Vesna Dedić: Godine mi nisu ništa donele, sama sam sebi donosila i dobro i loše

Otmenom žurkom, u društvu najbližih prijatelja i ćerke Lenke, Vesna Dedić proslavila je jubilarni pedeseti rođendan. Poznata voditeljka i autorka emisije „Balkanskom ulicom”, ujedno i jedna od najtiražnijih srpskih književnica, petu deceniju zaokružila je u čuvenoj boemskoj četvrti - Skadarliji. Uz dobro vino i nežne melodije, slavljenica se veselila do kasno u noć. U susret godinama koje dolaze napravila je „presek stanja” i otkrila rođendanske želje, kao i profesionalne i hedonističke planove, kojih nikada ne manjka.

Dok je duvala svećice na rođendanskoj torti, bend je svirao pesmu Saše Matića „Ne bih ništa menjao”, a Vesna ističe da stihovi te numere najbolje opisuju ono što je osećala u tom trenutku.

- „Tu na pola puta, tu gde sada stojim, prestajem da lutam, ničeg se ne bojim. Spokojan u duši, sve do samog kraja, čak i kad bih mogao, čak i kad bih znao - ne bih ništa menjao. I tad, kada krene kosa bela, i tad, kad ti sude tvoja dela, i tad treba biti čist pred ljudima, pred sobom, pred Bogom, u grudima.” Iskreno, imala sam samo osećaj radosti što sam na jednom mestu, uz dobru hranu, muziku i piće, okupila većinu svojih prijatelja, ljudi koje istinski volim. Nisam imala baš nikakav „žal za mladost”, kaže Vesna za „Hello!”.

- Sebi sam poželela samo zdravlje, da budem još dugo dobra i sebi i drugima. Rekla sam, kao što govorim svakog dana, i kada valja i kada ne valja - idemo dalje. Najbliži su mi poželeli da ostanem ista. Neprijatno mi je da citiram poruke napisane na čestitkama, a i rasplakala bih se ponovo. Važno je da ti moji ljudi i dalje o meni misle bolje nego što ja mislim o sebi. Problem je kada je suprotna situacija, iskrena je slavljenica, koja je ništa manje emotivno doživela i poklone koje je dobila od dragih gostiju.

- Sergej Ćetković me je iznenadio i otpevao nekoliko balada koje su vrlo važne za emotivnu istoriju mog života. Sanja Marinković mi je priredila iznenađenje kada su se uz tortu pojavili Ivan Mileusnić i plesačice kluba „Dare to dance”, i kada smo zaplesali „Despasito”. Drugarice iz osnovne i muzičke škole „Vasa Pavić” iz Podgorice poklonile su mi skulpturu žene i otpevale „Zlatni dan”. Najveći poklon bilo mi je njihovo prisustvo i iskrena radost ljudi koji su svedoci mog odrastanja kroz razne periode života. Ja sam težak prijatelj, često me nema i nemam vremena. Nekada se, zbog obaveza, danima ne javljam na telefon, kada mi je teško, ćutim. Sa prijateljima volim da delim lepe trenutke, a kada imam problem, volim da sam sama.

Slavlja, posebno jubilarni rođendani, izuzetan su povod za pravljenje „preseka stanja”. O dosadašnjem balansu Vesna Dedić kaže:

- Da sam pozvala na rođendansku žurku sve čitaoce mojih romana, sve redovne gledaoce „Balkanske ulice”, sve novinare koji su učili od mene, sve one kojima sam bar na trenutak ulepšala život, mali bi bio plato ispred Skupštine grada. Ta spoznaja ne može se nazvati „pozitivnim bilansom” već neizmernom srećom. Ako se bilans meri kvadratima, nagradama i funkcijama, onda je u deficitu. Ako pomislim da sam u ovaj grad došla sama i sve stvorila na osnovu znanja, hrabrosti i talenta, onda mogu i sad da se odselim a da budem zadovoljna. Ali ako pomislim koliko sam mogla a sticajem sistemskih ograničenja nisam uspela, onda mi je malo gorak ukus u ustima.

Planova za godine koje dolaze ima napretek.

