Mladen Nelević: Priča o Nemanjićima bi trebalo da bude edukativna i da nam približi to vreme

I danas bi, posle karijere duge više od tri decenije, Mladen Nelević bez dileme izabrao glumu. Ona mu je, kaže, donela najviše radosti. Iako život na sceni ima i svoju težinu, nekako je to uspeo da prebrodi kroz igru koja ga i sada inspiriše da priželjkuje nove izazove i iskušenja. Svoje umeće pokazao je kroz lepezu različitih uloga u brojnim domaćim ostvarenjima.

Trenutno Mladena gledamo kao začetnika prve srpske kraljevske dinastije, u seriji "Nemanjići - rađanje kraljevine". A zbog velikog interesovanja publike za ovaj dugo očekivani projekat, u žižu javnosti dospeo je od dana prikazivanja prve epizode.

Kusturica: “Nemanjići” ne mogu biti loši koliko o njoj pričaju ljudi koji gledaju najgore sapunice sveta

- Kada su mi ponudili da odigram lik Stefana Nemanje obradovao sam se, jer za mene je svaka uloga radost. E sad, posle iskustva sa Njegošem, koga sam glumio u "Vuku Karadžiću", negde sam znao da je ova ponuda mač sa dve oštrice. Koliko sam bio oduševljen, osećao sam i veliku odgovornost. Tema je izuzetno osetljiva, posebno u ovom vremenu burnih nacionalnih previranja, tako da je čak bilo i hrabro upustiti se u takvu avanturu. Znate, čini mi se da naš narod sve te ličnosti ne doživljava više kao istorijske, nego kao mitove, ikone. Valjda je vreme to učinilo, da ih ne pamtimo kao ljude, od krvi i mesa, već smo celu priču podigli na viši nivo. Tako, danas, svako od nas ima svoju sliku Stefana Nemanje, Svetog Save, Stefana Prvovenčanog... I onda čovek može da dubi na trepavicama, sa raznim veštinama, da bi što realnije predstavio te likove, ali ne vredi, uvek će biti onih koji su nezadovoljni. Mnogi su ubeđeni, jer im je tako servirano, da smo u to vreme jeli zlatnim viljuškama i kašikama. Onda kad narod vidi da u scenama toga nema, čitav svet im se sruši, kao da je u escajgu suština. Tako pada sena na sve što radiš. Čak i naši istoričari ne mogu da se slože oko toga kako je i šta bilo.

SARAJEVO, LjUBAVI MOJA
ROĐENI ste u Zenici, za koju vas vežu ulice detinjstva, a šta vas mislima vraća u Sarajevo? - U tom gradu sam studirao, proveo 12 godina, sve do rata. Za njega me vezuju sve radosti života i uspesi s početka karijere. U Sarajevu sam se praktično najavio u filmovima. Najviše sam radio u Beogradu, ali iz Sarajeva sam krenuo, tamo sam obezbedio uslove da postojim kao glumac. A da, nikako ne smem da zaboravim, u tom gradu sam upoznao i ljubav svog života.

Dok ste gradili lik kako ste doživeli Stefana Nemanju?

- Trudio sam se u svakom trenutku da ga predstavim i sačuvam kao čoveka, koji u tom vremenu i na tom položaju, oseća i pati, ima svoje probleme, kako one koje mu donosi vlast, tako i porodične. Voleo je i čuvao svoj narod, poštovao je rađanje svakog deteta. Vodio je mudru politiku ratovanja i diplomatije. Želeo je da mu sinovi budu pre svega složni, da se drže kao braća, jer je iz iskustva znao da je neprijatelj uvek blizu. I njegovi preci stradali su od najbližih. Međutim, vlast je kao opijum i koliko god pokušavao da održi jedinstvo, njegovim potomcima jedini interesi su bili tron i kapital. A to je i danas problem čitavog čovečanstva.

Kakva je bila atmosfera na snimanju serije?

- Ja sam uživao radeći na ovom projektu sa izuzetnom ekipom ljudi na čelu sa reditljem Markom Marinkovićem. Podržani sjajnom produkcijom radili smo posvećeno i srčano sa ogromnim poštovanjem prema temi kojom smo se bavili.

Da li će nam ova priča o Nemanjićima iz naše perspektive biti još jedna lekcija i potvrditi nam da se istorija ponavlja?

- Trebalo bi da bude edukativna i da nam približi to vreme, posebno mladima. Osim toga pokazaće i da se na ovim prostorima vodila velika borba za život i opstanak i da je i ovo što danas imamo deo tog izgaranja. I, naravno, utvrdićemo još jednom da se sve što je prošlo stalno vrti i ponavlja.

STIŽEM I DA OBRAĐUJEM VINOGRAD
DA li pored napornih snimanja i putovanja stižete da se odmorite u vašem vinogradu? - Evo, stižem, sad razgovaram sa vama iz ovih mojih vilajeta, iz mesta Ubli, to vam je nedaleko od Podgorice. U poslednje vreme prešao sam mnogo kilometara, bio sam nekoliko dana u Minhenu, Beču, Ljubljani... Jedva sam čekao da se vratim u ovu prirodu i resetujem se.

Koliko smo do sada naučili od predaka?

- Bojim se da smo malo naučili. Podložni smo ideologijama, povodljivi i ovo poslednje što nam se dešavalo prevaziđeno je u nekom civilizovanom svetu. Bavimo se nacionalizmom, glupostima... Mislim da smo se mnogo vratili unazad.

Koju ličnost iz naše istorije biste još voleli da odigrate?

- Voleo bih da igram negde drugde, gde ljudi slobodnije gledaju na život i stvari i nisu opterećeni tim junacima. A kod nas je to mnogo naporno i nezahvalno. Teško je igrati mitove. Posebno zbog toga što nemamo ni mnogo novca, a projekti o epohama su kapitalni i dosta koštaju.

 

Sve što vam život ponudi doživljavate kao izazov, pa tako i uloge koje retko odbijate. A da li neku posebno priželjkujete od početka karijere?

- Sad, u ovim godinama, mogu da kažem da sam zadovoljan svim ulogama koje su me zadesile. Nikada nisam bio u poziciji da ih biram. Zvali su me uvek zbog toga kako su me videli, a po tome sam ja formirao i sebe. U ovom poslu mnogo je važno kako te drugi dožive, tako nekako i sazrevaš.

Šta predviđate domaćoj kinematografiji, dokle može da dosegne i ima li razloga za optimizam?

- Ja sam uhvatio vreme one Jugoslavije kada se mnogo radilo, i kada je sve to bilo više cenjeno i plaćeno. Ali ima entuzijasta, pogotovo u Beogradu, ljudi se udružuju, ima dobrih filmova i serija, pa evo i ovo što je Bjela napravio... Nije kao što je bilo, a mislim da je razlog tome to što se ni u jednoj od bivših republika ne obraća pažnja na film, na kulturu, malo njih to prepoznaje kao reklamu svoje zemlje.