Da li ste zavisnik od ljubavi? || Hello Magazin!

Koliko emotivna zavisnost može da bude bolna i opasna? Zavisnici od ljubavi očajničku potrebu za nekim smatraju merilom prave ljubavi. Prekid veze za emotivno nestabilnu osobu znači ugorožavanje njenog identiteta i integriteta, njene ličnosti...

Da li ste ikada voleli nekoga toliko da ste postali zavisni od te ljubavi? Jeste li ikada toliko strasno i jako želeli ljubav da niste mogli da kontrolišete svoje emocije i predavali se njima bez obzira na to da li volite osobu sa kojom ste u vezi? Iako je ljubav najlepše osećanje, ona može da bude i veoma bolna i razarajuća, kao porok. Upravo je takva kod onih koji zavise od nje i ne prezaju od toga da urade sve samo da ne ostanu sami ... i tako održavaju vezu mesecima, pa i godinama, iako se u njoj nimalo ne osećaju dobro. To vam je kao kada, objašnjavaju stručaci, mislite da vidite, a ne vidite, i mislite da volite, a ne volite.

Nova istraživanja pokazala su i da je zavisnost od ljubavi možda i najčešća vrsta zavisnosti modernog doba. Razlog tome, kako tvrde stručnjaci, jeste pre svega moderan način života i sve manje slobodnog vremena za druženja i sklapanja novih poznanstava. Upravo zbog toga ljudi se sve više plaše da ne ostanu sami, jer nemaju dovoljno vremena, ali ni strpljenja, za započinjanje novih veza.

O tome ko su zavisnici od ljubavi i koliko ova emotivna zavisnost može da bude bolna, ali i opasna, razgovarali smo sa Renatom Senić, psihoterapeutom O. L. I. Integrativne psihodinamske psihoterapije (www.psihoterapijsketeme.rs)

- Moguće je biti veoma zaljubljen i u strastvenoj vezi, a da ona, ipak, nije zdrava. Kada veza nije bazirana na zdravoj ljubavi, razumevanju i međusobnom poštovanju ona prerasta u bolnu i razarajuću. Pojedinci tada prekidaju veze, pa dugo pate i čak postaju i depresivni. Uglavnom sebe okrivljuju ili satanizuju partnera ili, na smenu, i jedno i drugo. Međutim, neki iz nezdravih veza ulaze i u brakove i žive zajedno, međusobno se mučeći do kraja života.

Ko su zavisnici od ljubavi i kako oni shvataju ili doživljavaju ljubav?

- Zavisni od ljubavi očajnički traže ljubav, nekoga ko bi uvek bio pored njih i upotpunio ih. U stabilnim emotivnim vezama ne postoji zavisnost od zadovoljenja potreba, što znači da je moguće voleti nekoga i kada ne zadovoljava naše potrebe i želje i nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Osobe koje su zavisne od ljubavi, zapravo, nemaju unutrašnju povezanost s voljenom osobom, već merilom prave ljubavi smatraju očajničku potrebu za nekim. To je ono kada čujete da neko kaže “ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”... Zavisnost nas „tera“ da radimo mnogo destruktivne ili autodestruktivne stvari, često je razlog za činjenje neverstva kako bi se predupredio bol zbog mogućeg ostavljanja ili zato što, zapravo, i mrzimo partnera od kojeg smo zavisni, a najčešće i jedno i drugo. Zavisnost je i čest izvor želje za kontrolom partnera, a to se uglavnom manifestuje kroz posesivnost, proveravanje, špijuniranje, „zabrane“ partneru da radi, ili ako mu se govori bilo šta povodom čega može da oseti pretnju vezi. Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Paradoksalno zvuči, ali često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg.

Kada zavisnost od ljubavi nastaje?

