Saša Lukić: Mama mi je stavila do znanja da fudbalsku loptu neću videti bez dobrih ocena

Posle novogodišnjih praznika, koje je proveo u Srbiji, mladi fudbalski reprezentativac Saša Lukić vratio se u Španiju, gde živi poslednjih šest meseci. U Valensiju se preselio iz Torina, u kojem je proveo godinu dana, a put u svet otvorio mu se zahvaljujući odličnim nastupima u dresu “Partizana”. Iako je u kratkom periodu postigao ono što mnogi sportisti ne uspeju do kraja karijere, već posle nekoliko minuta provedenih u Sašinom društvu jasno vam je da je reč o momku kome slava i novac nisu promenili pogled na svet. Na intervju je došao iz rodnog Šapca, u koji obavezno svrati čak i kada je u zemlji svega nekoliko dana. Ako po strani ostavimo njegove fudbalske kvalitete, skromnost i pristojnost su, reklo bi se, glavne odlike Saše Lukića.

Može li se reći da je to što ste pre dvadeset drugog rođendana stigli da budete prvotimac fudbalskih klubova “Partizan”, “Torino” i “Levante”, ali i da obučete dres reprezentacije Srbije, ostvarenje vašeg profesionalnog sna?

- Od prvog dana kada sam počeo da se bavim fudbalom, želja mi je bila da stignem do nivoa na kojem sam sada. Naravno, uvek može bolje, a ja sam neko ko sebi stalno postavlja nove ciljeve. Radujem se kad vidim da pomeram sopstvene granice. Imam samo dvadeset jednu godinu, tako da tek treba da se dokažem. Preda mnom je duga karijera, uostalom i ceo život. Na početku sam u svakom smislu te reči.

U Italiju ste se preselili sa devetnaest godina. Da li je trebalo mnogo hrabrosti da se tako mladi sami otisnete u nepoznat svet?

- Iskreno, trebalo je, bez obzira na to što sam se rano odvojio od porodice. Imao sam dvanaest godina kada sam otišao iz kuće u kojoj sam rođen, kako bih igrao za “Partizan”. U Beogradu sam živeo sa sestrom, koja je u to vreme krenula na fakultet. Nedostajali su mi roditelji, ali, opet, nisam bio sam u velikom gradu.

Šta vas je sačuvalo da ne pokleknete pred raznim iskušenjima? U godinama koje su presudne za formiranje ličnosti bili ste bez direktnog nadzora roditelja.

- Porodica je ta koja nas određuje kao ljude. Mene su, od kada pamtim, vaspitavali da budem “normalan”. Još pre polaska u školu tačno sam znao šta smem, a šta ne. Tu nije bilo pogovora. Kasnije, kada sam ozbiljno počeo da treniram, tek tada nije bilo govora o bilo kakvim iskušenjima. Znao sam šta mi je cilj i šta treba da uradim da bih ga ostvario. Ja sam taj koji odlučuje o svom životu, niko ne može da me odvede na put kojim ne želim da idem.

Šta kažu vaši nekadašnji sugrađani, Šapčani, kada vas danas vide?

- Ponosan sam na svoj grad, kao što je i Šabac ponosan na moje sportske uspehe. Prija mi što me svi znaju, lepo je čuti pohvale, a drugovi sa kojima sam nerazdvojan od vrtića sigurno bi vam rekli da sam ostao isti. Nisam se nimalo promenio, zaista.

Čega sve čovek mora da se odrekne da bi stigao do sportskog vrha?

- O mnogo čemu treba da se vodi računa. Primera radi, sada sam, za praznike, imao sedam slobodnih dana. Za većinu ljudi to je period rezervisan za uživanje u hrani i izležavanje, ali ja nisam mogao da dozvolim sebi tu vrstu opuštanja. Jeo sam više nego obično, ali sam i angažovao profesionalnog trenera kako bih održao kilažu. Utakmice počinju da se igraju već u prvoj polovini januara i moram biti u formi.

Kako izgledaju ugovori koji se potpisuju sa prestižnim fudbalskim klubovima? Na šta se sve obavezujete?

- Zabranjene su mi razne stvari. Recimo, ne smem da skijam. Ne mogu da igram mali fudbal, niti da se bavim bilo kojim vidom fizičke aktivnosti koja može da utiče na moje zdravlje i gde postoji rizik od povrede. Velika pažnja posvećuje se načinu ishrane. Daleko od toga da smem da jedem sve što mi padne na pamet.

