Ljiljana Blagojević: Učinili smo sve da se Kalina ne bavi glumom

Ponekad joj se čini da živi i radi da bi se borila za pravdu i ispravljala razne „krive drine“. Govori ono što misli i oseća, uporno se suprotstavlja vetrenjačama i tvrdi da je njen život sve samo ne dosadan, jer u njemu uvek ima mesta za pobunu. Lepo lice i šarm Ljiljane Blagojević opčinili su Sinišu Kovačevića i mnoge reditelje koji su je želeli u svojim ostvarenjima, ali i boeme kao što je bio Toma Zdravković, koji su joj pisali pesme. Glumica, čija je pojava dala posebnu draž srpskoj kinematografiji i pozorištu, dobitnica najvećih priznanja, među kojima je i prestižna nagrada „Žanka Stokić“, tvrdi da se karijera ne gradi samo odigranim već i odbijenim ulogama. Jedna od najvažnijih, pored Doli Bel i Drage Mašin, bila je i „Doktorka na selu“. Tada nije bila spremna za ogromnu popularnost koju joj je donela serija, ali i čuvena pesma „Za Ljiljanu“.
- Toma Zdravković je bio veliki umetnik, naš Šarl Aznavur. Malo je poznato da je bio i darovit glumac, što se pokazalo u toj seriji, na čijem snimanju smo se upoznali. Bila sam mu simpatična, pa mi je jednog dana prišao i rekao: „Ljiljana, imam za tebe jednu pesmu!“ Istu onu koju mi i danas zasviraju čim uđem u kafanu - otkriva uz osmeh slavna glumica koja skoro svake večeri igra predstave u svom Narodnom pozorištu, a ima vremena da se bavi i pedagoškim radom.

Dva dana u nedelji provodite u Bijeljini, gde već sedam godina predajete na jednom fakultetu. Pored glume, čemu još učite svoje studente?
- Učim ih kako da se odnose prema životu, ali i prema sebi. Ne možete da budete iskren umetnik ukoliko niste svesni svih svojih tajni, nemira i pitanja na koja bi trebalo pronaći odgovore. Takođe, bitno je da shvate koliko je važno trajati i opstati. Lako je uzdići se i zablistati na tren, ali prava vrednost se nalazi u onom što je konstantno. Međutim, to zahteva strpljenje. Nema pogubnije stvari za mladog čoveka od nestrpljenja. Pogotovo na ovim prostorima, gde mnogi imaju kratak fitilj, gde se od muškarca traži nešto što je davno prevaziđeno, da bude stub porodice i njen zaštitnik, da u svako doba bude spreman da pokaže hrabrost, ali mu nije dopušteno da pusti suzu.

Ispostavilo se da temelj porodice ipak postavlja žena, čak i u našoj tvrdokornoj sredini.

- To je tačno. Kuća ne leži na zemlji, već na ženi. Ona je vrat koji okreće glavu, matica svake kuće. Uvek ističem da u našem društvu vlada samo prividni patrijarhat, i da, u stvari, živimo u latentnom matrijarhatu. Ovo je specifično podneblje u kome je teško biti žena, jer se od nje očekuje da bude odlična majka, uzorna supruga, dobra ljubavnica. Jednom rečju, da bude savršena. Pogledajte samo kakav se atak danas vrši na svest devojčica, jer, po nekom nametnutom pravilu, sve moraju lepo da izgledaju, da budu visoke i tanke, uniformisane, kao da su izašle iz istog kalupa, a sve to samo da bi se što pre domogle dobre pozicije u društvu ili nečijem životu. Nigde u svetu nisam osetila toliki pritisak na mladost osim u zemljama u tranziciji, koja će još mnogo bola da nam donese dok se sve ne postavi na svoje mesto.

