Marinko Madžgalj: Znam koliko vredim || Hello Magazin!

Kada se pre deset godina okupila družina da kroz parodiju na srpsku istoriju i naše velikane nasmeje gledaoce i napravila hit seriju "Crni Gruja", legendarni Čeda Velja iliti Marinko Madžgalj imao je tada svega 25 godina. Bio je tek svršeni student glume, sa nekoliko ostvarenih pozorišnih uloga i nova nada sedme umetnosti i televizijskih serija. Danas je Marinko Madžgalj zapaženi i nagrađivani glumac, popularni muzičar, ali i otac male Sare. A "Crni Gruja" je nastavio da živi kroz svoje potomke u filmu i seriji "Drug Crni u NOB-u". Iako snimljena još 2008. ova priča ne bledi, i podjednako kao i "Gruja" privlači pažnju gledalaca. Naravno sa Marinkom Madžgaljem u čak dve uloge - Veselin Čegović Če i drugarica Marija.
- Davno smo to snimali, ali i dan-danas se nasmejem kada se setim nekih scena. Zabavljali smo, sećam se da smo jedan kadar ponavljali po 15 puta. Prvo se mi glumci zacenimo od smeha, a onda zarazimo celu ekipu - priseća se Madžgalj avantura sa snimanja, i dodaje:
- Bio je neki problem oko emitovanja serije. Iako su godine prošle, drago mi je da sada možete da nas gledate na Prvoj TV. Mislim da je to kvalitetna serija i treba je odgledati.

Kako ste se snašli u ženskoj ulozi?

- Odlično, samo su me ubile štikle. Igram Mariju. Ona je nastala po uzoru na istoimeni lik iz "Otpisanih". Plavuša, infiltrirana u nemački generalštab kako bi pridobila neke informacije od značaja za borbu protiv neprijatelja. Bilo je zabavno iskustvo graditi dve uloge. Mada nisam dobio dva honorara. To je u stvari muškarac koji je preobučen u ženu. Videli su u njemu osobu koja gine za ideale, pa su ga iskoristili.

Jeste li vi idealista?
- Više sam realan tip. Ne idealizujem ni ljubav, ni posao, ni sebe. Zdravije je realno gledati stvari. I tačnije, na kraju krajeva.

Zar to ipak nije "posao" umetnika?
- Umetnost i kultura kod nas u ovom datom trenutku su na niskim granama, što nije novost. Znam gde živim, ali i znam koliko vredim. Radije bih radio nešto drugo, nego da radim nešto što nije adekvatno. Ljudi sve više, iz raznih pobuda i potreba, dozvoljavaju da ih neko drugi procenjuje. Uvek se trudim da stvari koje se tiču mog posla naplatim. Za to sam se školovao, uložio neko vreme.

Dobar recept je predstava "Tamo i nazad" koju radite sa kolegom Andrijom Miloševićem. Zašto se onda mnoge vaše kolege libe da rade tako nešto?

- Mnogi iz naše branše su zadojeni ličnim neuspesima, ili kompleksima ove ili one vrste i spremni su samo da kritikuju. Ovde je sramota da zarađuješ od svog posla što je još jedna u nizu izokrenutih stvari i vrednosti. To što radim sa Andrijom je jedna časna i poštena predstava, tekst lepo napisan, dobra je režija, a produkcija profesionalno i ozbiljno urađena. Institucionalna pozorišta bi mogla mnogo da nauče od ove produkcije što se tiče marketinga. Živimo u takvom društvu gde je sve proizvod i sve treba prodati makar to bila i vrhunska umetnost. Ako najveća umetnost ima pet ljudi u sali, ona nije isplativa. Dopašće se tim glumcima koji je rade i još nekolicini ljudi. Ali ti glumci sutra treba da odu na pijacu kupe krompir, papriku, kupe hleb. A neće je kupiti od tih petoro ljudi koji žive i dišu za umetnost.

Planirate sa Andrijom da napravite muzički šou?
- Pričali smo da bi možda bilo dobro da napravimo neki spoj muzike i dobre priče. Neka vrsta kabarea ili stend-ap komedije. Sve je to još na dugom štapu. Za sada, imamo želju.

Nedostaju vam svirke?
- Kad mi se svira, sviram kod kuće. "Flamingosi" su aktivni kada imamo slobodnog vremena. Našao sam meru što se tiče pozorišta, televizije, filma i muzike. Ne nedostaje mi. A i često sa nekoliko drugara sviram melodije "Džipsi kingsa". Oni koji su nas slušali bili su prijatno iznenađeni. To mi je sad pasija, ti ritmovi, strast koju nosi ta muzika.

A koliko vam nedostaje Kotor? Retko odlazite u rodni grad.

- Nisam bio tri godine u Kotoru, što je do sada najduži period. Odlazio sam nekoliko puta na dva dana u Crnu Goru kada gostujemo sa predstavama. Patim. Stvarno. Čujem se sa porodicom i prijateljima. Ima to neku posebnu boju. Ali nemam vremena. Tamo dani protiču sporije, imaš vremena za sve, sve stigneš. Stvari koje te muče, bez dileme, kada odeš dole možeš da rešiš.

Ipak ste odlučili da budete Beograđanin. Prijali vam život u prestonici?
- Čovek uvek gleda da stvori sebi mikrosvet, da mu bude što je prijatnije moguće. Ja to neprestano zidam. Imam divne trenutke sa porodicom, sa prijateljima. Trudim se da nađem vremena i za svoje potrebe. Nekad uspem, nekad ne. Beograd je ogroman grad koji pruža mogućnosti za sve nas koji se bavimo umetnošću i moraš da koristiš svaki trenutak na najbolji mogući način. Svakim poslom zarađuješ neki novi.

Izvor: Novosti