U Novom Sadu počeo šesti Cinema City || Hello Magazin!

Otvaranje 6. po redu Cinema Cityja u Novom Sadu nije mi ličilo na ono što sad od Cinema Cityja očekivao ranije. Prvo, nije bio jun i nije bilo zahuktalosti ispitnih rokova, vrućine i znoja, teškog daha, obaveza pred neumitni početak leta i pred Exit, nije bilo preračunavanja para za more i bledih lica pre plaža. Bio je to kraj avgusta, po prvi put, pun preplanulih lica i ljudi vraćenih sa mora, praznih džepova ali sa osmesima. Sveže vreme koje nagoveštava skoro "goodbye summer". Nedostatak koncerta. Nema koncerta otvaranja na Đavi? Hm, dobro, biće koncert zatvaranja. U Kineskoj četvrti. To mu dođe na isto. Ili barem slično.
Elem, otvaranje je bilo u Areni, gde su se ljudi tiskali da vide najneobičniji film godine, valjda. Svako malo pa neko smisli neku novu vrstu filma, neki podžanr, kojim uzdrma kinematografiju. Mel Gibson je smislio filmove na aramejskom i latinskom i majanskom pre 9 godina i počeo novu eru od samo dva filma gde se sve dešava kako je bilo zaista u tom dobu, surovo i na rodnom jeziku. Filmovi "300" i "Sin City" su spajali strip sa filmom bolje nego iko pre toga, bolje od svih Dika Trejsija i kompanije. Film "Sedam" je ubacio MTV estetiku u film 1996. kad je i "Romeo + Julija" započeo isto, povratni uticaj video spota na film. A ovde će se desiti nešto još luđe. Film će nastati bez posebnog snimanja filma.
Ali, početak na početku. Prvo, format festivala nije se puno promenio, osim ako ne računamo ono što je primećeno još 2012. a to je da nema otvorenih projekcija po ulicama i parkovima, a to mi, priznaću, najviše nedostaje, posebno ono u Dunavskom parku i u Miletićevoj. Otvaranje je bilo svečano, ali alter: uz The Black Keys i Lonely Boy. Takvo otvaranje festivala mi obećava dobar provod. Izlazili su redom govornici, Žilnik je dobio nagradu, i začudio je prisutne kako se nije ni za jotu promenio i kako je sasvim uobičajena osoba napram onoga šta stvara! Izrael je pokazao svoju dušu širom otvorivši svoju kulturu, ali i pomogavši finansijski festival, te je njihov režiser, veoma duhovito otvorio festival i učinio ga ležernijim. Nema mira na Bliskom Istoku, nema ga nikad ni kod nas do kraja, ali to ne mari, umetnost se uvek stvara i doživljava.
Film "Finalna verzija: Dame i gospodo", mađarskog režisera Đerđa Palfija učinio je nemoguće i dotekao do smeha i besmisla. Autor je uzeo nekih 400 filova iz istorije svetske kinematografije i iseckao ih i spojio u jedan kolaž. Smisleni kolaž. To je u isto vreme omaž savremenom stvaralaštvu koje je sve više kolaž već viđenog. To je protest protiv reciklaže, to je omaž reciklaži. To je protest protiv mađarske vlasti koja ne daje dovoljno filmadžijama, pa je Palfi hteo i da kaže: "Evo, ako nema para za nove snimke, napraviću ja ceo film od starih snimaka".
Ali utisak je zaista fascinantan: prvo vam se učini da je 1) sve uvek isto u vremenu i da se odnos muškaraca i žena ne menja – sve je univerzalno 2) sve se menja i dijalektika vlada Univerzumom 3) moda je uvek ista i lepa žena je lepa žena i lep muškarac je lep muškarac 4) oh, koliko se kanoni lepote menjaju i u licu i u građi ljudi, a ne samo u odeći 5) sve izgleda kao album sa slikama, stari porodični album sa slikama, i ima dozu radosti i tuge: mladi de Niro i Nikolson, i njihova starost sada... svi starimo i svi smo dirljivo lepi kada smo mladi...
A onda shvatite jedno: sve priče o ljubavi su vanvremenske i uvek su identične, i sve što se menja su nijanse. Film vas učini punim smeha (namerno nekonzistentni prelazi između kadrova u filmu su smejurija na momente) i tuge, punim strasti i ideje o prolaznosti. Želite da se zaljubite ako već niste. Da osetite život. A takav film treba i da bude, pa sve i da je 0% originalan i 100% recikliran.
Koktel u Galeriji Matice Srpske. Noć puna zrikavaca i spokoja. Neka svi koji su se ikada voleli i koju su sa nama ili nisu, i neka svi koji se vole, osete mir noći sa kraja leta, pune peva cvrčaka. Lepo je biti živ, ali je lepše biti živ i voljen.