Srđan Dragojević: Svet je izgubio sve iluzije || Hello Magazin!

Na Medfilm festivalu u Rimu „Parada“ Srđana Dragojevića dobila je Gran pri kao najbolje ostvarenje. Nakon Rima, priča o gej prajdu putuje na festivale u Monpeljeu, Sevilji, Briselu, Parizu, Tbilisiju, Osaki.... Na 23. film festivalu u Stokholmu (na čijem je sajtu najavljen kao stvaralac koji je dva puta dobio Bronzanog konja), „Parada“ će biti prikazana u sekciji „Otvorena zona“, a Dragojević će biti član žirija kojem će predsedavati slavni američki glumac i reditelj Piter Fonda.
- „Parada“ je ne samo moj najnagrađivaniji film do sada, nego je sa dvanaest međunarodnih priznanja, koliko je dobila na tri festivala A kategorije, postala i jedan od najnagrađivanijih srpskih filmova. Šteta je što o tome mediji u Srbiji tako „skromno“ izveštavaju, ali već sam navikao da su mi filmovi popularniji u regionu i u Evropi, nego kod nas. Pri tom, pod ovim, „kod nas“, podrazumevam samoproklamovanu filmsku „elitu“, a ne publiku - tri stotine trideset hiljada gledalaca koliko je „Paradu“ videlo u Srbiji, zaista je nešto što ni ja nisam očekivao - kaže Dragojević u razgovoru za „Novosti“, najavljujući i snimanje novog filma „Bodljikavo prase“.
Zbog čega „Parada“ dobija nagrade „napolju“?
- Stekao sam utisak da ljudi ovaj film doživljavaju kao veliko osveženje zbog njegove komunikativnosti i evidentnog otklona od „evropskog festivalskog mejnstrima“, mizantropskih ili, pak, beznadežno politički korektnih filmova. Tragičan film na ozbiljnu temu može da napravi gotovo svaki polutalentovani mediokritet, dok tragikomedija zahteva više truda.
Kako nas percipiraju ljudi koji vode evropske festivale?
- Unisono - čini mi se da je već dobrano svima „pun kufer“ ratova iz devedesetih i autističnih devojčica. Vreme u kome sada živimo nudi na stotine tragičnih, komičnih i neobičnih priča koje zaslužuju da budu ispričane. A mislim da svet zanimaju, budući da smo mi još drugačiji, neukalupljeni ljudi koji žive u okolnostima koje mnogi na zapadu doživljavaju kao hiperbolu, i da je reč o našoj gorko-slatkoj, ali i surovoj realnosti. Iskreno volim društvo u kome živim, sa svim njegovim manama, i pokušavam da na te mane utičem koliko mogu. Imam utisak da ljudi van granica naše zemlje to vide i cene.
Već nekoliko godina prikupljate sredstva za „Bodljikavo prase“, prema pričama Džulijana Barnsa. Da li je to neka vrsta vaše profesionalne „opsesije“?
- Imam tačno četiri projekta koja su mi podjednako „opsesija“. Ali ovome je, nekako, baš sada došlo vreme da se „rodi“. Distanca u odnosu na tu, prvu godinu nakon pada „realnog socijalizma“ je, napokon, dovoljna. Štaviše, čini mi se da su mnoge stvari baš te prve godine „kapitalizma“ krenule naopako, i da baš zbog toga živimo u jednom nesrećnom svetu pred kolapsom. S druge strane, kada sam počeo da se bavim ovom temom, niko živ za nju nije bio zainteresovan. Te prve godine ovog veka bile su „mehur od sapunice“ liberalnog kapitalizma. Svako je mogao da kupi na kredit kuću, jahtu, grudi, usne... A onda su krediti došli na naplatu i odjednom, moj film je kod mnogih probudio pažnju.
Na koji aspekt ćete se fokusirati u čitanju „Bodljikavog praseta“?
- To je, pre svega, film za sve nas. Ali voleo bih da bude i za generacije koje su o socijalističkom uređenju slušale kroz „iskrivljeno ogledalo“ predanja starijih, ili nisu čule ništa, anestezirane primitivnom bestijalnošću tranzicione stvarnosti. No ja ovde nikome ne „držim stranu“, puštam da se moja dva glavna junaka - državni tužilac, čovek „novog doba“, i bivši diktator kome nova „demokratska“ vlast sudi, bore rečima i argumentima pred očima naelektrisane javnosti.
Šta će u filmu ostati iza te borbe glavnih junaka priče?
- Kada se rasklone sve velike reči, suprotstavljene ideologije i podjednako izneverena očekivanja za „boljim sutra“, dolazimo do nekih bazičnih, ljudskih emocija, ljubavi, tuge i žaljenja koje, zapravo, povezuju dva smrtna neprijatelja. Film je, prividno, politički triler sa elementima sudske drame, a u stvari je priča o izgubljenoj ljubavi i iluzijama.