Stefan Milenković: Nastup na domaćem terenu je pravi izazov || Hello Magazin!

Nekada vunderkind na violini, danas uspešni, širom sveta priznati violinista Stefan Milenković nastupiće u rodnom Beogradu 8. marta u zemunskom teatru "Madlenianum". Koncert nazvan "Neobični recital Stefana Milenkovića" biće prilika da naša publika uživa u muzičkim bravurama vanserijski talentovanog muzičara koji danas živi u Americi i radi kao profesor na Univerzitetu "Ilinois".
Tridesetšestogodišnjem Stefanu karijera traje bezmalo koliko i život, stasavao je na sceni i pred publikom sa više hiljada koncerata koliko je do sada izveo. Muzika je dugo bila prevashodno njegov život, a sada nalazi vreme i za druga interesovanja poput tanga, kojim je ovladao, putovanja, video igrica i ekstremnih sportova čiji je ljubitelj. Veoma mlad Stefan je započeo ozbiljnu vezu sa čelistkinjom Anom Aznavutijan, koja je trajala jedanaest godina, od čega su sedam godina proveli u skladnom braku. Delili su ista interesovanja i zajedno su nastupali. Prijateljski su se razišli pre tri godine i ostali u odličnim odnosima. Stefanova umetnička posebnost, način muziciranja i komunikacija koju uspostavlja sa publikom nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Jedan ste od najboljih „ambasadora" Srbije u svetu?

- Gledam na to prvenstveno kao na motivaciju.

Kako komentarišete to što ste prva rok zvezda ozbiljne muzike?

- Mislim da klasika ima pomalo sumoran status, pre svega među mladima. Shvatam da je moja misija da to promenim i drago mi je ako u tome bar malo uspevam. Klasičnu muziku ne bi trebalo menjati, ali pristup njenoj prezentaciji sigurno mora biti svežiji, što je u rukama umetnika.

Pamtite li vaš prvi nastup?

- Ne sećam ga se, imao sam nešto više od tri godine. Ali sećam se da sam ubrzo potom dobio jedan crveni automobilčić na poklon.

Mnoge žene nisu ostale imune na vaš šarm i vaspitanje, da li vam to laska?

- Sigurno prija. Suština je da danas generalno varvarizma ima u izobilju, i u raznim oblicima. Žašto ne biti drugačiji i biti jednostavno fin.

Opišite jedan vaš dan u Americi.

- Nemam tipičan dan, što je privilegija ove profesije.

Koje vas drage uspomene vežu za detinjstvo?

- Crtani film u sedam i petnaest, pre „Dnevnika“.

Da li ste ostali u kontaktu sa prijateljima iz tog perioda sa kojima ste vozili skejt po Vračaru?

- U kontaktu smo povremeno, koliko nam to obaveze dozvoljavaju.

Ko vam je najveća podrška?

- Mislim da čovek mora da bude dovoljno jak da je samostalan i sam odgovoran za svoj život. Ali to nikako ne znači da treba da budete "ostrvo" i da sve radite sami. Veoma je bitno biti okružen i ljudima na koje možete da se oslonite.

Kako ste pobedili sebe tokom odrastanja, posebno u pubertetu, i ostali dosledni violini?

- Moj ozbiljan pristup muzici i violini nikada nije doveden u pitanje zbog puberteta. Naravno, imao sam svakakve faze, kao i svi drugi, ali je to živelo u jednom drugom svetu koji se nije mešao sa violinom.

Da li ste od dede iz Venecije nasledili istančan ukus i stil?

- Moja svest o modi van scene pojavila se dosta kasno. Pre toga je moj pristup oblačenju, kao i kod većine muškaraca, prvenstveno bio praktičan. Onda je nešto "kliknulo" i počeo sam više da obraćam pažnju na svoj stil odevanja. Možda sam tu predispoziciju imao genetski, ali je relativno dugo "spavala".

Imaju li koncerti u Srbiji posebno značenje za vas?

- Da. Uvek je posebno zadovoljstvo, ali i izazov igrati na domaćem terenu.

Pošto predajete na univerzitetu u Sjedinjenim Državama jeste li se do sada sreli sa nekim mladim vanserijskim talentom kakav ste vi bili?

- Kako da ne. Ima mnogo talentovanih mladih muzičara koji su odlični. Ali je za karijeru danas potrebno mnogo više od kvaliteta sviranja. To je šou-biznis i neophodno je biti svestran.

Koji je vaš omiljeni rok bend i zbog čega?

- Uvek sam voleo grupu "Kvin". Fredi Merkjuri mi je uvek bio umetnički i energetski inspirativan.

Piše: Jelena Vlahović