Josipa Lisac: Beogradski koncert posvećen je pokojnom Karlu Metikošu || Hello Magazin!

Pevačica jedinstvenog glasa i pojave Josipa Lisac održaće 14. februara koncert u beogradskom Sava centru i tako obeležiti 40 godina od objavljivanja njenog prvog i kultnog albuma "Dnevnik jedne ljubavi", ali i svoj 63. rođendan. Jedna od najcenjenijih jugoslovenskih pevačica solo karijeru počela je 1968. kada je na Opatijskom festivalu otpevala pesmu Arsena Dedića "Što me čini sretnom". Ključni momenat u njenoj karijeri bio je izlazak albuma "Dnevnik jedne ljubavi", sofisticirane i emotivne ploče koju su prihvatili i publika i kritičari. Pesme su potpisali Karlo Metikoš i Ivica Krajač. I beogradski koncert, kao i svi ostali veći u poslednje dve decenije, biće posvećen pokojnom Karlu Metikošu, njenom poslovnom i privatnom osloncu.
- Lepo je što je "Dnevnik jedne ljubavi" tako samostalan i sjajan, što je ostao i opstao, i ne mari više uopšte za svoje autore - kaže Josipa Lisac.
- On je samostalan i kao da veli: "Pustite me na miru, nemojte me mnogo pitati, ja dišem i živim svoj život." Za razliku od mene koja sam bila premlada, Karlo je iskreno verovao da je "Dnevnik" remek-delo. Objavljen je 28. februara 1973. za "Jugoton". Interesantno je da se sve važno u Karlovom i mom životu dešavalo u februaru. Naš privatni praznik ljubavi slavili smo 6. februara, a ne 14. kao ceo svet. Onda, 8. februara se rodio Karlo Metikoš, 14. februara sam se rodila ja, a 28. se rodio "Dnevnik". Mi smo Vodolije, ali je "Dnevnik" u Ribama. Malo je nežniji, nije buntovan kao Vodolije. Neke stvari se naprosto dogode. Ovo nije čudo. A možda i jeste, jer 40 godina taj album stoji i postoji.

I iz godine u godinu privlači novu publiku?
- Upravo to. Nije samo za one koji već jesu tu, nego i za one koji će tek doći. "Dnevnik" je priča koja se tiče svih nas, kad smo bili u trenucima, kad smo tražili ljubav i želeli da je doživimo. Ja danas dobijam pisma od mladih ljudi. Pišu kako imaju 18 godina, da su baš preslušali neku moju stvar, pa su istraživali dalje i sada me kompletno poznaju, a nisu me uopšte pre znali.
Karlo Metikoš vam nije dozvoljavao da učestvujete u procesu nastanka pesama "Sreća", "O jednoj mladosti" ili "Ležaj od suza"?
- Nije bilo potrebno. Karlo je napravio sve, Ivica je napisao stihove, aranžmane je radio tada mladi i talentovani Brane Živković iz jedne rok grupe. Metikoš je bio tako sjajan, držao je sve konce i ulivao snagu i energiju koja nas je gurala. Samo je trebalo to da otpevam.
Ploču je snimao krem tadašnje zagrebačke muzičke scene?
- Od rokera, preko džezera, do klasičara. Fascinantna ekipa. Mada sam i kasnije uvek imala posla samo sa vrhunskim muzičarima. Na "Dnevniku" se potrefio da su došli iz grupa "Tajm", "Indeksi" i "Mladi levi", pa zagrebački klasičari...
Da li na turneji, koju ste počeli u Zagrebu, izvodite kompletan album?
- Ma, neee, izvešću nekoliko stvari. I tako celi život pevam "O jednoj mladosti". Protesti bi bili da je ne otpevam. Doneću sve što radim i što jesam kroz sve godine, malo novo, malo staro, ali je sve pod aurom "Dnevnika jedne ljubavi". Turneju ću završiti u Zagrebu, odakle sam i krenula. Koncerti su posvećeni svima koji su u "Dnevniku" prepoznali sebe, koji su želeli da prožive tu priču i izabrali ljubav.
Kako je došlo do toga da 1974. objavite singl sa sevdalinkama "Omer-beže" i "Niz polje idu, babo, sejmeni"?
- Karlo je želeo da se to snimim, da ne ode u vetar. Tada sam svašta pevala, "Kapetane moj", "Oluja", ludnica jedna, a onda odjednom nešto totalno nestvarno, neverovatno i nemoguće. Htela sam da se približim etno sevdalinki, koja je teška, i zato sam ih otpevala na poseban način. Sećam se, imala sam koncert u Sarajevu, a Karlo je na svuju ruku organizovao snimanje u studiju Radio Sarajeva. Došao je Orkestar Rate Petkovića i sve smo uživo snimili. Iskreno, to je uvek bilo i tretirano kao nešto posebno. Niti sam želela, niti sam sa singlom napravila komercijalni uspeh. Ma, kakvi! Kupovali su ga ljudi koji su ga shvatali kao raritet, iznenađenje i posebnost.
Kako ste sredinom osamdesetih dobili uloge u američkim filmovima "Herojeva priča" i "Dvanaest žigosanih: konačna misija"?
- Angažovali su me, to su bile koprodukcije na visokom nivou. Gopodin Branko Lustig me je pozvao i upoznao sa američkom ekipom. U "Herojevoj priči" igrala sam pored Keneta Koulija, fantastičnog britanskog glumca. Jasno da je Ričard Čemberlen, koji je takođe igrao, bio zgodniji, ali je Kenet ouuuu... Ja sam bila njegova ljubavnica, neka Mađarica. Bila je to mala uloga, ali, tek kada sam je snimila shvatila sam koliko je njih bilo zainteresovano za tu rolu. Znači, nema malih i velikih uloga, nego kakav utisak ostaviš. To važi i za muziku, i zato se uvek treba truditi da budeš što bolji danas, kako bi te sutra opet pozvali.
Više puta ste odlazili u Ameriku, čak ste 1977. tamo snimili album "Made in U.S.A". Da li ste ikada zažalili što niste pokušali da ostvarite svetsku karijeru?
- Teško je odgovoriti na to pitanje. Da sam želela svetsku karijeru, trebalo je da napravim rez i zaboravim sve što sam uradila ovde. Jer tamo si ništa, krećeš ispočetka. Verujem da se sve u životu poređa i dogodi onako kako mora da se desi. Mislim da je trebalo da bude baš ovako kako jeste. Kad bi, da bi, šta bi... to su teški razgovori. Nisam otišla u Ameriku da bih stvarala karijeru, već da vidim kako izgleda ta zemlja. Snimila sam album, upoznala Studio 55, jedan od najčuvenijih, inženjere, muzičare, producente. Njihov recept je u pravo vreme, na pravom mestu, sa pravom stvari. Možda sam bila u pogrešno vreme. Na kraju krajeva, da bi se nešto događalo, moraš permanentno da budeš prisutan na tom mestu. Pa i jugoslovenski košarkaši su godinama sedeli na klupama američkih timova, dok nisu proradili. Moja ljubimica Džoni Mičel je lepo objasnila da njen uspeh nije došao preko noći. Punih 18 godina pevala je u jednom klubu u Holivud bulevaru, često za konzervu piva ili prenoćište. "I vi sad mislite da sam uspela za jednu noć", rekla je kada su je pitali gde je bila do tada.