Seka Aleksić: Uživam u životu || Hello Magazin!

Kao što nas je već navikla, Seka Aleksić je i ove srede objavila novi tekst na svom blogu. Izgleda da se pevačica ovih nalazi u velikom emotivnom zanosu pa je ovoga puta rešila da piše o ljubavi i svom "kralju". Njen blog vam prenosimo u celosti.

Samo jedna stvar postoji, koju nisu stvorili ljudi, koja je prosto deo svih nas, na koju niko nije imun kakav god bio – ljubav. To predivno osećanje menja svoje “oblike”, daje čoveku snagu da ide dalje, da nastavi i posle najvećeg poraza, da se smeje i u najvećoj pobedi. Čemu ta pobeda, bilo kakva, kad nemaš sa kim da podeliš svoju sreću? Mnogo se slomljenih srca krije iza osmeha ljudi koje poznajemo, čak iza onih koje ne znamo, slučajnih prolaznika…

To je ona ljubav, potraga za voljenom osobom, srodnom dušom, u kojoj neki imaju više sreće, neki na žalost manje. Prosto treba shvatiti: ljubav, kao reč, sama po sebi, zvuči tako JAKO, da je ne treba definisati. Ona ne prepoznaje patnju, bol, suze… Ne prepoznaje svađu, ćutanje ili strah. Ona “ogoli” čoveka koji zaneseno gleda oči svoje voljene osobe spreman da da sve od sebe da ta ljubav traje što duže.
Opet, čovek kao čovek, nekako proklet po svojoj prirodi ne može da shvati da će i kaktus da uvene ako mu se ne daje pažnja koja mu je potrebna. Ljubav, kao plamen koji se desi između dve osobe mora da se hrani, da se čuva, da se “začini” poverenjem, iskrenošću, sitnim gestovima. U suprotnom, ta veza se završi loše, padnu “teške reči”, pređe se ona malena granica između ljubavi i mržnje, ostane ljubav, ali čovek izgradi neke jake zidove oko svoje duše, čije temelje čine sujeta i gordost, armatura je od ponosa, a nekako je sve nestabilno, jer u tom zidu ostaje protkana patnja i tuga.
Onda ponovo, nova priča nova ljubav, u kojoj tražiš staru… Dok vreme ne naplati svoj danak, dok ne učini svoje, da tvoje srce bude spremno da se ponovo nekom preda i da voli. Ljubav ima svoje oblike. Postoje bića koja su vredna naše ljubavi jer su nam udahnula život, dali potrebnu snagu da idemo dalje, trudili se i mučili za naše dobro, prikrivajući svoje nedaće nesebično su davali onom kog su stvorili – svom detetu. Pored svađa, razmirica, različitih mišljenja, posebna je ljubav koju ti daruje majka, a samo ona zna za svoje strepnje i boli kroz koje je prošla. Samo majka zna za strah protiv kojeg se borila svakodnevno ne bi li svoje dete izvela na pravi put.
Ta ljubav je najveća, posebna. A dete kao dete, skromno ili hirovito, mirno ili nestašno, kasnije, kada postane čovek, kada se susretne sa različitim ljudima, kada oseti prvo razočaranje, prvi pad, vratiće se onima kojima jedino veruje – svojima! Neće ništa reći, oni će sve sami “pročitati”, osetiće i bol i poraz, i daće sve od sebe da se na tom licu ponovo vrati osmeh. Eh ta ljubav. Ne bi bila tema gotovo svake pesme, ne bi se nalazila u gotovo svakom stihu da nije najveća ljudska nerazjašnjena dilema kojoj se svako rado preda. Ali, tu su i ljubavni zločini. Ne postoji osobe na svetu, a u to sam sigurna, koja iza sebe nema jedan takav zločin: da li ga počinila, da li bila “žrtva”. Taj osmeh i sjaj u ok, privuče te poput najjačeg magneta, uđe ti u dušu, u krv, osetiš se voljenim/om, da bi neko tamo samo crpeo tvoju snagu u bilo kom smislu, psihičkom ili materijalnom.
Reći će neki zaljubljenost, prolazna stvar koja će posle tri meseca proći. Ah da smo roboti na dugme, pa posle tih tri meseca stisnemo dugme i isključimo se. U redu, možda toliko zaljubljenost traje, ali onda počinje ljubav. Naiđeš na neodoljivog savršenog životnog glumca, ti znaš samo da je neodoljiv, da je tvoje malo savršenstvo, ali ne znaš da je dobar glumac… Prosto se desi, prođe vreme ljubavnog zanosa, iscrpljen i povređen sediš na kraju i pitaš se kako se sve to uopšte dogodilo. E baš zato se i kaže da je ljubav slepa. I taj glumac nije glumac. Iako je imao svoj cilj i interes imao/la je sjaj u oku koji te je razoružao, ogoleo i privukao. Ali, kada je "zločin počinjen", kada je sve gotovo, ne vredi gledati koje su žrtve pale, jer se vreme ne može vratiti. Hrabro ustani, kreni među ljude, idi tamo gde je vazduh, jer uvek te neko čeka, uvek te neko voli. Ne ne socijalnoj mreži sa tamo nekim virtuelnim srcem, već u realnom životu, sa srcem u grudima, spreman/na tebi da ga da!
Srećna sam žena. Uživam u ovom divnom julu, pored svog bazena, u hladu, kucam ove redove, osmeh mi ne silazi sa lica. Ne zbog bazena, ne zbog hlada, ne zbog svega što sam stekla svojim radom, već zbog NJEGA. I u mnogo manjoj kući, bez bazena, bez klima uređaja, u znoju toplote julskog dana, želela bih samo NJEGA. Da je pored mene. Moju ljubav, čoveka mog života! E to, čovek mog života. Da, to je moj KRALJ, čija sam ja KRALJICA, zaštićena, voljena, samim tim i snažna, puna volje da svakim novim danom pobeđujem nepobedivo – sebe samu. Ali, mnogi ljudi su VITEZOVI naših života, naša savršenstva, naše LJUBAVI. Pre svih TI, MAJKO, ljubavi, hvala ti na Suncu i nebu, na vodi, na hlebu, na ŽIVOTU koji si mi dala. Veljko, hvala ti što si kralj našeg carstva zvanog život. Lepotice i lepotani, hvala vam, što ste uz mene, što me vaša LJUBAV pokreće, motiviše i tera napred. Hvala na ljubavi!

Autor: Life Content