Zvonko Bogdan: Zaljubljen sam u prošlost || Hello Magazin!

Bard panonske šansone Zvonko Bogdan sa svojim vernim tamburašima objavio je pre dve nedelje novi album "Ova pisma refren nema", i to kao specijalni poklon za posetioce njegovog tradicionalnog jesenjeg koncerta, koji će večeras u 20 časova, održati u Sava centru. Sa legendom tamburaške muzike razgovarali smo "u prolazu", pred beogradski koncert koji nosi naziv po naslovnoj pesmi albuma, koja na setan način govori o lepim vremenima koja se vratiti neće.
Na šta prvo pomislite kada se probudite?
- Živim u kući staroj više od 200 godina, napravljenoj baš po mom ukusu. Ima drvene gredice i tavanicu, koje prvo ugledam kada otvorim oči. I svaki put mi bude milo zbog toga. Svakog jutra držim se svog redosleda i trudim se da ne zakasnim tamo gde treba tog dana da stignem. Važno mi je da su moje životinje site, a onda može da počne dan sa mojim drugarima.
Na prethodnom koncertu pevali ste tri i po sata bez pauze. Odakle vam tolika energija?
- To sam poneo iz kafane. U njoj se dugo radilo i tamo nisi smeo da budeš umoran. Niko nije smeo da primeti da li ti je glas na istom nivou ili je pao, da li si nervozan ili ti je, ne daj bože, neko umro. Moja obaveza je bila da kada se popnem na scenu ne mislim više ni na šta!
Od čega čovek u muzici treba da odustane, a na čemu treba da insistira?
- Teško je napraviti tu granicu, jer primećujem po mnogim ljudima koji se bave javnim poslom, među koje spadaju sportisti i političari, uglavnom kada zađu u ozbiljne godine - ne znaju kada je dosta. Onda ste vi novinari i publika najbolji bumerang, jer kažete ko više nije interesantan. Mirne glave to treba prihvatiti i dopustiti da taj posao radi neko drugi.
Imate troje unučića, kako oni gledaju na posao kojim se bavi njihov deda?
- Potičem iz velike i obične porodice, u kojoj su svi stajali čvrsto sa obe noge na zemlji, i koji su radili obične poslove. Očevi roditelji bili su gradski ljudi, a matini pravi salašari. To je bio interesantan spoj dve vrste ljudi. Voleli su da se zabave i vesele, pa sam od njih "pokupio" tu energiju. Moja starija unuka Una poprimila je genetski sve ono što ja volim. Obožava muziku i životinje. Moj unuk je pravi dečkić koji voli da se druži sa svojim dedom jer ga, kako kaže, svi poznaju. Najmlađa unuka je polu-Brazilka, pa se nadam da će nešto i od majke naslediti.
Žalite li za starim vremenima?
- Nepopravljivo sam zaljubljen u vreme koje se više ponoviti neće. Zaljubljen sam i u svoju ijekavicu, koja se polako gubi, jer je se ljudi stide. Ko se stidi svog maternjeg jezika, taj gubi smisao za ljubav i pretvara se u kompjuter. Ljudima je nekada bilo važno da se vide i da slušaju uživo tamburaše, da ne žure kući, već da na miru pojedu i popiju, vesele se i da se zorom rastaju. Zato sam napisao pesmu "Ova pisma refren nema". Ne žalim, ali moram priznati da sam opterećen tim vremenom. Živim danas.
Znači li to da koristite prednosti današnje tehnologije?
- Naravno, ali ne želim da se bavim kompjuterom. Nisam na Fejsbuku, ako me to pitate. Moja komunikacija sa decom u inostranstvu odvija se preko supruge, koja je maher za računare.