Optimizam ili pesimizam: Šta je bolje za naše zdravlje? || Hello Magazin!

Način na koji se odnosimo ili očekujemo našu budućnost može imati uticaja na naše zdravlje i dugovečnost. Optimizam ili pesimizam mogu da utiču na naše fizičko i mentalno blagostanje. A koji je način bolji konkretno za vas?

Neke studije su pokazale da optimizam vodi ka dužem životnom veku dok su sruge studije pokazale upravo suprotno- da pesimizam čuva naše zdravlje, što u velikoj meri zavisi od naših godina i okolnosti, mladi ljudi imaju tendenciju da budu mnogo više idealisti od starijih osoba koji svet gledaju sa mnogo više iskustva i imaju realističniji pogled, tako da, da li se može to gledati kao pesimističan ili jednostavno realniji stav, to što je neko obazriviji?

Jedna studija objavljena u 2009. godini kaže da optimisti češće duže žive od pesimista zahvaljujući smanjenim šansama za srčane bolesti. Razlog tome je nivo stresa, koji je tokom suočavanja sa svakodnevnim izazovoma kod optimističnih osoba niži. Takođe, optimisti su u boljoj fizičkoj formi što svakako doprinosi boljem zdravlju.

Studija je obuhvatala 97253 žene starije od 50 godina i pronadjeno je to da žene koje su optimisti 30 odsto imaju manje šanse da umru od srčanih bolesti, 14 odsto manje šanse nego njihove pesimistične koleginice da umru od bilo kog uzroka .
Dokazano je da smeh pozitivno utiče na zdravlje i da jača imunološki sistem. Osobe koje se češće smeju imaju 22 odsto veće šanse da žive dugo. Smeh deluje blagotvorno na srce i centralni nervni sistem.
Optimisti žive duže od onih koji imaju mračan pogled na svet, pokazalo je i istraživanje klinike Mejo.
U okviru istraživanja ispitivano je oko 7.000 odraslih, počev od njihove srednje škole sredinom 60-tih godina. Stručnjaci su otkrili da su oni koji su bili optimisti u mladosti, imali manji rizik da umru u narednih 40 godina. U proseku, oni koji su najveći pesimisti, imaju 42 odsto veću šansu da umru od bilo kakve bolesti u odnosu na optimiste.
Optimisti duže žive bez obzira na zdravstveno stanje. Oni manje pate od depresije, u boljoj su fizičkoj formi, više vode računa o ishrani i više se kreću, navodi se u studiji.

Tokom višegodišnjeg istraživanja ispitanici su povremeno popunjavali upitnik kako bi se utvrdilo kakvo im je stanje duha. Optimisti smatraju da su negativni događaji prolazni i ne utiču na njihovo ponašanje i pogled na svet. Pesimisti, naprotiv, sve događaje primaju k srcu, često krive sebe i veruju da loši događaji neće nikada proći.

Iako nauka tvrdi da optimizam produžava život, još nema odgovora da li se rađamo sa pozitivnim stavom, ili možemo i da ga steknemo tokom života

Ono što istraživači još nisu načisto jeste, da li nam je optimizam genetski predisponiran, i u kojoj meri naš stav prema životu može da se menja s godinama.

Jedna od teorija uticaja gena na sreću, tiče se telomera, dela DNK na kraju svakog hromozoma, prenosi u svom tekstu za „Psiholodži tudej“ Suzan Kraus Vitburn, psiholog i autorka knjige „Potraga za ispunjenošću“. One ne sadrže genetske informacije, već su tu da štite genetski materijal u hromozomima tokom replikacije ćelija. Posle svake replikacije hromozom postane malo kraći, i na kraju se troše i telomere, ali i sam genetski materijal u hromozomu.

Istraživanja naučnika su pokazala da brzina kojom nestaju telomere može da ima veze sa dugovečnošću, to jest, ako ih izgubimo pre vremena, brže ćemo ostariti i kraće živeti. To navodi na pomisao da bi bilo dovoljno nečim stimulisati rast telomera pa da sebi obezbedimo da dočekamo stotu. Nažalost, neometan rast telomera povezan je sa nastankom raka, i za ovo otkriće troje naučnika je 2009. godine dobilo Nobelovu nagradu.
Jedno istraživanje univerziteta u San Francisku u kojem je učestvovala Suzan Kraus Vitburn, ispitivalo je dužinu telomera u ćelijama imunog sistema kod žena u menopauzi, starosti od 50 do 86 godina. Pokazalo se, opet, da ne samo da pesimisti imaju lošiji imuni sistem, već i da su njihove telomere kraće nego kod optimista.
- U stvari, veza između pesimizma i dužine telomera, čak i kad se izuzmu drugi faktori od uticaja, bila je neverovatna - navodi Suzan Kraus.
- Ali to što postoji veza, ne znači da su kratke telomere uzrok pesimizmu. Bihevioralni genetičari čak istražuju načine na koje okolina može da menja naš genetski materijal. Moguće je i da kod ljudi zbog ranih loših iskustava zbog stresa počnu da se skraćuju telomere i oni postanu pesimisti. Kako nam ovo može pomoći da duže živimo? Naučnici koji proučavaju dugovečnost i optimizam prikupljaju znanja o tome kako možemo da ojačamo imuni sistem jačajući naše pozitivne emocije.
U svom istraživanju za knjigu, Suzan Kraus je ispitivala ljude srednjih godina, koji su prošli kroz razne nedaće. Daleko lakše su preživljavali te nedaće oni koji su tokom studija imali pozitivan stav prema životu, i bili uvereni da je svet dobro mesto. Čak ni uticaj okoline u ranom detinjstvu na odnos prema životu ne mora da bude trajna prepreka za sreću i dugovečnost. Studije su pokazale da efekti odrastanja u lošem okruženju s vremenom blede.

Tako se priča vraća na početak - svi se rađamo sa određenim genetskim potencijalom, pa i sklonošću ka optimizmu ili pesimizmu, i deo naše dugovečnosti leži u tome. Istraživanja pokazuju da ljudi sa dubokim osećajem za sreću i blagostanje imaju niži nivo gena za upalu i snažniju antivirusnu zaštitu. Na taj način, vaša dugovečnost možda delom zavisi od gena sa kojima ste rođeni, ali nekada čak i veći deo može da potekne od načina na koji gene „koristimo“ ili ne.

Istraživači zasada koriste „čarobnu“ formulu, po kojoj naš osećaj sreće samo 50 odsto zavisi od gena, ali i od objektivnih životnih okolnosti zavisi samo 10 odsto. Sve ostalo - naše misli, osećanja, ishrana, životni stil, utiču na nas svakog dana, i ovih 40 odsto je pod našom direktnom kontrolom. Hemija sreće, koja se pokreće kada se osećamo lepo i optimistično, može svakodnevno da se aktivira na mnogo načina, i to je jedan od puteva za dugovečnost, nadaju se naučnici.
Čak i protivnici teorije da smeh može da produži život, nisu sasvim protiv negovanja optimizma kao životnog stava - psiholog Hauard Fridman kaže da su na osnovu višedecenijskog praćenja više od 1.500 Amerikanaca, uočili da isto ponašanje, osobine ličnosti, veze među ljudima koje nas čine srećnim, istovremeno su one koje nas održavaju zdravim.

Izvor: kodren.com