Stefan Milenković: Život je veći od violine || Hello Magazin!

Finale koncertne sezone koja se sva odvijala u znaku proslave 20 godina rada Gudača Svetog Đorđa, označiće tradicionalni Novogodišnji koncert ovog vrhunskog kamernog ansambla, sa Stefanom Milenkovićem u ulozi soliste i umetničkog rukovodioca sastava. Proslavljeni violinista, umetnik svetskog glasa kog njegovi Beograđani uvek rado vide, a još radije slušaju, ove subote će se sa Gudačima na Kolarcu predstaviti izvođenjima "obrada" čuvenih kompozicija - remek-dela Čajkovskog "Suvenir iz Firence", premijerom tri Geršvinova preludijuma u novim aranžmanima, čuvenih komada "Melanholična serenada" Čajkovskog i "Introdukcija“ i "Rondo kapričozo" Kamija Sen-Sansa.
Nekadašnje čudo od deteta, virtuoz koji je već dugo svestan toga da će, ma koliko veliki bio za ostatak sveta, za publiku i kolege sa ovih prostora uvek ostati "mali Stefan", davno se pomirio i sa sudbinom koja mu "ne da" da u praznicima uživa kao "običan čovek".
- Moj odnos prema praznicima i euforiji koja ih prati je "gorko-sladak", jer sam ih većinu u životu propustio, pošto sam najčešće morao da radim u tim danima kada drugi uživaju. Ne mrzim praznike, ali sam se nekako "emotivno distancirao" u odnosu na njih - otkriva nam Stefan koji je još kao desetogodišnjak očarao svet božićnim nastupom u Beloj kući, pred Ronaldom Reganom.
I dalje je, kaže, pomalo infantilan, ali kada shvati koliko je "dugo na ovoj planeti" i bavi se istim poslom, uvidi da je to samo po sebi čudo, ali i odgovornost, jer treba uvek biti motivisan, što nije lako.
Sa podjednakim žarom i dalje se posvećuje violini i muzici, ali i drugim stvarima koje ga interesuju - igranju tanga ili video-igara, vožnji superbrzih motora, na primer.
- Raste se stalno, ali ne samo kroz rad, već možda čak i više kroz stvari koje nemaju veze sa njim. Samo neko ko preko noći dobije šansu može preko noći i da je izgubi. Karijera nije destinacija na koju se pristiže sa nekom varljivom, trenutnom slavom, već proces. Međutim, neko ko stalno radi jedan isti posao i o svetu oko sebe pa i o sebi ne zna gotovo ništa drugo, takav ni taj posao neće raditi na najvišem nivou; biće obojen uvek istom bojom. Imam 35 godina a sviram violinu pune 32 - što samo po sebi govori da "nije baš sve u redu sa mnom", ali i inače sam veoma znatiželjan i interesuje me mnogo toga. Mnogi muzičari zabijeni su u sobu za vežbanje po ceo dan i tako ostaju "zabijeni" i mentalno, celog života. Neretko sam razmišljao o tome da li bih žrtvovao sve ono što volim, život u stvari - samo da bih bio violinista, i odgovor je - ne, ne bih! Ta filozofija može da funkcioniše samo ako mislite da ćete živeti pet hiljada godina ili imati bezbroj života. Violina je predivna, muzika takođe, ali tokom ovog limitiranog vremena koje imam na planeti ja želim da iskusim još mnogo stvari!

Izvor: Novosti