Goran Paskaljević: Emocija kao tačka oslonca || Hello Magazin!

Svetska premijera filma Gorana Paskaljevića "Kad svane dan" je na festivalu u Torontu, a pretpremijera je večeras u Kragujevcu.
- Svetska premijera će biti 9. septembra na filmskom festivalu u Torontu u najprestižnijoj selekciji “Masters” (Velikani filma), zatim će biti prikazan u Njujorku, Vankuveru, otvoriće festival u Solunu, a u Španiji se sa ovim filmom borim za četvrti Zlatni klas na festivalu u Valjadolidu - kaže Goran Paskaljević.
- Ukoliko osvojim ovo značajno priznanje biće to istorijska pobeda, pošto su samo veliki Ingmar Bergman i moja malenkost osvajali ovaj Gran pri po tri puta.
Održali ste par zatvorenih projekcija.
- Napravio sam dve pre nego što je film dobio pozive sa prestižnih svetskih festivala od kojih sam vam pomenuo samo neke. Hteo sam da od prijatelja čujem mišljenje i prve utiske.
Utisci sa tih projekcija nisu ostali tajna, “optuženi” ste da o tragičnim događajima govorite snažno i upečatljivo, a bez ijedne scene agresije?
- Hteo sam u ovom filmu da postignem ono, možda, najteže - krajnju jednostavnost. Da se vratim čistom filmskom izrazu. Hteo sam da se vratim filmskom jeziku rafiniranih filmskih kadrova i atmosfere, da napravim film koji ima više planova i značenja.
Film budi izuzetno jake emocije. Da li ste hteli suze kod gledalaca?
- Da, hteo sam da u film kao tačku oslonca vratim emociju koja je danas, čini mi se, marginalizovana. Bez emocije nema umetnosti. Naravno, mislim na emocije koje su čiste, snažne, a ne petparačke. Film je pravljen u ispovednoj formi jednog lika koga zaista brilijantno igra Mustafa Nadarević. Posle ove jednogodišnje saradnje za njega me vezuje izuzetno prijateljstvo, pogotovo što smo film radili u veoma teškim uslovima za njega. Naime, pred početak snimanja njegova supruga Slavica se razbolela od neizlečive bolesti i, nažalost, premijeru neće videti.
Na one koji su videli film snažan utisak je ostavilo vaše bavljenje temom ljudske sebičnosti, ravnodušnosti prema zločinima.
- To je kičma filma. U jednoj sceni lik Rabina, koga vrsno igra Peca Ejdus, govori o stradanju njemu bliskih ljudi u logoru smrti na Starom sajmištu u Beogradu, što je, pomenimo, istinita priča Ejdusovih dede i bake. Glavni junak (Mustafa Nadarević) mu na to kaže kako nas istorija ničemu nije naučila, na šta mu rabin odgovara: „Zločini se ponavljaju, zločinci opstaju nekažnjeni, a ravnodušnost sveta ostaje“.
Naši životi i naša istorija vrve od zločina pred kojima smo oči zatvarali i zatvaramo, a očekujemo da drugi vide naša stradanja. I, kad se sve sabere i oduzme, šta time radimo? Otvaramo prostor za nove užase, dajemo legitimitet budućim pošastima. Da se razumemo, postoji jedan sloj zaborava bez koga, kako to kažu i pesnici i psiholozi, život ne bi bilo moguće nastaviti. Ali ni taj sloj ne podrazumeva odsustvo odgovornosti. Naprotiv!