Mašan Lekić: "Dosije" - priče sa odloženim dejstvom || Hello Magazin!

To što je odrastao uz filmske priče "šerlokovskog miljea" nije bilo presudno za profesiju kojom se danas bavi. San Mašana Lekića da kada "poraste" bude reditelj kosio se sa željom da bude novinar. U "Dosijeu" (TV Prva), koji radi već pet sezona, spojio je kaže, sve svoje ljubavi.
- Istražiteljske priče koje kao novinar pripremam za ovu emisiju moraju da budu filmične, što zahteva i rediteljsko oko. Roditelji su mi preneli ljubav prema filmovima, pa pamtim dan kada je u našu kuću stigao video-rekorder. Bio je to praznik za sve. A kada smo pozajmili kameru i snimili porodični film, mojoj sreći nije bilo kraja - objašnjava autor, koji je u svet televizije ušao još kao trinaestogodišnjak, a pre nekoliko godina se profilisao kao reporter crne hronike.
Njegovo drugo ime danas je "Dosije". Serijal koji je baziran na rešenim slučajevima, u novu sezonu je ušao žanrovski bogatiji. Nisu to više samo krimi, već i akcione priče, koje se, kako kaže autor, bave i događajima koji nisu do kraja istraženi ili koji rasvetljavaju neke fenomene. Rekonstrukcije zločina koje radi ne nose više samo predznak - dogodilo se, već zalaze u srž - zašto se dogodilo.
- Novi ciklus smo otvorili slučajem "Crna ruža" - sektom koja je devedesetih godina harala Srbijom i koja je, pogotovo u Vojvodini, odnela mnoge živote. Samoubistva i ubistva pod čudnim okolnostima nikada nisu rešena, iako su svi tragovi ukazivali da iza njih stoji sekta.
Takvih i sličnih priča ima mnogo, a kako Lekićev entuzijazam da se njima bavi ne kopni, nastaviće, kaže, da ih ekranizuje. U svojoj radnoj sveščici ima bar još 30 slučajeva kojima namerava da se posveti. A na pitanje koliko je daleko spreman da u tome da ide i koliko daleko uopšte sme da ide, Mašan kaže:
- Ako me pitate da li se plašim pretnji, reći ću vam da ih srećom nije bilo mnogo. Samo nekoliko sitnih. Ako bih se plašio, onda ne bih ni mogao da se bavim ovim poslom. A uslovi za rad su nam odlični, jer je TV Prva stala iza nas.
Šta je potrebno da biste otvorili policijske dosijee?
- Sve počinje istraživanjem. Kopamo i tragamo za slučajevima koji bi mogli da budu filmični, ali i edukativni. Tek tada tražimo odobrenje od policije da pravimo priču o njima i upućujemo im zahtev da nam "aminuju" sagovornike.
Kako policija reaguje na vašu "istragu"? Ljuti li se?
- Kada smo počinjali emisiju, nije nam bilo lako, jer nam policija nije mnogo verovala. Mislili su da će to biti atak na njih, dok nisu shvatili našu nameru. Sada već dobro sarađujemo, ali to ne znači da policajce ne iskritikujemo onda kada to zasluže. Cilj nam je, između ostalog, da pokažemo kako brzo može da se pogreši u istrazi. I oni sami priznaju da zbog pogrešnog traga često izgube dragoceno vreme.
Da li je bilo stopiranih priča?
- Ako mislite na to da smo neku priču počeli da radimo, pa da nas je neko u tome sprečio ili je zabranio, to se nije dogodilo. Dešavalo se samo da počnemo da se bavimo nekim događajem, uložimo vreme, energiju i novac, i onda shvatimo da priča nije za ekranizaciju, pa moramo da odustanemo.
Pristajete li da radite i priče o ljudima iz vašeg "komšiluka"?
- Dosad sam radio samo jednu takvu priču i osećaj jeste drugačiji, nego kada se bavim sudbinama onih koje ne poznajem. Još u prvoj sezoni "Dosijea", radio sam priču o jednom silovatelju koji je sa mnom išao u osnovnu školu. Bio sam dobro upoznat sa njegovim problemom, jer je u šestom razredu bio izbačen iz škole i prepušten ulici.
Kako ste naučili da se distancirate od slika koje viđate na terenu?
- Vremenom oguglaš na njih, iako zapravo nikada ne možeš da postaneš ravnodušan na smrt. Srećom, samo jednom sam u san "poneo" scenu koju sam video, a snimio sam ih na stotine. Na početku mi je bilo jezivo da vidim leš. Onda sam počeo da ga gledam samo kroz kameru, pa sam tako sebe ubedio da zapravo nisam na mestu događaja, već da sve posmatram na televiziji. Mnogo je potresnije kada radiš priloge za crnu hroniku, jer se to dešava u trenutku kada je sve sveže, dok priče za "Dosije" imaju odloženo dejstvo. Po njih idemo onda kada je slučaj već zatvoren.
Rekli ste da vam je životni san da imate svoju produkciju i televiziju. Da li biste u tom slučaju odustali od rada na "crnim" pričama?
- Da, to mi je san, iako sam shvatio da je danas to veoma teško i nezahvalno. Videćemo, možda se jednog dana i usudim da ga ostvarim. A trenutno me kopka nešto drugo. Imam na umu neku novu ideju, možda ću malo sa strane odložiti kriminal. Ne bih voleo da me ljudi pamte kao Mašana Dosije iako planiram da se i dalje bavim hronikom.
Ako ipak osnujete televiziju, hoćete li zaposliti i suprugu?
- Ako Mira bude dobra, daću joj neku uredničku poziciju. Ona je radila kao novinar na jednoj novosadskoj televiziji, pa već ima iskustva. Ali moraće da zasluži radno mesto kod mene.
Prepoznaje li vas kćerka na malom ekranu?
- Pošto ima tek tri godine, dok se emituje "Dosije", mi joj pustimo "Garfilda" ili neki drugi crtać. Ali kada vidi reklamu na Prvoj, prepozna me i viče: "Tata, tata".