Katar – Eldorado Bliskog istoka

Ni kraćeg boravka ni više utisaka! – ovako bi, u sažetom obliku, glasio „raport“ s četvorodnevnog putovanja u katarsku prestonicu Dohu, a „ključna reč“ je – klimatizacija jer se temperatura preko dana ne spušta ispod 45 stepeni

Po dolasku u hotel "Grand Hajat" doživeli smo prvo prijatno iznenađenje (ako ne računamo let iz Beograda u biznis klasi „Katar ervejza“ gde su nas tokom šest sati leta mazili, hranili i pojili): nas petoro novinara iz Srbije u svojim sobama – uzgred, veličine apartmana – zatekli smo pisma dobrodošlice ispisana ćirilicom! Naime, menadžerka "Grand kluba" ovog bajkovitog hotela je Dragana Leković, naše gore list. Pa neka mi neko kaže da i u najudaljenijem kutku ove zelene planete nećemo naleteti na zemljaka!

A s obzirom na sav taj luksuz koji zapljuskuje sa svih strana, u našim glavama uzrojile su se najrazličitije misli. "Siromašni Kataranin ima jednu ženu, jednu kuću i jedan automobil", tokom obilaska grada odgovara naš vodič, Marokanac Džamal na moje pomalo zlobno pitanje ima li sirotinje u ovom, naftom, gasom i peskom bogatom, emiratu u Persijskom zalivu.

Katar, relativno mlada bliskoistočna država (britanski protektorat do početka sedamdesetih godina prošlog veka), za kratko vreme je, zahvaljujući pomenutim prirodnim resursima (osim peska), postao respektabilan faktor u svom okruženju, a bogami i mnogo šire. Naime, od milion i po stanovnika samo dvadeset posto su domicilni Katarani, a preostalu ogromnu većinu zapravo čine azijsko-afrički "gastarbajteri" uz nezanemarljiv broj Evropljana (na vodećim pozicijama), što znači da trista hiljada lokalaca zapošljava četiri puta više "dođoša" iz Indije, Nepala, Bangladeša, Šri Lanke, Maroka, Somalije, Nigerije, Filipina... Ova država veličine Crne Gore za sve pobrojane zapravo je obećana zemlja.

Ni u jednom hotelu na recepciji ili, ne daj bože, u restoranu iza šanka nemoguće je videti gorde Katarane osim kao goste ili vlasnike, a prepoznatljivi su po tome što su od glave do pete obučeni u belo. Za razliku od njih, njihove neupadljive (da li baš?) žene odreda nose crne burke (boja čednosti) pa im se ni oči ne mogu videti jer su uvek oborene, ali zato su prsti i nadlanice veoma uočljivo oslikani kanom.
I, da, prvi put u životu videla sam saobraćajni znak na kojem je prikazana žena u galabiji – one mogu da prelaze ulicu gde im se prohte, a vozači su dužni da ih propuste. Zanimljiv detalj je i nekakva vrsta "rodne segregacije": u hotelima postoje prostorije za "ženske zabave" jasno označene tablom "For women only", a na primeru javnih toaleta to izgleda ovako – muški od ženskog udaljen je bar dvadesetak metara i, ako je moguće, ne treba da budu čak u istom delu (aerodroma, tržnog centra...). I uprkos našim predrasudama, žene su u arapskom svetu veoma zaštićene jer, recimo, ako muž želi razvod, a žena to neće, mučeniku je zaludan posao – obrnuto, ukoliko žena zatraži poništenje braka, odmah ga dobije uz sve pripadajuće privilegije koje podrazumevaju bogatu apanažu i ostanak u kući u kojoj je dotad živela. Kada bi trebalo definisati najviši stepen zaštite, u Kataru bi verovatno koristili krilaticu "Zaštićen kao žena".

