Sergej Ćetković: Loli ćemo reći da je usvojena || Hello Magazin!

Posle nedavnog boravka u Azerbejdžanu kao VIP gost Evrosonga, pevač Sergej Ćetković ozbiljno razmišlja da sledeće godine i on učestvuje na ovom takmičenju. Dok su on i njegova supruga Kristina bili u Bakuu, njihovu usvojenu, dvogodišnju kćerkicu Lolu čuvali su njegovi roditelji. Sergej nerado priča o porodici, jer se godinama borio i izborio da isključivo kroz svoje pesme dopre do publike. Ipak, kao i svaki tata koji obožava mezimucu ne može da odoli, a da ne kaže nešto o njoj. Tatina mala plavuša - kako Sergej od milja zove kćerku, vesela je kao čigra, znatiželjna, a mediji su puno pisali o njenom usvajanju.
- Kada dođe vreme, dok Lola još poraste, naravno da ćemo joj reći da usvojena. Verujte, i da nisam medijska ličnost i da se o usvajanju nije pisalo, ona bi trebalo da zna sve o tome! I ako Lolu bude zanimalo, Kristina i ja ćemo joj pomoći da sazna šta god treba o svojim biološkim roditeljima - kaže Sergej i otkriva ima još dva brata Igora i Srđana koji žive u Crnoj Gori. Trojica đetića imaju zajedno petoro dece i sve su devojčice.
- Neka su nam deca živa i zdrava! Možda je nekad bilo važno u Crnoj Gori da u porodici mora da bude naslednik, sin, ali to odavno nije tako. Imamo mi staru narodnu - prvo kćeri, pa onda će doći sinovi - smeje se Ćetković i otkriva po kome je njegova kćerka dobila ime. Ne nije obožavalac Lole Novaković, niti mu se dopala hit "Lola" Severine Vučković...
- Lola je samo naša, niko u porodici se tako ne zove. Neki misle da joj je to nadimak, ali nije. Odavno smo supruga Kristina i ja želeli da baš to ime nadenemo našoj kćerkici i mislim da joj u potpunosti odgovara - objašnjava Ćetković.
Priča o kćerkici često ga podseti na sopstveno detinjstvo i priznaje da je kao dete bio pravi đavo, a kao uspomene na nestašluke iz detinjstva i danas ima brojne ožiljke - na dlanu desne ruke, po nogama, na glavi.
- Jurcao sam na sve strane, pentrao se, zavlačio, pa često padao i dobijao povrede. Otac je uzimao ključeve od automobila čim bi začuo moj plač na ulici ili u dvorištu. Znao je da moramo odmah do doktora, kako bi mi sanirali povrede. Inače, tata mi je bivši reli vozač, automehaničar, majstor za automobile, tako da je vozio brzo i vešto. A, kako je moja majka farmaceut, u kući nam nikad nije manjkalo zavoja, flastera, alkohola, joda... Tati je već bilo dozlogrdilo da me svaki čas vodi po lekarima i kada sam isekao glavu na bodljikavu žicu, preuzeo je stvar u svoje ruke. Uplakanog me je stavio u krilo, ošišao kosu oko rane na glavi iz koje je šikljala krv, uzeo metalne štipaljke sa zavese, dezinfikovao ih, pa mi poput vrhunskog hirurga zaheftao razjapljenu kožu na glavi pod budnim okom majke koja sve nadgledala. Majstorski je tata obavio posao i danas mi se taj ožiljak gotovo i ne vidi.
- Nekada je bilo više poštovanja za starije, pogotovo za roditelje nego danas. Imam dvojicu rođena braće - Igora šest godina starijeg i Srđana šest godina mlađeg od mene. Kad bismo kao klinci nešto zgrešili, dovoljno je bilo da nas otac samo mrko pogleda, ali bilo je i batina. Najgore nam je bilo kad smo po kazni morali da donesemo prut sa kojim ćemo dobiti po guzi i nogama. Mi smo birali manje i tanje, ali roditelji su već imali spreman onaj odgovarajući. Bridele su nam noge, ali kazna je morala da se istrpi.