Andrea Pejić: Potresna ispovest majke androgenog modela || Hello Magazin!

Još kao mali oblačio se u maminu haljinu, a sebe zamišljao u ulozi balerine. Devojčici rođenoj u telu dečaka trebalo je mnogo vremena da se odluči i javnosti saopšti odluku da želi da promeni pol. Jednom od najlepših i najtraženijih modnih modela današnjice, nedavno se u Americi ispunio san iz detinjstva. Andrej Pejić započeo je novo poglavlje života i sada se s punim pravom zove - Andrea. Odluka, sada njene kćerke, da o toj, nimalo lakoj temi progovori u javnosti, bila je izuzetno teška, ali i hrabra, kaže za "Vesti" Jadranka Pejić, Andreina mama.

- Klanjam se svom detetu, bez obzira na to kako to možda neki vide. Zaboravimo sada na poziv modela, visoki stil života na Menhetnu i takve stvari. Sa sociološke strane je važno da je Andrea rekla da će o tome da govori javno, baš zbog toliko ljudi, toliko slične dece, bez obzira što su različiti. Ona je želela da pruži drugima nadu, podršku, ohrabrenje. Da možeš i treba da ustaneš za sebe, da pošteno svetu kažeš - jesam drugačiji, ali nisam kriminalac, nikome ne želim zlo. Tako sam rođen i to nije bio moj izbor. Od ovoga, kako sam se rodio, uz pomoć porodice i okoline, mogu da uradim najbolje što mogu.

Andrea Pejić pokrenula je svetsku modnu scenu 2010, kada se pojavila kao zanosna manekenka u telu muškarca.

- Sa nešto malo para u džepu, sama je otišla u svet, prvo u London, Pariz, sama se snašla, a onda je prešla u Njujork. Kao majka, nisam mogla svojom učiteljskom platom, i radom na zameni, da joj priuštim puno, još kao samohrana majka, dok je stariji Igor studirao.

Andrea se kao dečak rodila u Tuzli 1991, a naredne godine doselila se sa roditeljima, Vladom i Jadrankom, u Beograd. Pošto su im se roditelji razveli 1996, sa mamom, bratom Igorom i bakom sele se u Melburn. Baka Danica je pre toga živela i radila u Jagodini, gde se rodila i Andreina majka Jadranka.

- Kada pogledate istoriju naše porodice, vidite da nam ništa nije bilo lako. Ne mogu vam reći da smo nešto postigli sa lakoćom i srećom. Samim činom izlaska iz svoje zemlje, svim onim ratnim dešavanjima, činjenicom da smo bili izbeglice, da smo prva grupa emigranata u drugoj zemlji. Našli smo se u jednom pravom bosanskom loncu, bućkurišu, u kome je trebalo živeti, preživeti i opstati.

Andrea je oduvek bila milo i ljupko dete. Dete koje bi svaki roditelj poželeo. Nažalost, nije imala sreće da oseti, kao što je stariji brat Igor, lep život u rodnoj Tuzli, gde su bili zajedno tata, mama i baka.

- Tamo sam radila kao direktor, tata (Vlada) je radio kao direktor, živeli smo u sredini u kojoj smo bili poštovani, gde smo imali dobar komšiluk, prijatelje. Završila sam fakultet u Sarajevu, a njen otac u Beogradu. Imali smo lepe plate, fine kuće, kuće na moru. Zaista lep život. I moj otac je bio pravnik, potičemo iz akademskih porodica. Eh, da je bilo sreće da smo mogli da živimo tamo. Kao beba, Andrea nije ništa dobro zapamtila odatle.

U tom bućkurišu od života, kako kaže Jadranka, trebalo je smoći snage i obezbediti deci bolji život.

- Naš život se sveo na preživljavanje, nikakve lepote tamo nismo osetili. Baka (Danica) i ja smo uspevale da deci, koliko-toliko zadovoljimo njihove potrebe u detinjstvu, da budu što bezbrižniji. Ne znam koliko smo u tome uspele, zaista smo nastojale.

Srce mame Jadranke je osećalo da je njena Andrea drugačije dete, izuzetno pametno, pažljivo, pa se trudila da mu pruži još dodatnu ljubav i pažnju.

- Moja Andreica je izgledala kao dečačić, ali sa nežnim plavim okicama. Još kao beba je bila takva. Volelo je dete da gleda moju šminku, da uskoči u moje štikle, da se igra sa devojčicama. Volelo je lutku, ali šta će, bože, reći komšiluk, šta će reći baka. Osećala sam u srcu da će to biti drugačije dete. Pričala sam sa prijateljima o tome, ali govorili su mi da to ne mora ništa da znači, da će se promeniti u pubertetu - kaže Jadranka koja priznaje da joj je žao što tada nije bila edukovana o različitostima kod dece.

- Niko me nije uputio, možda sam pravila neke greške. Možda sam, da sam znala, mogla Andreicu da više zaštitim. Toliko mi je žao što joj nisam kupila Barbiku, a ona je toliko volela. Kupila sam joj neke glupe rendžere, za dečake, jer je brat Igor govorio da su oni bolji. Brat je stalno vukao na karate, fudbal, a ona nije bila zainteresovana.

Izvor: Vestionline