Nedavno ste boravili u Švedskoj. Smatrate li da možemo da se ugledamo na uređena skandinavska društva?
- Oduševljava me njihov skladan odnos sa prirodom. Tamošnje žene ne vrše nasilje nad sopstvenim telom. Stasite su, normalne, jedre i zdrave, mada bi za naše iskrivljene pojmove verovatno bile gojazne. Na njihovim reklamama za kupaće kostime nema kompjuterskih korekcija koje bi ih napravile lažnim savršenstvima, i nije im bitna samo puka forma, jer znaju da je ona pogubna ako se suština zanemari. Ako jednog dana i mi zaključimo da bi trebalo živeti u harmoniji s prirodom, bićemo srećniji. Kada budemo sposobni da shvatimo kako kultura nije samo zabava već i svojevrsna katarza, i da bi iz pozorišta posle predstave trebalo da izađemo drugačiji nego što smo ušli, moći ćemo da tvrdimo da smo prosvećen narod.

Ima li sve to možda veze sa sistemom vrednosti koji je ovde potpuno urušen?

- Svesno je urušen. Odavno je poznato da je porodica osnovna ćelija društva. Ako se izvrši napad na nju, ako se sruše i te vrednosti, kao muve ćemo ostati bez glave. Dok se snađemo proći će nam voz, nestaće nas. Već su nam uništeni nauka, kultura, umetnost, obrazovanje, jer misleći čovek ovde nije poželjan, jer su pametni ljudi uvek bili najveća opasnost za centre moći.

Izgleda da stalno propuštamo vozove. Jesmo li ikad izašli iz „Velike drame“, ili je to i dalje slika naše stvarnosti koja se ne menja upravo zato što ne pazimo na vozni red?
- Dok ceo svet napreduje i ide dalje, naša se istorija redovno ponavlja i stalno se vrtimo ukrug. Najvažnije stvari nikad nismo raščistili do kraja, guramo ih pod tepih, a sve što je zabranjeno i sklonjeno ima tendenciju da se povampiri i ponovo zaživi. Mi, jadni, večito krećemo ispočetka, verujemo u neke iluzije kojih se hvatamo kao slamke spasa, pa jednostavno sagorimo kada nas i one iznevere. Međutim, treba se čuvati apatije. Kad čovek prestane da se nada, bez spremnosti da ide napred i da rizikuje, on više nije živ. Najlepše godine su mi prošle u ratovima, sankcijama, krizama kojima se kraj ne nazire. U svom tom haosu ostala sam na jednom detetu, zbog čega mi je jako žao.

Kalina je krenula vašim stopama. Jeste li srećni zbog njene odluke, budući da dobro znate koliko je gorak umetnički hleb?
- Mi smo sve učinili da se ona ne bavi ovim poslom. Nisam je vodila u pozorište i nisam želela da prisustvuje probama jer sam dobro znala koliko je to zarazno kad jednom uđe u krv. Uvek je govorila da će se baviti psihologijom, a onda je jednog dana samo rekla da će konkurisati na Akademiji. Nadala sam se da neće biti primljena. Međutim, kad se sve to desilo, mi smo je podržali, iako smo bili svesni problema i pritisaka koji čekaju decu poznatih roditelja. Mlado stvorenje voli da se samo ostvari i potvrdi, a ja u šali kažem da smo Siniša i ja bili kao neko zvono oko njenog vrata. Ipak, najvažnije je da radi ono što voli.

Prepoznajete li sebe u Kalini?
- Ona je racionalna i samosvesna mlada žena. Njena energija je drugačija, a poseduje i prefinjenost koju ja nisam imala. Veruje da se razgovorom sve postiže, a ja mislim da bi nekad trebalo pokazati i zube, jer jednostavno živimo u takvom okruženju. Siniša je tek poseban, on je „ljuti Sremac“. Kalina je odmalena volela da jede viljuškom i nožem, stalno sam je zafrkavala i govorila: „Ah, to je ono austrougarsko u tebi!“ Nosi tu izraženu vojvođansku crtu, na koju je vrlo ponosna. Poseduje i nešto što je neophodno u profesiji punoj uspona i padova, a to je upornost. I strpljiva je. Mi se nikad nismo mešali u njene planove. Srećna sam što je uspela da se izbori za svoj put i slobodu.

