koja od do sada ostvarenih uloga vam je bila najteža, a za koju možete da kažete da vam je bila najveći izazov?

- Ništa mi nije bilo teško da igram, svemu sam prilazio sa velikim zadovoljstvom. Najveći izazov mi je uvek predstavljalo snimanje na stranom jeziku, jer je to nešto što te tera na novi izraz, na novi pristup igri. To mi se redovno dešavalo, bilo da sam igrao na engleskom, francuskom, nemačkom ili ruskom jeziku.

Jedan ste od najpriznatijih glumaca na ovim prostorima, ali imate običaj da kažete da ste mnogo toga mogli da uradite bolje. Iz ove perspektive gledano, šta biste promenili?

- Sve. Jednostavno bih sve promenio, i sebe da mogu. Stariji sam, pa znam šta je moglo i trebalo drugačije. Ali, to je valjda normalno.

Da li je tačno da ste, kada ste prošle godine dobili nagradu na međunarodnom filmskom festivalu u Hjustonu, mislili da je reč o šali i da ste od reditelja i producenta tražili da vam pošalje sliku?

- Nisam mislio da je reč o šali, ali nisam verovao i tražio sam da mi pošalju fotografiju gde se vidi da je ta nagrada namenjena meni. Bilo mi je neverovatno, ali prijatno.

Koja priznanja su vam u životu, mimo onih zvaničnih, najviše značila?

- Sva ona koja sam dobio od prijatelja, roditelja, supruge, dece... To je nešto najlepše što čovek može da doživi.

Predstavu “Mesec dana na selu”, koja je nedavno imala premijeru u „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“, naišla je na odličan prijem publike, a izgleda da i glumačka ekipa uživa u zajedničkom radu. Koliko vama lično predstavlja zadovoljstvo da izađete na scenu kao Rakitin?

- Meni je na sceni najlepše, pogotovo u toj predstavi sa Mirom Karanović, Markom Janketićem, Markom Baćovićem, Timarovim, Milicom Đukić, divni ljudi i divni partneri. Slobodno mogu da kažem da jedva čekam da se nađemo na sceni i iznova zaigramo tu našu priču.

U glumačkom svetu često se može čuti da pozorišne daske život znače. Slažete li se sa tim?

- To je mnogo “izanđala” rečenica da bih mogao da je potvrdim. Meni život znače moja deca, supruga, moji divni roditelji i nekoliko prijatelja. Daske su daske, izađete na njih i sloboda je vaša.

“Nas nema bez drugih, drugih ima bez nas”, izjavili ste prošle jeseni promovišući film “Mnoštvo i manjina”, Gorana Markovića. Na mikroplanu, bez koga nema vas?

- Bez onih koji su moja najbliža okolina, koji mi daju snagu i volju da guram dalje, bez mog mikrokosmosa koji je za mene jedini kosmos.

Šta vas, u vremenu u kome odrastaju vaša deca, najviše plaši? I s druge strane, koje mogućnosti im se nude, a vaša generacija ih možda nije imala?

- Moja generacija imala je mnogo više mogućnosti nego što danas imaju ove mlade. Pre svega veliku zemlju, lepotu različitosti jezika, kultura, podneblja. Imali smo svega, a to nismo umeli baš najbolje da iskoristimo. Najviše me plaši za moju decu i decu uopšte u nas, neminovnost ratova na ovim prostorima. Stupidna Historija se ponavlja!

Ove godine obeležićete jubilarni rođendan. Obraćate li pažnju na “brojke” u kontekstu godina i rođendana?

- Ni kada sam punio pedeset godina nisam obratio pažnju na to da je jubilej. Živimo u vremenu u kome bi svaki rođendan trebalo tretirati kao jubilej, a to ne radimo. Život nas melje i gura dalje, pa dokle stignemo.

Ubrajate se u javne ličnosti koje privatnost brižljivo čuvaju. Da li ste i koliko, s vremenom, pristajali na kompromise i pomeranje granica?

- Nisam pristajao. Privatnost mora biti moja i onih koji sa mnom dele krov nad glavom. Živim javni život na sceni i filmu i ta javnost je sasvim dovoljna.

Kad nemate poslovne obaveze, šta zaokuplja vašu pažnju?

- Klinci i utakmice „NBA“.

Što privatno, što zbog profesije kojom se bavite, dosta ste putovali. Iz kojih krajeva sveta nosite najupečatljivije slike?

- Iz Sahare, u kojoj sam boravio za vreme snimanja francuskog filma “You go to my head”.