Milan Gromilić: Profi igrač bez diplome || Hello Magazin!

On je profesionalni igrač beogradskog Pozorišta na Terazijama, koreograf spotova i koncerata, ponosni suprug balerine Katarine i otac devojčica Lare i Hane. U žižu javnosti Milan Gromilić dospeo je kao jedan od finalista „VIP Survivor Kostarika“. Osim što smatra da je to jedini smisleni rijaliti šou koji postoji, presudan za njegovo učešće u „Survajveru“ bio je honorar koji će iskoristiti za učešće za stan koji njegova porodica čeka od grada.
Kako Gromilić kaže za naš list, u pauzi između dve probe u pozorištu, Kostarika je predivna zelena zemlja, sa četiri odsto sveukupne flore i faune na svetu. Kostarika u prevodu znači bogata obala, a za njene stanovnike kažu da su najsrećniji ljudi na Zemlji, koji se pozdravljaju sa „pura vida“, odnosno „čist život“. Mada je pušač, cigarete su mu bile najmanji problem.
- Najveći sam zavisnik od svoje porodice, žena i deca su mi najviše nedostajali na Kostariki - priča nam Milan Gromilić.
- Starija Lara je znala da sam otišao na put, da sam negde na moru i da se takmičim, a mlađa Hana nije imala pojma. U „Survajveru“ sam pokazao ko sam i šta sam. Nisam se lažno predstavljao, niti dodvoravao ikome. Neko me je prihvatio „na keca“, a neko je tek kad se sve završilo skapirao ko sam.
U Pozorište na Terazijama Milan je došao 1999. kada ga je drug nagovorio da zajedno odu na audiciju. Do tada se 13 godina amaterski bavio folklorom u jednom kulturno-umetničkom društvu, najpre našim nacionalnim, a onda ciganskim i ruskim igrama. Zbog bombardovanja nisu imali probe, što je našeg sagovornika činilo nezadovoljnim i nervoznim. Skupivši petlju i prvi put kročivši u baletsku salu, Milan je morao da pokaže baletsko umeće, najpre sa štapom, na šta su profesori kolutali očima. Ali, kada je na red došla ruska igra, odnosno parče iz „Violiniste na krovu“, tu je već bio na svom terenu. Oduševio je komisiju, a kako je Pozorište na Terazijama bilo u fazi preseljenja, pozvali su ga iz Narodnog pozorišta jer im je bio potreban igrač za „Ohridsku legendu“. Igrao je u „Romeu i Juliji“, „Don Kihotu“, „Kraljici Margo“, „Ko to tamo peva“, „Samsonu i Dalili“, a radio je i kao asistent profesora Logunova u baletskoj školi „Lujo Davičo“.
- Želeo sam sebe da usavršim i da delima, kad već nemam školu, potvrdim ono što mi piše u ugovoru - profesionalni baletski igrač - objašnjava Gromilić.
- Danas sam prvi igrač Pozorišta na Terazijama, a u međuvremenu sam počeo da se bavim koreografijom. Radio sam spot za „Molitvu“ Marije Šerifović, onda sam sa Severinom uradio „Tridesete“ i bio joj ceremonijal-majstor na koncertima. Usledila je trogodišnja saradnja sa Zdravkom Čolićem koga sam pratio na svim velikim koncertima - u Sarajevu, Beogradu, Skoplju, Nišu... To su primetili i ljudi iz Breninog tima, pa sam radio njene koncerte u „Beogradskoj areni“. Ono što sam primetio jeste da ako pevači iza sebe imaju veliko iskustvo i ostvareni su u potpunosti, to su skromniji u svojim zahtevima i jednostavniji za rad.
Pozorište na Terazijama sprema dve premijere za početak sezone. Prva je „Glavo luda“, druga „Zona Zamfirova“, i u obe igra i Gromilić. Takođe, publika ga može videti i u mjuziklima „Čikago“, „Cigani lete u nebo“, „Maratonci trče počasni krug“, „Neki to vole vruće“, „Kabare“... Na pitanje ima li neku neostvarenu profesionalnu želju, Milan iskreno veli:
- U pozorište sam došao sa 20 godina, a sa 23 hteo da upišem glumu, jer sam želeo da zaokružim glumu, pevanje i igru i budem kompletan za moju matičnu kuću. Nisam prošao na prijemnim ispitima u Beogradu i Novom Sadu, ali jesam kod Mire Karanović. Nažalost, nisam imao sredstava za školovanje. Kad bolje razmislim, ja mu dođem kao multipraktik, igrao sam na koncertima pred sto hiljada ljudi, imao sam zapažene uloge u TV serijama „Bela lađa“ i „Šesto čulo“, snimio film „Na lepom plavom Dunavu“. Voleo bih da to iskustvo ne ode sa mnom, već da postavim predstavu ili projekat koji će da putuje svetom, da iza mene ostane trag da sam postojao kao umetnik.
Milan Gromilić zauvek će pamtiti Kostariku gde je proveo više od mesec dana, ali njegovo najlepše putovanje bilo je 1996. u Izreel. S ushićenjem govori o reci Jordan gde je kršten Isus, Zidu plača, Jerusalimu... U Americi je boravio više puta, od toga je u dva navrata bio zaposlen u Diznilendu, gde je igrao naš folklor. Rado se seća i turneje po Americi iz 1998, kada je za dva meseca autobusom prošao više od 20.000 milja i obišao 39 država od 52. Mesec dana je proveo na usavršavanju u „Džejkobs Pilou“ školi, gde „zveri“ Brodveja dolaze da postavljaju koreografiju.