Poreski raj
Još jedna (ekonomska) zanimljivost: Katar je u apsolutnom smislu te reči poreski raj jer niko, čak ni stranci na privremenom radu, ne plaća nikakav porez ni na prihode ni na nekretnine. Ova zemlja ne poznaje termin "komunalni troškovi" – struja, voda, gas – sve je to besplatno za stanovništvo. S druge strane, veoma je skup najam stanova za strance (od 700 dolara naviše), međutim, i tu postoji "kvaka": stanarinu plaća poslodavac, a kvalitet smeštaja zavisi od visine prihoda zaposlenog. Zdravstvo i školstvo su, naravno, na teret države. Jednom rečju, da Marks nekim slučajem vaskrsne, verovatno bi uzviknuo: "Eto, moguće je!", uz jedan uslov – da mu se prećuti emirovo basnoslovno bogatstvo.

Da sumiramo: ova poluostrvska zemlja je od nomadskog načina života stanovništva koje je bilo koncentrisano na severu baveći se ribolovom i izlovljavanjem bisernih školjki, u roku od nekoliko decenija, a presudne su poslednje dve, prerasla u Eldorado koji se, doduše, pomerio na jug, u predivnu Dohu. Ni konkistadori formata Fransiska Pizaroa bolji ne bi mogli poželeti ukoliko zanemare boju zlata – ovoga puta nije žuta, nego crna.

A sve je tako zahvaljujući vladarskoj porodici koja ima sluh za biznis, ali i želju da svom narodu obezbedi blagostanje. U svim većim novoosnovanim kompanijama emirov udeo u vlasništvu iznosi 50 posto, dok je ostatak u rukama nekolicine akcionara koji, oslanjajući se uglavnom na evropske stručnjake, razvijaju posao. Najbolji primer za to je "Katar ervejz", avio-kompanija koja je za petnaestak godina postala ozbiljan igrač u ovom tržišnom segmentu: počela je sa četiri mala aviona, potom je promenjena vlasnička struktura (emir je zadržao kontrolu nad paketom od 50% akcija), a sada se diči flotom od 125 letelica proizvođača "Boing" i "Erbas", uz važnu napomenu – naručila je još 250 aviona različite nosivosti, koji se isporučuju u razmacima od po 12 dana, i izgradila novi aerodrom vredan 15 milijardi dolara iako je „stari“ savršen, ali tesan za narastajuće apetite. Impresivno? Mala je reč.

De Niro i Šantić u Vilidž Katari
Ali, s druge strane, mnogo se ulaže i u kulturu i sport. Tako je Fondacija Katara, na čijem je čelu emirova supruga, izgradila kompleks Vilidž Katara u kojem se održavaju najvažnije kulturne manifestacije – od Tribeka filmskog festivala (ove godine najavljen je kao gost Robert de Niro) do koncerata klasične muzike, pozorišnih predstava i slično. Sagrađena je replika grčkog amfiteatra – može da primi pet hiljada ljudi – s fenomenalnom akustikom a, po novoustanovljenom običaju, ko stane na sredinu pozornice, mora da zapeva.

Naša koleginica Ruža nije odolela porivu da isproba toliko hvaljenu akustičnost pa je, na iznenađenje i zadovoljstvo svojih saputnika, predivno otpevala "Zajdi, zajdi" pobravši tako gromoglasan aplauz poveće grupe mladih dama u galabijama, najverovatnije studentkinja i kulturnih aktivistkinja. I još nešto: među zidinama tog amfiteatra odjeknuli su i Šantićevi stihovi "O klasje moje"...

Moderan (i ogroman) Muzej islamske umetnosti takođe je svom gradu i narodu poklonila Fondacija Katara – izgleda kao spejs-šatl, a na ravnim terasama na krovu pljušte vodoskoci. Doduše, muzejska postavka, iako ima zaista vrednih eksponata, pogotovo nakita, nije preterano bogata, ali su zato obezbeđeni idealni uslovi za njihovo čuvanje, a s obzirom na delatnost i pretenzije osnivačke fondacije, ne sumnjam u to da će se s vremenom popuniti svime što se može kupiti.

