Ana Mihajlovski: Nemam vremena da budem bolesna

Iako je na malim ekranima retko viđamo, neposrednost, šarm i harizmu kojom je Ana Mihajlovski još pre petnaeset godina očarala publiku teško je zaboraviti. Poznata voditeljka i danas pleni istom energijom, koja joj pomaže da vešto balansira između porodičnih i poslovnih obaveza. Dok čeka pravu priliku da se vrati pred televizijske kamere, kojih se zaželela, majka troje dece uspešno rukovodi kompanijom za proizvodnju ženske garderobe i opreme za jahanje. Ljubav prema konjima, koju neguje od detinjstva, i dalje je prisutna, tako da je svakodnevno posvećena i svom četvoronožnom ljubimcu i redovnim treninzima. Mada na prvi pogled ne deluje da se mnogo promenila, Ana, između ostalog, priznaje da je s godinama postala tolerantnija.

Na izmaku prvog polugodišta ove školske godine, tema za početak priče sama se nametnula.

Da li je za svakog roditelja koji ima decu školskog uzrasta omiljeni period u godini početak raspusta?

- Moja deca kažu da je tako, ja se slažem.

Koliko se vaša svakodnevica u tom periodu razlikuje od dana kada deca imaju nastavu?

- Definitivno imam više vremena za sebe, ali kada se naviknete na malo ludilo u kući, prosto ne znate šta ćete sa sobom kad sve utihne. Tokom raspusta deca uvek negde otputuju, na planinu ili more. Ja sam zadužena da ih ispraćam i sačekujem, a tate ih vode. Iz mog ugla gledanja, prednost raspusta je to što mogu duže da ostanem na jahanju.

Ana Mihajlovski: Bila sam opasna mama dok nisam dobila treće dete

A post shared by Mihajlovski Ana (@anamihajlovski_official) on Jan 10, 2018 at 8:08am PST

U kojoj meri ste angažovani u školskim i vanškolskim aktivnostima vaše dece?

- Naš obrazovni sistem je, generalno, težak. Mnogi roditelji rade sa decom i posle nastave, trude se da im pomognu koliko mogu. Svima nama nekada je potrebna podrška. Moja deca su odlični đaci, ali naravno da to ne ide po difoltu, samo od sebe. Mi se, kao roditelji, mnogo trudimo i za sada je sve u najboljem redu.

Slažete li se sa izjavom vaše koleginice Nataše Pavlović da majkama koje imaju troje i više dece treba dati orden?

- Poštujem tuđe mišljenje i hvala lepo, ali orden bi trebalo dati svim roditeljima čija su deca stasala u pametne i srećne ljude koji čvrsto stoje na zemlji, znaju šta žele, imaju svoje ja, samostalni su i spremni za život.

Da li je pubertet zagospodario vašim životom ili ima još malo vremena da se pripremite za sve što vas čeka?

- Ako se želja moje majke ostvari, nagrabusila sam. Često je govorila da bi volela da sestra i ja dobijemo decu kakvu je ona imala, čisto da bismo shvatile koliko smo je muštrale kao male. Sad u potpunosti razumem njenu rečenicu: “Shvatićeš kad dobiješ decu”. I evo, javno poručujem: “Mama, žao mi je što sam bila nesnosna. Hvala.”

Kakvi ste bili kada ste bili u godinama vaše starije ćerke?

- Bila sam mali đavolak. Uvek sam pravila neke gluposti i “vadila” se na onu čuvenu “mala sam”. Moja Anđa bila je očajna što ima nemirnu decu, ali sada je ponosna na to kakvi smo ljudi postali. Bogu hvala, moje ćerke su izgleda povukle na očeve, stvarno su divne. Moram da kažem i to da su okolnosti u kojima sam ja odrastala, iako to vreme nije tako daleko, bile potpuno drugačije. Mi smo sa deset-jedanaest godina bili baš deca, današnja omladina kao da se rađa sa diplomama.

Rano ste stali pred kamere, još u srednjoškolskim danima. Kako biste, kao roditelj, reagovali kada bi vaša deca izrazila sličnu želju?

- Ponovila bih ono što stalno govorim: najbolje je biti bogat i anoniman. Šalu na stranu, neka budu šta god žele, samo prvo moraju da završe fakultet. To je moja mantra. Hoćeš da budeš pevačica? Nikakav problem. Muzička škola i idemo. Glumica? FDU, pa ako prođeš - prođeš. Fudbaler? Super, ali prvo fakultet. Moj stav je budite šta hoćete, ali neobrazovani nikako. Naravno, podjednako je važno i to da ih posao koji izaberu čini srećnim.