- Predispozicija za buduću zavisnost stvara se veoma rano, oko treće godine života. Za uspostavljanje naše buduće emotivne stabilnosti jako je bitan rani odnos s majkom i njegov kvalitet, njena fizička i psihološka dostupnost, kao i njena „konstantnost“ u našim životima. Ukoliko su ovi kriterijumi zadovoljeni, dete od oko tri godine stiče sposobnost za posedovanje unutrašnje predstave majke, sposobnost da je „ima u sebi“. Ono tada postaje sposobno da se na neko vreme odvoji od nje i tako vežba emotivnu stabilnost, nezavisnost. Ne oseća se samo, nemoćno, napušteno, i stiče sposobnost da toleriše samoću i da mu bude zabavno i kada je samo. Međutim, ova sposobnost nije nešto što se razvije i onda je zauvek ima. Ona je u raznim životnim fazama „na testu“ i posmatramo je kao proces koji se jednom uspostavlja, a zatim do kraja života održava.

Stručnjaci tvrde da na ovu emotivnu zavisnost veliki uticaj ima zapravo romantična fantazija o ljubavi koju srećemo u knjigama, pesmama i filmovima...

- Da li romantične priče utiču na našu zavisnost, ili iz nedovoljne emotivne stabilnosti autora takvih dela nastaju njihovi kreativni izražaji? Moguće je, i, naravno realno, i da umetnici samo prepoznaju ovakve probleme među ljudima i daju im svoj umetnički zapis. Osobe koje nisu dovoljno emotivno stabilne mogu graditi fantazije podstaknute opisima koje nalaze u umetničkim delima i to na njih može delovati tako da pomisle da je to uobičajen odnos, da je ostvarenje potpune idilične stopljenosti s voljenim bićem moguće, kao i potpuno odsustvo bola i patnje i bajkovito razrešenje... „živeli su srećno do kraja života“.

Često pitam klijente koji vole dramatične filmove sa srećnim završetkom, kako bi bilo da se film nije završio... šta bi usledilo? Pitam ih da primene film na lično iskustvo i kažu mi kako bi se osećali „u nastavku“... Kada više nema drame i kada je konačno došao taj trenutak od kojeg mogu živeti srećno do kraja života? Oni koji su zaljubljeni u zaljubljenost, slepu strast i nemaju unutrašnju povezanost s voljenim bićem, ponekad ne mogu ni da zamisle šta bi usledilo, neki kažu da bi im postalo dosadno, a neki da je filmu s razlogom na tom mestu kraj! Dakle, često i nihovim vezama na tom mestu bude kraj. Naime, dinamika odnosa „jedan juri, drugi beži“ koja se smenjuje, koja je puna iščekivanja, bola, patnje, nadanja i čežnjivosti je ono što osobe ovog tipa često i održava u odnosu. Kada takav odnos postane miran, a osobu koja je u njemu nije postigla zadovoljavajući nivo emotivne stabilnosti, taj odnos počinje da guši, „narušava inidividualnost“, dosadan joj je... Neke od njih tada potraže novu uzbudljivu vezu, pa ponavljaju obrazac u nedogled... neke, zavisnije, ostaju u nezadovoljavajućoj vezi, s idejom „ne mogu s tobom, ne mogu bez tebe“...

Šta karakteriše osobe koje ovako doživljavaju ljubav i kako se one ponašaju u odnosu sa partnerom?

- Najbolje je da to ponašanje prikažem kroz primer: iz straha da će biti ostavljena, devojka je dečku počela da proverava pisma, "Fejsbuk", SMS-ove. Radila je to krišom, znajući da će se naljutiti i plašeći se da će je ostaviti ukoliko bude za to saznao. Kada je dečko saznao, ništa od tog straha devojka nije pokazala. Naprotiv, kao odbrambenu reakciju iskoristila je kontranapad, bes, plač i optužbe – da je on neveran, da ne bi tako nešto ni radila kada bi imala poverenja u njega, da ju je „naterao“ da se tako ponaša... što ona nikada ne bi uradila da on nije čovek kome se ne može verovati. Dakle, nepoverenje u to da će voljena osoba biti uz nas, nepodnošenje samoće i mogućnosti da nas partner ostavi motiviše nas da ga kontrolišemo i na, prikriveno ili otvoreno, nasilan način učinimo sve što možemo kako ne bismo bili ostavljeni. Ako verujemo da ne možemo da živimo bez voljene osobe logično je da ćemo učiniti sve da je zadržimo.

Psiholozi kažu da je ovakvu ljubav teško prepoznati zato što takvo ponašanje mnogi tumače kao normalno i prihvatljivo...