Da ne bude zabune: iako uvek odevene i pokrivene od glave do pete, žene u Kataru veoma su obrazovane i vrlo često na rukovodećim pozicijama; tako su u ovdašnjoj vladi dve ministarke koje vode važne resore – obrazovanje i zdravstvo. Devojke su mnogo brojnije na Katara univerzitetu, godišnje se upiše njih 15.000 u odnosu na triput manje kolega, a čak su neki poslovi i lokacije u starom delu grada rezervisani isključivo za žene.

Ukoliko „siromašni Kataranin“ s početka priče poželi još jednu ženu i uz nju još jednu kuću, dovoljno je da obezbedi polovinu potrebne svote – drugu polovinu poklanja emir, kao i zemljište na kojem će objekat biti izgrađen. U centru Dohe, u stanovima uglavnom žive stranci dok domaće stanovništvo bira mirnije kvartove, a iza visokih zidova koji opasuju njihova imanja proviruju velelepne vile. Naša slučajna poznanica iz aviona, inače zemljakinja, kaže da s porodicom živi u prestonici ovog emirata već sedamnaest godina i da se taj grad od njenog dolaska do danas apsolutno promenio, naravno, nabolje. Kada je došla ovde, u poslovnom centru na obali, koji svi odmilja nazivaju Menhetnom, bile su podignute samo dve kule, a sada ih je čitava „šuma“ s tendencijom daljeg širenja.

A naspram Menhetna, u dubokoj uvali, izgrađeno je veštačko ostrvo Biser (Perl), po uzoru na Palmu u Dubaiju. Još nisu završeni baš svi sadržaji, ali jasno je da će to biti ekskluzivni kutak za „trule“ bogataše. Tik uz libanski restoran u kojem smo ručali, u ostrvskoj luci baškari se jahta emirove supruge, kojom plovi u društvu prijateljica. Ona veća „rezervisana“ je za odlazak u šoping u Abu Dabi ili Dubai. Inače, na ostrvu su u toku završni radovi na izgradnji luksuznih vila pa ko može da plati...

Adrenalin na dinama

Dolazak u ovu pustinjsku zemlju nezamisliv je bez vožnje džipovima po dinama. U tu avanturu pošli smo puni entuzijazma, ali kada se naš vozač zaustavio na vrhu visoke dine koja se strmo obrušava u more, adrenalin nam je proključao. A onda je okrenuo volan i pošao pravo u ponor! Dobrih pet minuta u ušima nam je odjekivala kakofonija neujednačenih otkucaja naših srca dok je vešto manevrisao koristeći pre svega kočnicu, i tek kada su prednji točkovi zaplesali po vodi, svima nam se oteo uzdah olakšanja. Potom smo se vozili po plićaku petstotinak metara do prve blaže strmine kojom smo se popeli na „utabanu stazu“. Eh, da je Mojsije imao „tojotu“...

Predah nam je omogućen usred ničega, pod šatorom na „mekim dušecima“, uz topli, osvežavajući čaj.
Suk Vakif, najstariji deo grada nastao četrdesetih godina prošlog veka, u predvečerje pršti od boja, zvukova, mirisa egzotičnih začina... Za razliku od ostalih gradskih četvrti gde je teško videti čoveka na ulici – svi su u klimatizovanim automobilima (a može im se kad litar goriva košta 30 dolarskih centi), rashlađenim kućama ili tržnim centrima u kojima se danju odvija društveni život – suk vrvi od živosti čak i na 48 stepeni. Porodice, najčešće šeik, njegove žene i deca, šetaju ili sede u baštama poslastičarnica – kafića po evropskim standardima ovde nema jer je alkohol odnedavno zabranjen osim u ekskluzivnim hotelima u kojima odsedaju stranci – i dok klinci i hanume jedu kolače ili sladoled, pater familias mirno uživa pušeći nargile (ovde ih nazivaju šiša). Na sve strane su prodavnice suvenira i lokalnih proizvoda, ali niko nas ne vuče za ruku da nešto kupimo kao u ostalim arapskim zemljama (važna je još jedna razlika: sve je savršeno čisto, nigde papirića ili opuška na ulici). Cenkanje je obavezno, to je deo folklora: ne treba uvrediti domaćina time što ćete mu odmah pružiti traženu sumu čak i ako vam se učini prihvatljivom, jer „pregovori“ o ceni najčešće rezultiraju obostranim zadovoljstvom.

