Petar Strugar: Ne svodim račune niti pravim planove, volim da improvizujem u hodu

Zvezda filmova “Mali Budo” i “Jesen samuraja”, glumac Petar Strugar, posle kraćeg predaha od posla, koji je iskoristio da se maksimalno posveti brojnim aktivnostima koje ga zanimaju, pred publiku se vratio na “pozorišna vrata”. Na sceni “Akademije 28” 20. februara premijerno su izvedene “Boje šteka”, komedija o trojici autsajdera neprilagođenih u vreme tranzicije, u kojoj pored Petra igraju Uroš Jovčić i Đorđe Stojković. Mada je fizičkom konstitucijom predodređen za uloge akcionih junaka, činjenica je da je Strugar na dobrom putu da ostavi upečatljiv trag u svetu komedije. U intervjuu za magazin “Hello!”, prvom koji je dao posle duže vremena, mladi glumac s ushićenjem je pričao o novim poslovnim izazovima i adrenalinskim sportovima koje obožava, ali je ostao dosledan stavu da o privatnom životu prozbori tek po koju reč.

Publika je navikla da vas gleda u filmovima i televizijskim serijama. Da li premijera predstave “Boje šteka” najavljuje zaokret u karijeri?

- U pozorištu “Duško Radović” igram u predstavama za decu, što mi pričinjava posebno zadovoljstvo. Za mene kao glumca rad sa najmlađima je fantastično iskustvo, koje mi ujedno pruža alibi da podetinjim. Nije da mi treba, ali 'ajde. Bez šale, volim pozorište, ali nekako se “zalomilo” da mi do sada nisu stizale ozbiljnije ponude, pa nisam previše igrao.

Vaše kolege uloge uglavnom dobijaju na kastinzima ili po preporuci, a vi dok šetate psa.

- Bata Karadžić, glavni čovek “FAVI” produkcije, koja je radila predstavu “Boje šteka”, moj je komšija i često se srećemo u kraju. U šali prepričavamo jedan naš razgovor koji je, u prolazu, zvučao ovako: “Zdravo, Bato, šta radiš? Spremam nešto novo. Da li bi igrao? Naravno, zovi me.“ I on me je pozvao. Bata je, inače, računao na mene i planirao je da me pozove, ali sticajem okolnosti za ulogu mi je rekao prilikom slučajnog susreta, dok sam šetao psa.

Da li je teže spremati ulogu za film ili za pozorište?

- Različite su discipline. Razliku između filma i pozorišta slikovito mogu da objasnim poredeći je sa odbojkom na pesku i u sali; igra se odbojka, ali manje-više drugačiji vid. U pozorištu nema kamere, krupnog kadra, prilike da se istakne detalj i, što je važnije od svega, nema ponavljanja. Izgovorena reč ostaje.

A post shared by ?Buda Ćalasan? (@____budimka____) on Dec 1, 2017 at 2:08pm PST

Recite nam nešto o predstavi “Boje šteka”?

- Reč je o jednoj bulevarskoj komediji, bez nipodaštavanja. To je najzahtevniji žanr, kako za pripremu, tako i za igranje, jer ljudi dolaze na predstavu sa idejom da budu zabavljeni. U centru ove naše priče su tri luzera, slobodno mogu da kažem tri budale, rešene da se bave nečim o čemu apsolutno ništa ne znaju. Moj lik kao nešto zna, mada ni on nema pojma o životu, ali se malo pravi važan. Cilj im je da brzo i lako dođu do novca.

Kada ste ste vi upustili u nešto o čemu u startu niste ništa znali?

- Svi mi upisujemo Akademiju sa nekom ličnom predstavom o glumi, ali tek kada počnemo da radimo, shvatimo u šta smo se upustili. To se odnosi na sve profesije. Sve je rizik, s tim što je u osnovi svega pretpostavka da imate bar ideju koje korake bi trebalo da preduzmete na putu do cilja. Ova naša tri autsajdera idu “grlom u jagode”, pa su i posledice veće nego što mogu da naslute.

Iako ne krijete da vam je akcija omiljeni žanr, a i izgledom se savršeno uklapate, reditelji vas uglavnom vide u komedijama.

- Na komediju se često gleda s potcenjivanjem, ali svaki glumac će vam reći da je taj žanr najteže plasirati publici; ne samo zato što se zahteva poseban polet u igranju već i zbog toga što smo duhovit narod. Na ovom našem podneblju teško je zamisliti porodični ručak ili kafu sa prijateljima bez salve smeha.

Zbog uloge u filmu “Jesen samuraja”, uz poseban režim ishrane i naporne treninge, liniju i formu doveli ste do perfekcije. Pridržavate li se još spartanskog načina života?

- Dao sam sebi malo oduška. Decembar i pola januara proveo sam u kući. Uglavnom sam ležao, jeo i gledao filmove. Morao sam malo da se odmorim, ali krećem u novi trenažni krug.

Izgleda da ste se, iako gurman, lako navikli na redukovan spisak namirnica koje su vam dozvoljene?

