Tap 011: Ako dobro prođemo – eto reprize || Hello Magazin!

Mada su nastup u „Areni“ nazvali simbolično „Taprililili“, zbog čega su mnogi pomislili da ga neće biti, zagrljene Goca i Ivana, pevajući kao u najboljim danima grupe, odagnale su nam svaku sumnju u druženje publike sa „Tapovcima, pišu Novosti “.
- Mene „puca“ takav adrenalin, kao da sam našla ljubavnika. Odlazak na probe doživljavam kao tajne sastanke – kaže za Novosti u jednom dahu Goca, dok Ivana odobravajući klima glavom na te reči.
– Kada smo se ponovo sreli, stekla sam utisak kao da se nismo rastajali. Svi imamo želju da se naše druženje ne završi posle „Arene“. Volim ove ljude, ma koliko da sam ih nekada mrzela, a i oni mene. Oni su bili važan deo mog života čitavih pet godina.
„Tapovci“, dakle, uveliko vežbaju i ozbiljno se pripremaju za nastup pred Beograđanima. Angažovali su vrsne muzičare koji će ih pratiti, uz najmoderniju produkciju i mnogo iznenađenja.
- Okupljanje starih bendova u svetu može za ideju da ima zaradu, ali u našoj sredini smešno je govoriti o tome – objašnjava nam Milan Bojanić.
– Želeli smo da još jednom zajedno izađemo na binu, a glavna ideja za koncert potekla je od direktora „Beogradske arene“. Pričao sam o tome sa Đoletom i Perom. Složili smo se da je to super, jer smo i ranije imali ideje da pravimo koncert 1. aprila u Beogradu. Posle smo sa Ivanom i Gocom izašli na večeru, najeli se, napili se i sve dogovorili. Primarni cilj nam je da muzički odlično zvučimo, mada još učimo tekstove, zato smo i okupili sjajne mlade muzičare, koji nam, ovako blesavima, daju dodatnu dozu pozitivne energije. Želimo da kada kroz deset godina pogledamo DVD s koncerta, budemo ponosni na to što smo uradili.
U okupljanje popularne grupe iz devedesetih mnogi su sumnjali zbog navodno loših odnosa najlepšeg ženskog balkanskog dueta, ali Goca i Ivana prvi put demantuju da je bilo razdora među njima.
- Otišle smo u različite stilove muzike, pa je to, valjda, trebalo da nas posvađa, što je glupost. Ljudski rod ne može da veruje da nešto može da se završi bez svađe i tuče, da razvod ne mora da bude uvek na srpski način. Mi smo se kulturno razišli. Svesna sam toga da momcima nije bilo pravo, ali to je bio prirodan sled događaja. Kada smo pre nekoliko dana, na prvoj probi, zapevale pesmu „Sto dana u mesecu“, posle 12 godina, počela sam da plačem na sav glas. Prišla sam Ivani, zagrlila je i rekla, poput ucveljenog deteta: „Koliko si mi nedostajala!“ – euforična je Goca.
- Milan mi je posle probe pustio poruku da smo tako dobro zvučale da je situacija bila za epi-napad – nadovezuje se Ivana.
– Zaboravile smo koliko smo dobre, jer svaka radi nešto svoje, ali kada smo zapevale, sve je dobilo neku novu dimenziju. Ma, i naši muzičari su počeli da sviraju bolje. Mada, mi smo uvek imali živu svirku, nema to veze s tim već s nabojem pozitivne energije. Svaki rastanak je bolan. E, sada je pitanje ko kako i koliko može da se nosi s njim. Nismo imali povoda da se posvađamo, tako da je naše okupljanje normalna stvar. Čini mi se da ljude za „tapovce“ vezuje pozitivna energija iz devedesetih. Postajala je drugačija pop i dens muzika, a mi smo, kao mejnstrim bend, slali klincima poruku da mogu da budu uzorni i da se dobro zezaju. Goca i ja smo dobro pevale u to vreme, vokali su nam se odlično slagali, pa smo bili prava atrakcija. Niko nije pevao uživo, svi su očekivali matricu i da đuskamo, a kada bismo pustile glas, shvatili bi kolika je razlika bila između nas i drugih pevačica.
Duhoviti Petar dobacuje da su se njih trojica plašili hoće li ideju o okupljanju grupe sprovesti u delo, zbog navodno loših odnosa među pevačicama, pa kaže da se šale da je njihovim „ženama“ bilo potrebno deset godina da bi shvatile koliko se, zapravo, vole.
- Postale su majke, a pošto će deca još malo pa u školu, vreme je da nastavimo dalje – veli Petar uz osmeh.
Na pitanje koliko su se promenili od raspada grupe, Đole odgovara:
- Ma, ništa se nije promenilo. Mi, kada smo bili najpopularniji, 1995. imali smo koncert na Tašu, na koji smo došli autobusom 65, a danas nas vozi Goca. Kada smo se dogovarali za koncert nismo razmišljali o tome da će ponovo ceo grad biti izlepljen bilbordima s našim likovima. Anonimnost prija, ali nema nazad. Svako od nas se sigurno nekada pred spavanje zapitao da li bismo mogli da održimo još jedan koncert. Glupo je umreti u neznanju. Šta ako dobro prođe koncert? Pa, zakazaćemo reprizu!