Od početka karijere do danas ostali ste principijelni u stavu da se retko pojavljujete na javnim dešavanjima i još ređe dajete intervjue. Čime ste se vodili u toj odluci?

- Moj posao ne zavisi od pojavljivanja u medijima, jer producenti ne gledaju naslovne strane. S druge strane, zatvorena sam ličnost. Ne volim da gledam u tuđi tanjir, samim tim ne volim ni da drugi zaviruju u moj. Moj prvi producent me je naučio da se u javnosti treba pojavljivati dozirano, takoreći ne iskakati ljudima iz frižidera, i to je moto kojim sam se vodila u dosadašnjoj karijeri. S godinama sam postala fleksibilnija, shvatila sam da ne mogu večno da ćutim, jer to nije kolegijalno prema novinarima, niti fer prema publici, naročito kada je emisija koju radim u toku.

Mislite li da ste nešto propustili na poslovnom planu zato što ste svojevoljno bili van epicentra dešavanja i pažnje javnosti?

- Naravno, ali to je bila moja odluka. Ništa ne bih menjala. Uostalom, da nije bilo tako, ne bih sada davala ovaj intervju, već bih bila istrošena posle petnaest godina rada.

Planirate li skori povratak na male ekrane?

- Nemam pojma.

Da li ste se uželeli televizije?

- Jesam, nedostaju mi ljudi sa kojima sam sarađivala. Jedina neostvarena poslovna želja mi je da moja Mara (Marijana Mićić) i ja vodimo autorsku emisiju. Ups, previše sam rekla.

U međuvremenu posvetili ste se drugim poslovnim angažmanima. Da li ste od žena koje ne vole šoping ili u ponudi tržnih centara niste nalazili ništa po svom ukusu, pa ste odlučili da se posvetite dizajniranju odeće i osnujete brend “Happy Ever After”?

- Ranije sam, zapravo, volela šoping, iako nisam osoba koja se bog zna kako doteruje. Svi već znaju da iz kuće izlazim isključivo u jahaćim pantalonama ili u trenerci. Prilikom jednog šopinga u Njujorku videla sam brend koji je, po mom mišljenju, savršen: jednostavni modeli pogodni za višestruke namene, elegantni, svedeni, prirodnih materijala, udobni pre svega. Tada sam dobila ideju da proizvodim upravo takve stvari.

Kad već pominjete Njujork i putovanja, imate li često priliku da otputujete negde za svoju dušu?

- Iskreno da vam kažem, na odmoru nisam bila četiri godine. Nigde. Stvarno imam mnogo obaveza. Poslednje putovanje, i to poslovno, bilo je prošlog proleća. Doduše, sestra i ja smo našle vreme da kupimo materijale, ali i da svratimo do Monte Karla. Bilo je kratko, ali slatko. Putovanja su neophodna s vremena na vreme. Ne mora to da bude odlazak u inostranstvo, može se uživati i na salašu, planini, selu... Evo, sad sam dobila ideju da ogranizujem vikend u nekoj banji.

Kakvu ženu vidite u odeći sa vašim potpisom?

- Vidim ženu koja pre svega ima dovoljno stila da običnu haljinu pretvori u haljinu za crveni tepih. Ženu koja voli da izgleda lepo, ali da je ta lepota ne boli. Prosto, vidim sebe. Inače, naše mušterije isključivo su žene sa mnogo ukusa. To saznanje davalo mi je podstrek u poslu kada bi nastupili teški dani.

Koliko puta vam se u televizijskoj karijeri desilo da stanete pred kamere u odeći koja vam se nimalo ne dopada?

- Mnogo puta, jednom se umalo ne uguših u nekom korsetu. Borila sam se kao lav i insistirala na svom svedenom stilu, ali nisam uvek uspevala da moja reč bude odlučujuća. Znate, vrlo je neprijatno kad idete u program, a osećate se kao idiot. Zato sada sama sebi pravim sve, pa ako izgledam kao idiot, bar je mojih ruku delo.

Poznata je vaša ljubav prema konjima koja je, između ostalog, rezultirala i proizvodnjom opreme za jahanje. Poslovne ideje vam, nesumnjivo, ne nedostaju. Koliko vremena vam, u odnosu na porodične obaveze, ostaje da realizujete sve što zamislite?

