Vesna Dedić: Novi roman stiže na jesen || Hello Magazin!

Proleće, kaže, vole samo bezbrižni i površni ljudi. A ona, dodaje, niti je bezbrižna niti površna, pa ove dane teško preživljava. Vesni Dedić prija kada na terasi, dok ćerka Lenka doručkuje, gleda njen osmeh, sluša gugutanje golubova koji su tu svili gnezdo, ali čim se spusti do kola, odmah uleti u saobraćajnu i ostale gužve u glavama onih koji je okružuju. I onda se seti reči Gavrila Principa koje je ispisao na zidu tamnice, neposredno pred smrt: "Voleo bih da sam živeo i druge živote. Voleo bih da sam bio mornar na malom brodu za Brazilju. Voleo bih da sam bio mudrac na planinama Himalaja, vlasnik bara u luci gde bi me budile sirene brodova i sunce nad vodom. Voleo bih da mi se sada rađa dete."
- Eto, to su i moje potrebe, koje mi probudi proleće u Srbiji - kaže autorka emisije "Balkanskom ulicom", koja i trenutno vredno radi, dodajući da proleće na RTS ne može da se oseti, dok se ne reši pitanje dostojanstvene egzistencije zaposlenih. Dok, kako kaže, nekoliko miliona Srba gleda rijalitije, ona je za njenih redovnih milion emitovala priče ljudi koji nikada nisu dali intervju za novine, a koji su vrhunski u svojoj profesiji. Onih koji imaju životne sudbine koje bude nadu i dostojanstveni su kao i njena publika.
- Pre dve nedelje mi je, recimo, gost bio ekonomista svetskog ugleda, bogataški sin kojem je rat uzeo sve, pa je radio kao čistač ulica u Austriji i prodavac polisa bez znanja nemačkog jezika. Verujem da je bar jednog mog gledaoca ova priča podigla iz depresije - kaže Vesna.

Koga biste voleli da ugostite u nekim narednim emisijama?
- Neke političare, ali da sve vreme itervjua budu priključeni na poligraf.

Ko vam često došapne koga da pozovete za vaš "kafanski sto", a vi ga rado poslušate?

- Svakog dana mi goste sugerišu gledaoci i ljudi s kojima provodim vreme. Važno je da mi urednici ne sugerišu ništa. To je autorska sloboda na kojoj sam im beskrajno zahvalna.

Budi li se nova spisateljska ideja? Kada obično proradi taj "crv"?
- Trenutno sam na vrhuncu adrenalina pisanja romana "Pola duše". Verovala sam da posle "Ti si meni sve", koji je kompleksan ljubavni roman, melodrama u koju sam unela sve što sam osećala i znala, neću imati snage da u skorije vreme nešto napišem. A onda je proradio "crv", ne znam kako, ali evo očekujem sa prvim jesenjim kišama da se nađe u rukama čitalaca.

Kada ste poslednji put prošetali Balkanskom ulicom? Vraćaju li vam se uspomene kada se spuštate ili penjete uz tu kaldrmu?
- Često prolazim tom ulicom, jer je u blizini ordinacija lekara kod kojeg idem na mezoterapiju. Naravno da mi se vraćaju uspomene, onda kada sam pre 27 godina prvi put vukla kofer uz Balkansku, kada sam vodila Lenku na prvu audiciju u "Krsmanac" za hor "Čarolija", kada sam se najfatalnije u životu zaljubila u jednom klubu...

Zamislite li tada ili bilo kada kako predajete književnost, kako su đaci vaša jedina publika?

- Moj tata je želeo da predajem književnost u podgoričkoj gimnaziji. Dok me neka gimnazija ne pozove, ja ću i dalje predavati tinejdžerima i studentima u školi novinarstva "Oficina" i učiti ih kao što bih i učenike književnosti - da, kako kaže Jovan Dučić, ko smisao života nije tražio, taj nije živeo, ali ko ga je tražio, taj nikada nije bio dovoljno srećan.

Možete li da zamislite sebe kao novu-staru stanovnicu Podgorice? Ili Beograd više ne biste menjali ni za jedno mesto na svetu?
- Nije slučajno naslov mog romana, koji se dešava 1910. godine u Beogradu i na Cetinju, "Pola duše". Mogu da zamislim da se vratim u Podgoricu i da ostavim pola duše ovde, kao što sam tamo ostavila jednu polovinu kada sam izabrala Beograd za mesto življenja i baš ovde rodila Lenku.

Kako je biti uspešna žena u još uvek tradicionalističkoj Srbiji? Ko vam to ne oprašta?
- Ma, baš me briga ko meni šta prašta ili ne prašta! Važno je da ja praštam svima i sve, pa čak i ovim sve brojnijim koji kradu koncept i pitanja iz "Balkanske ulice", pa onda sebe predstavljaju kao doajene novinarstva. Praštam i onima koji meni ne opraštaju ni uspeh ni sreću. Ne praštam samo onima koje volim ako pokušaju da mi proture makar i bezazlenu laž.

Kada biste okrenuli novu stranicu života, ko i šta bi bilo "prepisano" sa stare?

- Ne mogu da razmišljam o tome, jer još dajem sve od sebe da ovu stranicu lepo ispišem. I malo je toga što bih stavila na "brisanje".

Šta kažete Lenki kada u njoj prepoznate sebe?
- Kada u njoj prepoznam onaj dobar deo sebe, ćutim i ponosno se smeškam. A kada primetim onaj lošiji deo, urlam, sat vremena joj držim predavanja i, naravno, pretim batinama. To me je davno naučio Duško Radović.

Ko se u ovim godinama više bori za pažnju - ona za vašu ili vi za njenu?
- Ja za njenu, jer ona moje ima i više nego što želi. Početak puberteta je period kada čuješ ono strašno pitanje: "A kada ćeš ti malo da izađeš iz kuće?" Tako je brzo proleteleo vreme od kada je plakala kada izlazim preko vrata, do ovog kada se ozari kada shvati da će odvrnuti muziku do daske i ostati sama u stanu, bez one koja joj govori da spremi sobu ili na vreme uradi domaći zadatak.

Izvor: Novosti