Miloš Biković: U Rusiji se mediji ne bave privatnim životom javnih ličnosti, što govori o sistemu vrednosti

Glumac Miloš Biković izgradio je karijeru u Rusiji, gde je cenjen i poštovan u ovoj branši. On je ukrao srce i tamošnje glumice Aglaje Tarasove, a za “Blic puls” otkriva kakv imidž Srbija ima u svetu, da li mu kolege ovde opraštaju uspeh ali i da li će ponovo sarađivati sa Draganom Bjelogrlićem.

Film “Led” u kojem igra proglašen je za najgledaniji film dana u Moskvi.

- Faktički je zatvorio bioskope i blagajne, sve su karte bile rasprodate. Meni je to odlično.

Da li je tačno da si veća zvezda u Rusiji nego u Srbiji?

- Pa ne znam kako se to meri? Veće je tržište i ima više ponuda.

Misiš li da si u karijeri dostigao vrhunac?

- Ne razmišljam na taj način, to je lepo što si tražen. Na neki način sam zahvalan i srećan. Ne zamišljam o tome kao svom vrhuncu, imam još da radim.

Zašto si skroman?

- Mislim da je to dobar način da napraviš veliki rezultat.

Kažu da si pomagao kolegama iz Srbije da se probiju na rusko tržište?

- Nisam pomagao da se probiju, uputio sam na to da oni postoje. Sami su se probili. Pitali su me da li imam nekog kolegu, rekao sam evo imam. Mislim da je to način na koji bi ljudi u svim sferama trebalo da funkcionišu u Srbiji, da pomažu jedni drugima. Svaki vaš uspeh je radost za okolinu, oni znaju i podržavaju to i pomažu da uspete. To je suprotno od onoga što se plasira danas u Srbiji - da ljudi zavide jedni drugima i da gledaju rijaltije i ljude koji su gori od njih.

Misliš da ljudi u Srbiji ne praštaju uspeh?

- Mnogo volim svoj narod, ne mogu da kažem da mu nešto zameram. Ali smatram velikom porazom kada jedan takav narod koji se krvavo izborio za slobodu, nezavinost i kulturnu pripadnost ne zna istoriju. Zameram što ne znamo istoriju svog naroda, što je takav sistem vrednost. Da se naši preci nisu izborili za slobodu, na ovoj teritoriji bismo bili neki drugi mi, samo bismo se zvali Franc ili Ahmet . Ne bi se pevale te pesme koje se pevaju, snimali bi se drugi filmovi. Treba da branimo taj kulturni kod, a zašto ga onda ne slavimo, nego gledamo rijaliti.

Hoće li to koštati našu decu?

- Kakav je sistem vrednosti, pitanje je da li ćemo imati decu. Drugo pitanje je da li će to biti naša deca ili deca Instagrama ili Velikog brata.

Kako ćeš ti vaspitavati decu?

- Neću ih izolovati, zato što je to monstruozno i nerealno. Neću im zabranjivati, zato što je to beskorisno, stavlja tabu, a onda je to interesantno i kontraproduktivno. Potrudiću ih da ih obrazujem da postanu ličnosti i da sami prosude šta je dobro ili loše.

Planiraš li porodicu da osnuješ?

- Ne, još uvek je karijera na prvom mestu.

Šturo odgovaraš na privatna pitanja, o devojci ništa da kažeš?

- U Rusiji se mediji ne bave privatnim životom javnih ličnosti, što govori o sačuvanom sistemu vrednosti. Mi u Srbiji moramo da se preporodimo, da se više bavimo umetnošću. Nešto što naši mediji ignorišu jeste činjenica da sam počeo da igram u pozorištu u Moskvi gde su stvarali Anton Čehov i Konstantin Stanislavski, koji su osnovali modernu glumu i dramu. Mislim da sam prvi srpski glumac koji je igrao u ovom teatru koji pamti Staljina. On je tu držao brojne svoje govore. Biti na sceni sa takvim ljudima i igrati predstave je neopisiv osećaj, ali i uspeh.

Tebi je na početku karijere najviše pomogao Dragan Bjelogrlić, vinuo te je kroz film “Montevideo”?

- Dragan Bjelogrlić je tražio glumca za svoji film. Jako sam mu zahvalan i smatram ga svojim prijateljem.

Spekulisalo se o tome da ćeš raditi drugu sezonu serije “Senke nad Balkanom”, da li je tačno?

- To zavisi od njega i mog rasporeda. Ali da je on simbol kvaliteta za mene u Srbiji, jedan od ljudi koji je od glumca postao producent kako bi pravio dobre filmove kojima će moći da iskaže svoj glumački talenat i da mi je na neki način inspiracija - jeste.

Osnovao si produkcijsku kuću, odlaziš u producente i napuštaš glumu?

- Od početka godine radimo već na četiri velika projekta. Možda već za pet godina batalim glumu.

Učiš li i dalje ruski?

- Učim, najviše radim na melodici i izgovoru.

Nekoliko puta smo te videli obnaženog u filmu. Šta treba da se poklopi da to uradiš?

- Imao sam i u “Montevideu” takvu scenu u hotelu, ako je to opravdano žanrom i zamisli reditelja. Ako je to onog tipa “ovde nam treba malo golotinje da bi se film gledao”, onda ne. Ali ako je taj projekat već gledan i dobar, onda je to opravdano.

Šta ljudi iz sveta kažu o Srbiji?

- Ljudi u Rusiji nisu toliko bili zahvaćeni propagandom koja je bila za vreme NATO bombardovanja, ali ljudi na Zapadu imaju loše mišljenje o Srbiji. Upoznao sam devojku u Australiji i rekao joj da zatvori oči i kaže mi koju sliku vidi kada joj spomenem reč Srbija, rekla je „bodljikava žica i sivo skladište”. Tako da je na nama da promenimo to.

Nedavno si sarađivao sa Antoniom Banderasom. Kako je bilo na snimanju?

- Bilo je super, on je veliki profesionalac i prijatan čovek. Jedan je od retkih glumaca koji je u stanju da rediteljske indikacije izvrši bez probe. „Slušaj, uradi ovo, dođi ovde, kažeš pola monologa, ovde se okreneš i skočiš”, tako izgleda kada dobija od reditelja instrukcije. Pitaju ga hoćeš da probaš, on odgovara „ne, možemo odmah da snimamo”. Nisam ga pitao za savet, učio sam iz primera. On tačno zna koji je objektiv na kameri. Ako je široki kadar, zna da igra malo ekspresivnije.