Fudbalere prati glas da su im bliži noćni klubovi nego pozorišta, da nisu previše obrazovani. Smeta li vam to?

- To su predrasude na koje ne obraćam pažnju. Svaki čovek je priča za sebe, a to se može reći i za svakog sportistu. Nema mesta generalizaciji. Meni je mama u startu stavila do znanja da fudbalsku loptu neću videti ako ne budem imao dobre ocene. Išao sam u redovnu srednju školu i istovremeno trenirao za prvi tim. Bilo je strašno naporno. Tek sam na kraju prešao na vanredno pohađanje nastave. Sad sam na trećoj godini fakulteta. Sportska karijere može da bude nepredvidiva, a meni je želja da jednog dana imam mogućnost profesionalnog izbora.

Kako vam idu jezici?

- U Italiji sam živeo godinu dana. Ne mogu reći da sam perfektno savladao jezik, ali sporazumevam se. Sad učim španski. Imam časove tri puta nedeljno. Kad znate više svetskih jezika, možete reći da ste bogat čovek.

Imaju li Španci problem da izgovore vaše ime?

- Ne, za razliku od Italijana, koji nikako ne mogu da kažu “š”, tako da sam za njih bio Sasa.

Da li su velika fudbalska imena spremna da pomognu mladom novajliji?

- Apsolutno. Bio sam uveren da mladi ljudi koji dolaze sa strane lako bivaju odbačeni, ali sam pogrešio. Vrlo brzo sam shvatio da su to ozbiljni momci, spremni da pomognu na svakom koraku, raspoloženi za druženje. Stvarno nemam nijednu zamerku za ljude koje sam upoznao u Italiji, ali ni za ove koje sam sreo u Španiji.

Na šta ste potrošili prvi veći fudbalski honorar?

- Kupio sam auto. Sad ga vozi sestra, ja imam novi.

Stiče se utisak da ne štedite novac za garderobu.

- Uvek sam voleo lepo da se oblačim, a ta moja strast došla je do izražaja kada sam se preselio u Italiju. Učim od najboljih i bez problema priznajem da sam iskopirao njihov stil odevanja. U principu, ne gledam kako se oblače momci u mojoj okolini. Kupujem iskuljučivo ono što mi se sviđa i što mislim da mi lepo stoji.

Može li se reći da vam je srce ostalo u Srbiji?

- Mnogo mi nedostaje Srbija, posebno Šabac i Beograd.

Da preformulišemo pitanje - da li vam je srce ostalo kod neke devojke u Srbiji?

- Kod više njih. Šalu na stranu, nemam stalnu vezu, a i suviše sam mlad da bih se vezivao. Kad već pričam o lepšem polu, moram reći i to da su devojke u Španiji lepe, ali da su naše neuporedivo lepše.

Imajući u vidu da fudbaleri rano zasnivaju porodicu, imate još godinu-dve za solo život...

- Tačno je da se fudbaleri rano žene, ali ja još ne razmišljam o tome. Ko zna, možda se u bliskoj budućnosti zaljubim i promenim stav o braku.

Šta može da očekuje vaša buduća “cimerka”?

- Ne mogu baš da se pohvalim da znam da kuvam, još manje se bavim kućnim poslovima, ali polako počinjem da učim. Umem ponešto da spremim, tek da ne umrem od gladi.

Kako provodite slobodno vreme?

- Retko izlazim, uglavnom sam posvećen fudbalu i učenju jezika. Ponekad sa kolegama odem u restoran na ručak ili večeru.

Imate li neki ritual pre izlaska na teren?

- Uvek se prekrstim.

Da li ste nekada plakali posle utakmice?

- Volim da pobeđujem pa mi porazi teško padaju, ali nemam običaj da to pokazujem kroz suze. Zaplakao sam samo jednom, nakon meča protiv “Ausburga”, na stadionu “JNA”. Tada smo bili na korak da se plasiramo u osminu finala “Lige Evrope”. Primili smo gol u poslednjem trenutku. Za mene je to bio smak sveta.

Šta za sportistu znači nacionalni dres?

- Sve! Svaki dečak, kad počne da trenira, sanja o tome da jednog dana postane reprezentativac i da predstavlja svoju zemlju. Bio sam baš klinac kada sam prvi put dobio poziv. Nikada neću zaboraviti radost i ushićenje koje sam osetio. Tada sam sklopio neka lepa poznanstva koja su s vremenom prerasla u prijateljstva, i odatle je sve krenulo uzlaznom linijom.