Sokolarenje je kao sport veoma popularno u arapskim zemljama, a poznati odgajivač i trgovac ovim plemenitim pticama ima svoju „bazu“ u najprometnijoj ulici suka Vakif. Izloženi sokolovi mirno kljucaju sirovo meso i nimalo se ne potresaju zbog sevanja bliceva. Njihov vlasnik kaže da se cene ovih ptica najčešće kreću od četiri do deset hiljada dolara, a najbolji primerci sibirskog belog sokola bez ijedne tamne mrljice na perju (albino?) dostižu cenu od milion dolara.
Dvadesetak koraka dalje – klub u kojem se muškarci sastaju na partiji „dame“. Poslužuju nas čajem, a vlasnik ovog društvenog okupljališta zapravo je trgovac biserima jer je to tradicija u njegovoj familiji. Naime, njegovi preci izlovljavali su biserne školjke, a drveni sanduk pun starog alata čuva se kao porodična relikvija.

Kad Srbi zaplešu

Posle obilaska živopisnog suka večera nam je poslužena u tipičnom arapskom restoranu i u jednom trenutku pomislila sam: Domaćini će nas ubiti hranom! Na sto je izneto sijaset jela, pa kako da čovek ne proba bar po zalogaj od svakog?! Posle deserta svetla su prigušena i začula se „živa“ muzika s terase: arabian clasic, kako nam je objasnio vodič. U tom trenutku moje kolege su ustale i zapevale „Happy birthday to you“, a kompletno osoblje restorana predvođeno šefom sale koji je nosio tortu sa upaljenim svećicama (doduše, s obzirom na moje godine trebalo ih je mnogo više), pridružilo se pesmi. Bila sam zatečena i... ushićena. Kada smo izašli iz klimatizovanog restorana, ponela nas je muzika puna ritma: mlade koleginice Maja, Saška i Ruža uskočile su na maleni prostor ispred muzičara poletno plešući. Ni Ranko nije odoleo... U roku od nekoliko sekundi sjatilo se mnoštvo meštana da uživaju u nečemu što verovatno nikada nisu videli u svom suku. Zujale su kamere i sevali blicevi praćeni osmesima odobravanja i ponekim uzvikom oduševljenja. Čim su utihnuli poslednji taktovi svojevremeno veoma popularne numere u Francuskoj (pa i kod nas) „O Mustafa, o Mustafa“, krenuli smo u hotel a aplauz se još dugo čuo iza nas...

Šta reći o sportu? Ništa, osim da je Fondacija Katara kupila fudbalske klubove „Malaga“ i „Pari Sen Žermen“, a bacila je oko i na „Mančester Junajted“, pa je nešto umanjena replika otvorenog stadiona ovog engleskog premijerligaša već izgrađena u Dohi, a da bi gledaoci neometano uživali u utakmicama (pripremaju se za svetsko prvenstvo), instalirana je specijalna „kružna“ klimatizacija. Inače, nacionalni avio-prevoznik „Katar ervejz“ potpisao je ugovor o sponzorstvu s „Barselonom“ pa će njeni fudbaleri uskoro istrčavati na teren u dresovima s logom ove kompanije.
Katarani veoma cene našu Anu Ivanović, Jelenu Janković i Novaka Đokovića (tim redom) jer, zaboga, vole tenis i prate turnire u svom gradu.

I još nešto: omiljene su im konjičke trke pa se u emirovoj ergeli šepure divni arapski trkači, belgijski kasači i konji sa svih meridijana. Naravno, klimatizovane su štale, otvoreni i zatvoreni hipodrom, a za konje su napravljeni specijalni bazeni za kupanje. O tome mi, na Balkanu, zasad možemo samo da sanjamo, ali ponekad je dovoljno makar videti sav taj sjaj i lepotu!

Tekst: Mirjana Pantoš, Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +