Stevan Koprivica planira da snimi dugometražni film || Hello Magazin!

Kada opravdava svoj strah od mirovanja, "u pomoć" doziva Momu Kapora. To da, kako kaže pisac, ne možete pročitati sve knjige i imati sve žene na svetu, ali da vredi pokušati, kredo je scenariste Stevana Koprivice.
- Onog momenta kada stanete, stali ste u red za mali besmisao ili depresiranje. Plašim se da ću, ako stanem, zastariti. Zato me ima i ovde i tamo, zato uz pisačke obaveze, stižem i da predajem na akademiji u Beogradu i na Cetinju, zato stalno izmišljam nove aktivnosti... Znam da nije moguće podjednako se dati na svim frontovima, ali vredi pokušati.
Dobar deo njegove autorske, ali i privatne biografije se poklapa sa rediteljem Milanom Karadžićem. Za tri decenije zajedničkog rada, prošli su kroz sve faze, pa i privremeno zasićenje jedan od drugog, koje su znali da krunišu radom sa drugim ljudima. Te slatke prevare, kako kaže scenarista, ponovo su ih vraćale istim projektima, oko koji su se sukobljavali, slagali, gložili... Neretko je taj tandem dobijao i trećeg stalnog igrača, jer im se Mima Karadžić pridruživao kao glumac ili kao producent. Od tima "Karadžić-Koprivica-Karadžić" nastajala su mnoga popularna pozorišna i televizijska dela, od kojih je najaktuelnija serija - "Budva na pjenu od mora".

Koje su linije spajanja a koje razdvajanja prvog i drugog dela serije?
- Nastavak "Budve" je pokušaj autorske ekipe da se odstupi od stereotipa koje podrazumevaju ovakve vrste serija. Tačno je da imamo ljubavnu priču, voljenja, nevoljenja, obrte, tačno je da imamo suprotstavljene interese, ali smo pokušali da napravimo neku vrstu igre sa karakterima. Hteli smo da, prebirajući po biografiji i prošlosti glavnih junaka, nađemo i psihološko opravdanje za ono što su danas. U stvarima koje su se nekada dešavale, hteli smo da pronađemo i zamajce za nova dešavanja. Utoliko drugi deo serijala, iako ima elemente sapunice, jeste sličan, ali opet drugačiji od prvog.
Da li je srećan kraj, ipak, neminovan?
- Ni ishodi pojedinačnih priča ni kraj ne odgovaraju pretpostavci "konvencije" sapunica. Neće sve biti onako kako se očekuje, što znači da srećni krajevi nisu neminovni. Trudili smo se da sledimo životne, a ne romansirane linije.
Zavidnu gledanost serije u regionu objašnjavate sličnim mentalitetom ili sličnim (tranzicijskim) problemima?
- Mislim da se "Budvom" postigao zajednički imenitelj svih eksjugoslovenskih republika, jer su svuda slične sudbine, odnosi prema tranziciji, pokušaji spasavanja... Svi imaju tajkune i one koji pokušavaju da prežive, svuda se dešavaju prave ili pogrešne ljubavi... Sve to je upravo posledica sličnog mentaliteta.
Da li ste kao neko kome je zavičaj Herceg Novi, navijali da u seriji "pjena na moru" bude novljanska, a ne budvanska?
- Za mene kao Novljanina, Herceg Novi će uvek biti lepši i važniji od bilo kog drugog grada. Ali svestan sam da je Budva, koliko god teritorijalno ne bila velika, metropola. Ona je raskrsnica i razmeđa raznih sudbina i značajni turistički centar u koji se svraća. U seriji smo, ipak, dotakli i Boku kotorsku - recimo, Savo Bačić se lečio u Meljinama, u bolnici u kojoj je ležao Tito.
Hoće li iz vašeg rukopisa nastati neka nova bokeljska priča, nalik na one koje ste radili za pozorište?
- Posle "mediteranskog kruga", kako su kritičari nazvali ciklus mojih drama, razmišljao sam da se bavim dugometražnim filmom, čija bi se radnja dešavala u Boki, na poluostrvu Luštica. Bilo bi to nešto drugačije od onog što sam dosad pisao, pripadalo bi nekom magijskom realizmu. Vreme je da malo promenim rukopis, kako ne bih dosadio ni sebi ni drugima. A i uživaću radeći priču o rodnom kraju.
Srce vuče "dole"?
- Privilegija je imati Boku kotorsku za zavičaj, a poznato je i da su Mediteranci, pogotovo Bokelji, patološki nostalgičari. Odlaze iz Boke i stalno joj se vraćaju. Mi primorci se stalno srećemo po avionima, kao da smo u nekom ritualnom bežanju u zavičaj. To nema veze sa političkim relacijama, već sa nostalgijom. Kako stari, čovek ima potrebu da se vrati u mesto svog detinjstva, bez obzira na to odakle je. Ako još imate more i jedan mali čamac, život vam se čini lepšim nego što jeste.
Uprkos decenijama napuštanja i vraćanja moru, da li i danas osetite žmarce kada ga, prvi put posle rastanka, ugledate?
- Uvek je tako. Prema moru imam poseban osećaj, jer bez njega ne mogu. I moj pisački rukopis je uslovljen njime. Ne možete se nikada osećati superiornim, jer ste spram mora uvek mali, pa zato uvek imate svest da od vas ima i većih i važnijih. Svoju morsku opsesiju rešavam plovidbom čamcem, koji se zove "Ćuk". To je za mene i katarzični i kreativni potencijal. Pisanje je samo egzekucija, ali ono što se kuva, promišlja se na drugim mestima. Kod mene je to mesto "zločina" - more.