- Ko kaže da se sve može postići uz dobru organizaciju, ili laže ili je genije. Ja to ne umem, priznajem. Uvek, periodično, nešto trpi, a ja nastojim da najmanje trpe deca. Ipak, troje dece, firma, javni posao i moj konj kome je potrebna svakodnevna nega, čine jedan mali haos u kojem, ne znam ni sama kako, funkcionišem. Vodim se onom narodnom: što se mora nije teško. Naravno, ukoliko nešto počne da ugrožava moj porodični život, ima da leti. Za sada postižem sve, ali dođu i dani kada sam premorena, pa onda sebi malo stavim masku za disanje. Sva sreća pa moji zaposleni nisu radnici, već porodica. Bez njih ne bih uspela da izguram četvrtu godinu “Hepija”.

Jedna od vaših neostvarenih želja je da učestvujete na galopskoj trci. Kako se u vaš gust raspored uklapaju redovni treninzi? Još se možete pohvaliti savršenom linijom.

- Pre svega, hvala na lepim rečima. Nemam mnogo vremena, ali trudim se da pet dana nedeljno budem aktivna. Želja mi je da u čast pradede Simeuna Savića, vrhunskog trenera, organizujem memorijalnu trku i uzmem učešće u njoj. I pored toga što se moji roditelji šale na taj račun, ja idem ka svom cilju, pa kud puklo da puklo. Verovatno ću ostati u start mašini, ali verujem da će moja porodica i u tom slučaju biti ponosna na mene.

A post shared by Mihajlovski Ana (@anamihajlovski_official) on Jan 31, 2018 at 3:40am PST

Dele li deca vašu strast prema konjičkom sportu?

- Moja deca su sportisti. Obe ćerke jašu, ali imaju još mnogo aktivnosti, od slikanja do umetničkog plivanja. Konji, kao najplemenitije životinje, od velike su koristi za pravilan razvoj dece. Imamo našeg konja i čim deca malo bolje nauče da jašu, trkaćemo se zajedno.

Proteklih meseci pojavile su se vesti da imate zdravstvene probleme. Kako se danas osećate?

- Odlično. Uklonjeno je šta je trebalo da se ukloni i nastavljamo. Nemam vremena da budem bolesna.

Da li je bliski susret sa bolešću uticao na to da na neki način promenite pogled na život, ljude, svakodnevne situacije? Koje važne lekcije ste naučili u trideset petoj godini?

- Takve situacije malo opamete ljude, primire ih. Postave se prioriteti i nema kukanja. Mnogo toga sam naučila. Shvatila sam da sam bila neodgovorna prema svom zdravlju. Shvatila sam i da sam “socijalni invalid”, da ne treba tek tako terati ljude od sebe, ma koliko puta vas uvredili ili povredili. Nisu svi isti. Kada sam se suočila sa zdravstvenim problemom, shvatila sam da imam divne prijatelje, ali i da nisam dovoljno negovala te odnose. To sada menjam. Videla sam mnogo jakih žena koje imaju ozbiljne probleme, moj je bio smešan u odnosu na ono sa čim se one nose. Snaga koju one imaju zaista je neverovatna. Posle svega, neminovno je da se čovek zapita na šta troši vreme, sive ćelije, živce.

Razvod je, opšte je poznato, jedno od najstresnijih iskustava. Iz vašeg ugla gledano, može li razvod da bude bezbolan?

- Ne. Nikada i nikako. Može biti korektan i dostojanstven, ali bezbolan ne može.

Da li ste s godinama postali tolerantniji, kako u muško-ženskim, tako i u ostalim odnosima koje gradite?

- Neuporedivo sam tolerantnija nego što sam bila. Od potpuno beskompromisne osobe polako se pretvaram u osobu koja je spremna na kompromise, što dokazuje i ovaj intervju. Ipak, u muško-ženskim odnosima sam beskompromisna. Kada je reč o braku, ne vidim sebe u tom filmu više nikada.

Verujete li bar u ljubav za sva vremena?

- Gde meni to pitanje...

Pozitivan stav i osmeh kojim ste očarali gledaoce pre više od jedne decenije još su tu. Šta vas stalno “gura” napred?

- Deca. I ljubav prema poslu, bilo kakvom. Ja, prosto, u svakom trenutku moram nešto da radim. Idem dalje i samoj sebi sam vetar u leđa.