- Obožavam mleko i mlečne proizvode, ali naučio sam da živim bez njih. Ishrana mi se, kada redovno vežbam, svodi na meso, pirinač i povrće. U odličnoj sam formi i nema razloga da se žalim. Volim da jedem, ali i da kuvam. Majstor sam za morske specijalitete, posebno uživam kada sam u mogućnosti da pripremim ono što sam ulovim. Strastveni sam ribolovac.

Ribolovom i ronjenjem bavite se od najranijeg detinjstva. U međuvremenu postali ste pravi zavisnik od adrenalinskih sportova.

- Istina, zanimaju me razne stvari: jahanje, vožnja motora, brazilska džijudžica, taktičko pucanje... Odnedavno se bavim i alpinizmom. Mnogo toga još nameravam da probam, ali sve u svoje vreme.

Da li bavljenje ekstremnim aktivnostima pretpostavlja ludost ili hrabrost?

- Strah je bitan, pa i poželjan. Ako ne znaš za strah, onda si samo lud. U suprotnom, samim tim što osećaš strah, znači da imaš i hrabrost da ga prevaziđeš. Mislim da nisam preterano hrabrar, niti da su stvari kojima se bavim previše ekstremne. Samo volim da isprobam svoje veštine na različitim poljima.

Da li ste se često susretali sa opasnim situacijama?

- Ronjenje na dah samo je ekstremni sport, jer zalazite u okruženje koje nije prirodno čoveku. Osim toga, svako nepoštovanje procedure povlači dodatni rizik. U nekoliko navrata sam, dok sam bio mlađi, na ronjenje kretao bez neophodne opreme, što je moglo da bude pogubno. Srećom, na vreme sam naučio lekciju.

U maju ćete proslaviti trideseti rođendan. Da li je to prava prilika da podvučete crtu i sumirate ono što ste do sada ostvarili, a šta vas čeka?

- Nisam sklon svođenju računa, niti pravim planove. Možda bi trebalo da počnem, ali volim da improvizujem u hodu. Retko kad se desilo da sam pomislio “vreme leti, a ja nisam uradio to i to”. U određenim etapama se osvrnem i kažem “ovo je bio dobar period” ili “moglo je bolje”, ali to nije nužno vezano za kalendar.

Mnogi muškarci plaše se od ulaska u tridesete jer veruju da ih te godine obavezuju da se uozbilje, a vi?

- Nemam, zaista. Protok vremena ne doživljavam dramatično. Godine nisu bitne. Sve je stanje uma.

Planirate li rođendansku žurku povodom jubilarnog rođendana?

- Nikada nisam posebno obeležavao rođendane, ali sada se u mom životu pojavila jedna osoba koja insistira...

A ta osoba je?

...tako da ću verovatno morati da slavim. Videćemo.

Ovim odgovorom jasno ste stavili do znanja da o privatnom životu i dalje ne pričate. U dosadašnjoj karijeri ste, generalno, retko davali intervjue, uz obrazloženje da ne želite da “estradizujete” svoju profesiju. Šta vam najviše smeta i od čega želite da se ogradite?

- Ne podržavam medijsko eksponiranje zarad samopromocije. To mi najviše smeta. Uostalom, niti to umem da radim, niti imam energiju da se time bavim. Radije biram sport ili kvalitetno provedeno vreme sa porodicom. U medijima sam samo kada imam nešto konkretno da poručim, da najavim premijeru filma ili predstave. Ne volim da pričam o privatnom životu.

Više puta ste dokazali da ne bežite od transformacija zarad uloge. Primera radi, da bi ste što bolje dočarali razmaženog Buda, ugojili ste se više od dvadeset kilograma. Da li je i brada koju nosite bitna za neki lik na kojem trenutno radite?

- Bradu sam počeo da puštam u decembru, kada su mi najavili projekat koji bi trebalo da usledi. Reč je o srednjem veku, i to je sve što mogu da kažem. Pošto se početak snimanja odužio, odlučio sam da bradu malo doteram, inače sam negovao “pećinski čovek style”. Ne pamtim da mi je brada ikada bila ove dužine.

Poslednji put kada smo pričali rekli ste da ustajete u šest ujutru kako biste prošetali psa i već u sedam ste na treningu. Da li ste još ranoranilac?

- Jesam, mada sad ustajem nešto kasnije. Čim dođe vreme da krenem u neke konkretnije pripreme za ulogu, vratiću se starom ritmu. Ranije sam voleo da izlazim po klubovima, ali ta vrsta provoda mi odavno nije zanimljiva. Radije biram neka mirna mesta, gde uz prijatnu muziku mogu da pričam sa prijateljima. Nikada se nisam drogirao, retko pijem alkohol. Ako se uzme u obzir i redovno bavljenje sportom, može se reći da kvalitetno živim.

Imate li neki ritual pre izlaska na scenu? Šta je, u tom smislu, prethodilo premijeri “Boje šteka”?

- Nisam sujeveran. Dovoljno mi je da proverim da li su rekvizite na svom mestu i da li je scenografija postavljena kako treba.

U kojim situacijama kažete sebi, u maniru malog Buda, “koji sam ja meni kralj”?

- Kada sam mnogo gladan, pa posegnem za hranom koja mi je zabranjena, a onda odustanem od ideje da to pojedem. (smeh)