Dragan Vujić Vujke: Nesreća je moj život promenila iz korena || Hello Magazin!

Poznati glumac Dragan Vujić Vujke pre nekoliko mesec se nakon teške saobraćajne nesreće i oporavka vratio glumi. Upečatljivi Panjković iz serije “Bela lađa” u produkciji “Košutnjak filma” za “Blic nedelje” otkriva kako planira da obeleži jubilej svoje bogate glumačke karijere i koliko mu je drago što je pomenuta serija trenutno najgledanija na domaćim kanalima.

Čini se da vam je lik Panjkovića veoma drag?

- Panjković mi je omiljena televizijska uloga zbog svoje specifičnosti. Privatno sam totalna suprotnost Panjkoviću, ali ja sam od onih ljudi koji voli da se igraju sa karakterima. Od jednog lika kao što je Panjković, koji je predstavljen kao smlata, čovek iz drugog plana koji je uz Laneta sve vreme kao njegova podrška, vremenom smo stvorili upečatljivog lika. Meni je od početka lik Panjkovića bio izazovan. Mislim da je u ovom slučaju Siniša Pavić dobro osetio da Lane i ja funkcionišemo kao tandem.

Da li će biti šeste sezone “Bele lađe”?

- Načuo sam da hoće i to me veoma raduje. Veoma je gledana i mislim da ima sve prerogative da se nastavi. “Košutnjak film” će biti na dobitku ukoliko odluče da nastave snimanje tako gledane serije. Volim da radim sa Sinišom Pavićem. Takođe, Lane Gutović je izvanredan lik, moj veliki prijatelj i meni je čast i zadovoljstvo što jedan takav glumac ima mene u užem krugu prijatelja.

Nameće se zaključak da je Lane vaš omiljeni kolega?

- Svakako je jedan od omiljenih. Pored njega, tu su i Marko Živić, Nikola Bulatović, pokojni Milenko Zablaćanski, sa kojim sam i počeo karijeru... Mislim da Srbija ima izuzetno kvalitetan glumački esnaf, ali nažalost, nema dovoljno sredstava da bi bilo podjednako posla za sve.

U decembru slavite 50. rođendan i navršava se 25 godina vaše karijere. Kako ćete to obeležiti?

- Postoji još jedan jubilej, biće i 20 godina od kako sam u Pozorištu na Terazijama. Napraviću presek svoje karijere, dovešću ljude koji su na neki način obeležili moj rad svih ovih godina. Te večeri ja neću ništa raditi, pustiću svoje goste da pričaju anegdote, utiske, neke stvari koje će biti zanimljive ljudima. Mislim da sam ja do sada pokazao mnogo toga, pa ću pustiti druge da pričaju, a ja ću na kraju izaći i reći par rečenica zahvalnosti. Voleo bih da to druženje bude baš u Pozorištu na Terazijama.

Koliko se vaš život promenio od nesreće koju ste imali pre skoro dve godine?

- Promenilo se dosta toga. Očigledno da je meni, koji sam to tog trenutka živeo 200 na sat, trebalo da se desi nešto drastično da bih se smirio. Sada sam mirniji, oprezniji. Godinu dana nisam radio, pa sam imao dovoljno vremena da se sredim, da razmislim o svemu. Sada sam razboritiji. U to vreme sam igrao i do 25 predstava mesečno, što je bio stvarno jak tempo, a sada igram pet do sedam. U mom životu više nema žurbe, psihoze, preteranog trošenja energije. Posao je jedno, a privatno živim svoj miran dorćolski život.

I vaše pozorišne uloge su trpele zbog toga?

- Još ne mogu da igram “Maratonce” jer je uloga fizički zahtevna i jako mi je žao zbog toga, jer sam za tu ulogu dobio godišnju nagradu pozorišta. Sada u Pozorištu na Terazijama igram tri predstave: “La Stradu”, “Čikago” i “Cigani lete u nebo”, kao i “Ožalošćenu porodicu” u Madlenijanumu.

Ne volite da pričate unapred o projektima koji su još uvek u fazi pregovora. Kažete: prvo skoči pa reci Hopkins. Da li je to vaš životni moto?

- To stoji, ali moj moto je da na cilj može da stigne samo onaj ko ga ima.