Milan Gurović: Supruga i ja smo strogi prema našoj deci ali to je za njihovo dobro

Posle okončanja blistave košarkaške karijere, Milan Gurović nije mogao dugo da sedi besposlen. U sklopu promotivnih aktivnosti koje prate kampanju pred beogradske izbore odlučio je da se i sam angažuje, u oblasti koju najbolje poznaje - sportu. Otac četvoro dece, Dušana, Milice, Vukmana i Dimitrija, koju je dobio u dve decenije dugom braku sa suprugom Tanjom, odlučan je u nameri da, koliko je to u njegovoj moći, pomogne da se najmlađim generacijama omogući aktivno bavljenje sportom. Zbog toga se priključio listi Srpske napredne stranke „Zato što volimo Beograd“.

- U Srbiji je sport uvek zauzimao važno mesto, ali je bio i tema od presudnog značaja za naciju koja je zajedno sa svojim herojima tugovala zbog poraza i radovala se pobedama. Nažalost, u jednom trenutku smo tu oblast zapostavili, pa ne čudi što smo se našli na korak od opasnosti da postanemo debela nacija. Opasnost još nije prošla, iako je hvale vredan podatak da se danas u Beogradu šest puta više dece bavi nekim oblikom fizičke aktivnosti, nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Alarmantno je saznanje da su kod mladih naraštaja uočeni razni oblici deformiteta, pre svega šaka, zbog dugotrajnog držanja mobilnog telefona. Istovremeno, višečasovni boravak pred monitorom vodi ka asocijalnom ponašanju, pa i zatupljivanju, a krivce treba tražiti u roditeljima koji to dozvoljavaju - napominje proslavljeni sportista i ukazuje na to da je sve veći broj školica u kojima se najmlađi mogu baviti najrazličitijim disciplinama i, što je najvažnije za kućni budžet, bez ikakvih finansijskih izdataka, jer su programi besplatni.

Sport, ističe nekadašnji košarkaš, koji i sam drži treninge najmlađima, može da bude od velike pomoći u suzbijanju sve prisutnijeg vršnjačkog nasilja.

- Bolje da deca višak energije potroše na sportskim terenima, nego u tučama na školskim igralištima. Ponavljam, sve polazi iz kuće. Ne krijem da smo supruga i ja strogi prema našoj deci, ali za njihovo dobro. Želimo da prvenstveno budu dobri i pošteni ljudi. Čime će se baviti u budućnosti nije na nama, niti ćemo forsirati neki naš izbor. Srednji sin Vukan pokazuje ljubav prema košarci i naravno da bi mi bilo drago da krene tim putem, pa i da me prestigne u rezultatima, ali to isključivo zavisi od njega. Ni mene niko nije sputavao kada sam odlučio da se bavim sportom, iako je moj tata bio mesar. Nisam od roditelja koji postavljaju visoke cilje. Decu treba bezuslovno voleti i podržavati, a ne opterećivati. Na nama, roditeljima, je da uvek imamo u vidu gde su, šta rade i sa kim se druže. Ako se tako postavimo od njihovog najranijeg uzrasta, mala je verovatnoća da će izrasti u problematične osobe.

Milan Gurović o deci: Supruga i ja smo autoriteti na koje želimo da se ugledaju

Porodica Gurović je, prateći Milana tokom njegove karijere, živela u brojnim gradovima, od Barselone do Istanbula, ali su na kraju trajnu adresu pronašli u Beogradu. U tome ih nije mučila nikakva dilema.

- Sve što imaju veliki svetski centri ima i Beograd. Volim ga jer je brz, urban grad koji prati trendove. Dopada mi se i zbog ljudi koji u njemu žive, a koji su prijatni i srdačni. Ne šalim se kad kažem da sam se u Srbiju vratio kako bih imao komšiju sa kojim ujutru mogu da popijem kafu.

U skladu sa navikom da novine čita od kraja, zadržavajući pažnju na vestima iz sporta, ističe kako su u protekle četiri godine ovde održana „Evropska prvenstva“ u vaterpolu i fudbalu, da nam predstoji „Evropsko prvenstvo za žene u košarci“, ali i fajnal-for za muškarce.

- To je veliko priznanje za Beograd, pogotovo ako se ima u vidu da se gradovi kao što su London, Pariz ili Madrid svake godine bore za kandidaturu. Raduje me najava gradnje nacionalnog stadiona u Surčinu, koji će pre svega biti posvećen atletici, ali će biti zastupljeni i drugi sportovi. Ako pričamo o košarci, slobodno mogu da kažem da u mlađim kategorijama imamo vanserijske talente, na nama je samo da te dijamante izbrusimo.

Na pitanje da li ga i danas odlikuju velika energija i buran temperament koje je pokazivao na košarkaškom terenu, Milan uz smeh odgovara:

- Tu su i energija i temperament. Od karaktera sa kojim se rodimo ne možemo da pobegnemo dok smo živi. Uvek me je vodio pobednički mentalitet i dešavalo se da nešto malo burnije reagujem na utakmici, zbog čega su mnogi stekli pogrešno mišljenje o meni. Verujte na reč, u privatnom životu sam sušta suprotnost. Kao svaki čovek, imam i mane i vrline. Opet, važno je poznavati sebe. Realan sam. Znam kakva mi je narav i priznao sam sebi da nisam spreman da dvadeset šetiri sata razmišljam o košarci i rezultatima, a to bi svakako morao kao trener seniora. Imam svoju akademiju, radim sa decom uzrasta od sedam do osamnaest godina, i uživam.

Za kraj, interesovalo nas je može li sebe da zamisli kako radi u kancelariji od devet do pet.

- Ni slučajno. Imao sam ponudu da radim u Ministarstvu sporta, ali papirologija nije za mene. Uvek sam bio operativac, čovek za teren.