Nada Šargin: Velika nada našeg glumišta || Hello Magazin!

Nepisano pravilo - da se sa novosadskom diplomom glume mnogo teže stiže do prestoničke karijere, demantovao je “slučaj” Nade Šargin. Glumica, uz koju je podrazumevajuća postala odrednica - raskošnog talenta, blesnula je i pre nego što je završila Akademiju. Imala je, kaže, sreće da je još tokom studija angažuje profesorka Vida Ognjenović.
- Igrala sam u njena dva projekta. O tim ulogama se lepo pričalo, dobijala sam divne aplauze, i tako sam stigla u glavni grad - priča Nada Šargin, koja je, svi se slažu, velika nada našeg glumišta.
Dok je pravila prve glumačke korake, bila je, dodaje, pomalo zatvorena i nepoverljiva. Straha, međutim, nikada nije bilo. Nekako je verovala da može da uspe. I dokazala to nebrojano puta - u pozorištu, na filmu, televiziji. Dokazala su to i priznanja koja je dobila, još od nagrade za najbolju žensku ulogu na 41. filmskim susretima u Nišu za prvu veliku filmsku ulogu u ostvarenju Olega Novkovića “Sutra ujutro”, dve Sterijine nagrade, priznanje za najbolju glumicu na festivalu “Sinema siti”...Televizijska publika će je teško zaboraviti kao Marinu iz serije “Vratiće se rode”, a poslednja uloga koju je odigrala za mali ekran je Galina iz serije “Folk” (TV Prva). Pitamo je koliko joj je bliska ili daleka ta tematika, ta priča o devojčici koja želi da preko noći osvane kao žena, da postane folk pevačica:
- To je meni daleki svet, jer ne poznajem nikog sa estrade. Eventualno nekog sretnem u avionu. Ne čitam ni sve te novine koje prate njihove živote, niti gledam televiziju. Znam da dobar deo našeg naroda zna mnogo o tom svetu, pa je otuda i potrebna jedna serija o razvojnom putu jedne pevačice. Možda ona pojasni neke stvari tamo nekim mladim devojkama iz malih mesta koje bi takvu sudbinu želele. Ili bar njihovim roditeljima.

Ovih dana snimate film “Nebo iznad nas”, priču o životima običnih ljudi čije se sudbine prepliću tokom bombardovanja Srbije, 1999. godine. Ko je Ana koju igrate?
- Ana je glumica u ranim tridestim, veoma uspešna. Za nju je pozorište - i početak i kraj svemu. Kroz scenario je vidimo u raznim stanjima u raznim okolnostima, a pisac je glumici koja je bude igrala ostavio prostor da namašta neku Aninu istoriju i “iznutricu”. Meni se učinilo da je to neko ko misli da je veoma jak i da može u životu sam da se nosi sa svim. Neko ko negira strah od stradanja, jer bombardovanje nije njena stvar i njen rat, već nešto nametnuto silom prilika. Ona zato živi život kao da se ništa strašno u stvari ne dešava, a onda je ipak sve stigne i stegne, jer je prepreka ka normalnom životu previše. Mislim da se ona tada oslobađa i jedne vrste sebičluka, koji je iniciran strahom od vezivanja i potpunog predavanja nekome. I onda na kraju shvata da je čovek čoveku potreban - i u razumevanju i u prisustvu i predavanju. Tako ona kroz bombardovanje prosto sazreva.

Koliko vas je ovaj scenario vratio u stvarni život, te ratne 1999. godine?

- Na sreću, ja nikog bliskog nisam izgubila u poslednjim ratovima, pa ni tokom bombardovanja. Zato mi je lako da potisnem sve strašne stvari i prisetim se samo humora kojim su se ljudi lečili, valjda iz samoodbrane. Mnogi su se tih dana stvarno provodili bolje nego ikad, govoreći da komšijski odnosi nikada nisu bili jači. Međutim, čim upadnem u malo dublje razmišljanje o svemu što je bilo, što je ovaj film i iniciralo, setim se koliko nisam spavala, koliko sam se plašila, bila izgubljena. I onda se pitam kakve su posledice svih tih nagomilanih, a potisnutih stresova.

Igrali ste široku lepezu uloga, nosili mnoge tragične sudbine. Koliko su one uticale na vaš život, koliko god gluma bila samo “izmaštani” svet?
- Sve ima uticaj na moj život. Svako koga sretnem, svaka stvar koju vidim ili situacija koja mi se dogodi. Mnogo toga može da se nauči istražujući likove. Verujem da samo izgovarajući i misleći kako da izgovorite rečenice nekog velikog pisca, vi upadate u proces koji bi mogao da vam donese mnogo. Zavisi samo koliko ste spremni da duboko kopate, kolika vam je glumačka snaga i gde su vam granice. Zavisi, naravno, i od toga koga srećete kao saradnike i s kim razmenjujete energiju. Ponekad mi je potrebno duže da se oporavim od nekog procesa, a ponekad me baš on revitalizuje.

Šta je to u fatalnim ženama što vas, rekli ste, toliko privlači da ih glumite?
- Valjda to što su poželjne.

Publika vas je zavolela kao Marinu iz serije “Vratiće se rode”. A roda je stigla i u vaš dom...?

- Da, divno je imati bebu.

Posle tog odsustva (rođenja ćerkice) vraćate se na pozorišnu scenu. Šta pauza, makar i najmanja, znači za glumca?
- Meni je trudnoća bila proces, tako da nemam osećaj da sam bila na pauzi. Kao da sam juče igrala u pozorištu, iako je sigurno da treba pripremiti glas za scenu. I najmanja pauza ne mora da bude to ako vi radite na sebi, a samo čitanje i govorenje poezije prijateljima može biti više od neke besmislene predstave. Druga je stvar ako neko baš želi pauzu, kako bi se odmorio, inače nije dobro kada glumac ne igra koliko-toliko redovno. Veoma sam uzbuđena što ću uskoro igrati, jer volim taj posao.

Šta je vama lično veća satisfakcija od priznanja da ste velika glumica?
- Porodica. I kada sam u nekoj divnoj prirodi sa milim ljudima. Kada sam na velikom putovanju. Ili, recimo, kada je za mene uspešno tango veče u Berlinu.

Koju vrstu radosti vam donosi tango?

- Još ga učim, ali mi sve vreme pomaže da pronađem i učvrstim svoj oslonac, svoju osu. I još mnoge druge stvari u životu.

Izvor: Novosti