- Imam plan da u narednih petnaest godina ne posustanem, da ostanem vredna i kao pisac, i kao novinar, i kao majka, raspoložena za druženja i putovanja, a onda da budem najrazmaženija majka i baka na svetu. Posle šezdeset pete neću hteti ništa, predaću se raskalašnom životu, podmladiti se i trošiti nenormalne svote novca na hedonizam. Svađati se sa ćerkom ako mi ne bude davala dovoljno dolara za džeparac. Spavaću do podneva i nadoknaditi svih ovih milion sati sna koji mi sada nedostaju. Malo se šalim, a malo sanjam da tako stvarno bude. Volela bih da ostvarim planove vezane za televiziju jer, zvuči apsurdno, ali ja nikada nisam dobila šansu da uradim emisiju kojom bih apsolutno bila zadovoljna.

Bez ustručavanja priznaje da je u mlađim danima, poput većine, pedesete doživljavala kao ozbiljnu starost.

- Sada znam da su to zaista predivne godine. Imam više energije a manje briga nego kada sam imala trideset. Naravno da ne izgledam kao kada sam imala trideset, ali to i ne očekujem. Dobro mi je. Ako bi me pitali da li bih se vratila unazad dvadeset godina - ne bih. Ako bih mogla u nekim godinama da ostanem zauvek, e ja bih u ovim koje imam sada. Brojke jesu na neki način merna jedinica, ne možeš da kažeš „puj-pike, ne važi”. Ja sve svoje godine imam. Prezirem kada vidim da neko pokušava da, garderobom ili maloumnim ponašanjem, izigrava devojčicu. Ali isto tako ne podnosim ograničenja pod parolom „ne priliči u tim godinama”. U mojim godinama svaka žena treba da bude sebi dobar roditelj, da sebe vaspitava, hrani i, kao nekad deci, daje snagu da zgrabi život u svoj njegovoj lepoti i raznolikosti. Ako prestane da brine o sebi, svom duhu i telu, niko drugi to neće činiti umesto nje.

Na pitanje koja je najvrednija lekcija, a šta najvredniji dar koji je dobila tokom dosadašnjeg života, odgovara:

- Ništa mi godine nisu donele. Ja sam sve sama sebi donosila, i dobro i loše. Prosto mi se nikada nije desilo da mi nešto padne s neba. Nikada mi niko ništa nije ponudio, a ja uzela. Najvredniji dar mi je razumno i talentovano dete koje sam mogla da pravim čovekom, radeći posao koji obožavam. Zahvaljujući tome, odgovornosti oko vaspitanja deteta i egzistencije nisu mi teško pale. Sve ostalo moglo je i više i bolje. Što se tiče lekcija, sve sam naučila, naročito onu da sa nekima treba đonom. Ali ne mogu baš da se pohvalim da naučeno primenjujem u praksi. To ne želim. Davno sam rekla da treba ostati dama, čak i kada se čini da prostakuše bolje prolaze. I moje čitateljke se slažu sa tim, te imam sa kim da ostanem dama.

Za kraj, interesovalo nas je Vesnino viđenje emotivne ispunjenosti u pedesetim, da li su u tim godinama mogući leptirići u stomaku ili se zaljubljenost prepoznaje na neki drugi način.

- Leptirići ne zavise od godina. I u smislu ljubavi mislim da su jači i lepši u zrelim godinama. Rasterećenija sam, spokojnija, slobodnija. Moram priznati da sam ja od onih kojima su zaljubljenost i ti leptirići u stomaku uvek bili jedini parametar sreće. Ne mislim tu samo na partnersku ljubav već i na zaljubljenost u dete, posao, prijatelje. Nikada me pohvale i uspesi u karijeri nisu činili srećnom, možda samo zadovoljnom. A sreća je uvek praćena tim leptirićima. Ako ih nema, to i nije neka sreća. Osmeh deteta, bezbrižnost koju osećam kada imam poverenje u one koje volim, i vera u sopstvenu pamet i snagu danas su moji parametri sreće. Čim mi nešto od toga fali, beskrajno sam tužna.