- Istina je da pojedini ne prepoznaju da se nalaze u međuzavisnoj, nezdravoj vezi. Mnogi, međutim, prepoznaju, ali ne žele, ne mogu ili ne smeju to da priznaju ni drugima, ni sebi. Ako bi priznali to bi ih onda možda „teralo“ da nešto promene, a promene im teško padaju jer su neizvesne i zato što ne mogu da zamisle da se odvoje od partnera. Dakle, filozofija je „bolje loša, nego nikakva veza“, a to je, ujedno, i jedan od znakova za uzbunu. Zašto bi neko pristajao na vezu u kojoj ne uživa, pre nego na to da bude sam? Često kažemo da je bolji dobar razvod, nego loš brak. Međutim, to ne dolazi u obzir kod osoba koje se ne osećaju celo bez drugoga, kojima drugi služi kao produžetak sebe, koje smatraju da bi se raspale bez drugog. Ako se takva veza ipak prekine, nemogućnost da se preboli je dobar znak da se gubitak ne prihvata. Emotivno nestabilne i zavisne osobe zbog gubitka voljene osobe očajavaju i godinama, žive u fantaziji da će doći dan kada će ponovo biti u blaženstvu s partnerom, ili u samoprekoru da su one krive za partnerov odlazak, odnosno u uverenju „da samo to nisam uradio/la... bili bismo zajedno srećni“.

Da li zavisnost od ljubavi može da bude opasna kao i drugi oblici zavisnosti?

- Zavisnost od ljubavi ide „ruku pod ruku“ s drugim zavisnostima. Uzmimo za primer zavisnike od droga. Oni se, najčešće, ne osećaju emotivno stabilno, nemaju kontrolu i potrebno im je nešto da ih upotpuni, a u ovom slučaju to je droga. Zavisnici od opijata često se hvale da su samodovoljni, da im niko ne treba... to je zato što droga upotpunjava unutrašnju prazninu. Ukoliko neko zavisi od ljubavi, odnosno partnera, onda na njega gleda kao na drogu, otud i izjave „ne mogu da živim bez tebe“. Zavisnost od ljubavi može biti veoma opasna. Prekid veze, za emotivno nestabilnu osobu znači ugorožavanje njenog identiteta i integriteta, njene ličnosti, pa je takva osoba spremna na razne manipulacije samo da ne bi došlo do prekida veze.

Kako se ovaj začarani ljubavni krug može prekinuti, odnosno da li se ova vrsta zavisnosti može izlečiti?

- Emotivna stabilnost je nešto što se gradi i održava, tako da se „začarani krug“ može prekinuti. Bolje organizovane osobe ponekad same uvide da ponavljaju iste obrasce u svim značajnim odnosima, „trgnu se“ i prekinu krug. Prijatelji i okruženje koje je razvojno podsticajno mogu da budu od velike pomoći. Ipak, neki ne mogu sami da prevaziđu svoje zavisničko ponašanje u vezi i tada je psihoterapijska pomoć blagotvorna. U takvim situacijama terapeut s klijentom „gradi“ sposobnosti koje klijent nije u dovoljnoj meri razvio kao dete. Dolazi do izvesne vrste „ponovnog vaspitanja“ ili „korektivnog emotivnog iskustva“.

KAKVE SU ŽENE KAO ZAVISNICI, A KAKVI MUŠKARCI?

- Iako postoje izvesne razlike, nikako ih ne možemo generalizovati. U zavisničkoj vezi oba partnera su zavisna. Možemo reći da žene, u proseku, češće grade odnose koji liče na klackalicu - haotične i burne veze, dramatične, sa smenom uloga, dok muškarci, u proseku, češće pribegavaju „dvostrukim pravilima“ – vezama u kojima je njihova sloboda dozvoljena, ali partnerka treba da se povinuje i za nju nema slobode. Međutim, i vaspitanje se menja, i žene su sve prodornije, pa i one često grade dvostruka pravila. Sa sve većom aktivnošću žena, mnogi muškarci se osećaju sve ugroženije, pa više trpe nego što je to bilo uopšte zamislivo ne tako davno.

Izvor: novosti.rs