Pre tri godine postali ste baka. Šta se sve promenilo otkako je u vaš život ušla unuka Miona?
- Našla sam se na jednoj divnoj poziciji, u novoj prelepoj ulozi. Kalina je darovita majka i ume da vaspitava, a Miona je mala brbljivica koja usta ne zatvara. Obožavam je, mada nisam tipična baka koja sve dopušta, zato što smatram da bih na taj način možda napravila problem njenim roditeljima. Veoma je razumna, divna devojčica, voli da bude u centru pažnje kao i sva deca, a i te kako ume da manipuliše i da se izbori za svoj prostor. Ne smiruje se dok ne istera šta je naumila. Sve to je mnogo slatko, a kada je reč o vaspitanju, sigurna sam da je u odličnim rukama.

Jeste li bili strog roditelj?

- Najteže je stvoriti čoveka. Svesna toga, umela sam da budem i stroga i zahtevna. Iako Siniša deluje strože, on je u suštini jedan topao i tolerantan čovek, a ja sam uglavnom izigravala „strogog policajca“. Najvažnije je zdravo porodično utočište, jer sve u životu potiče iz vaspitanja koje nosimo iz kuće. No, ume život i da nas demantuje, pa se često dešava da iz najboljih namera i prevelike ljubavi stvorite emotivnog i duhovnog invalida bez prava na slobodu. Drago mi je što i Kalina ima svoju porodičnu oazu, jer će samo tako biti srećna i ostvarena.

Koliko je jednoj Zemunki bilo teško da se iz rodnog grada preseli dalje u ravnicu, u Surduk?
- To je božanstveno mesto. Bili su mi preko potrebni taj mir, ta priroda koja relaksira, taj divan pogled koji puca na drugu obalu Dunava, na Banat. Što sam starija, sve manje mi prija puls koji se oseća u gradu, i sve više mi smetaju gužva i prljavština u prestonici, koja nije bela kako joj ime govori. Saznanje da u Surduku pekar svakog jutra raznosi hleb po kućama, jer ima starih ljudi koji ne mogu da dođu do radnje, vratilo mi je nadu i uverilo me da i dalje postoji empatija koja se, nažalost, zagubila u velikim sredinama. Kad odem tamo posle napornog radnog dana i izađem u svoje dvorište, osećam se kao da sam se rešila nekog velikog tereta, a i Siniši odgovara da u manjem mestu stvara i piše.

U popularnoj „Enciklopediji jugoslovenske mitologije“ zauzeli ste visoko mesto na listi fatalnih žena naše kinematografije.
- Nikada sebe nisam tako doživljavala. Nisam ni bila svesna svog izgleda, možda zato što sam vodila računa o nekim drugim, važnijim stvarima. Jedva sam čekala da pređem tridesetu, pa da dobijam zrelije i ozbiljnije uloge, da igram majke ili tetke. Mislim da ovde nije moguće biti fatalna žena, jer je ona nesrećna, nedostupna, osuđena na samoću. Njoj ne prilaze kvalitetni ljudi već obavezno neka budala koja će joj upropastiti život. Ja sam zadovoljna i ostvarena, u svakom pogledu. Kad me podsete na neke slobodnije scene iz filmova koje su za ono vreme možda bile kontroverzne, u šali kažem: „Divno, bar će unuci videti da im baka nije bila za bacanje“.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Andreja Damnjanović
Stilistkinja: Vanja Pantin
Šminka: Dušan Rajković, tel:
Frizura: Danka Stoilov za Studio „Indigo by Vladimir Simić“, Mutapova 25,
tel: 063 / 78 - 29 - 421
Mesto snimanja: Narodno pozorište, Beograd

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +