Dragana del Monako: Život sa mojim suprugom je divan i uzbudljiv || Hello Magazin!

Prvakinja „Beogradske opere“ i jedan od naših najlepših mecosoprana Dragana del Monako prvi put je u karijeri održala solistički koncert pred beogradskom publikom u Centru „Sava“, a ovaj nastup bio je poseban po mnogo čemu. Poznata umetnica do detalja je osmislila svoje pojavljivanje u koncertnoj dvorani, a uz nju je te večeri nastupio tenor iz Italije Fabio Andreoti, hor „Lola“ i orkestar Ministarstva odbrane "Stanislav Binički". Veliku podršku pružili su joj i njen dvadesetjednogodišnji sin Mario Pavle, kao i njen suprug, slikar Miloš Šobajić.

Talentu pedesetogodišnje umetnice dive se i van granica naše zemlje, a svoj dar nesebično deli u operskim dvoranama širom sveta. Život na beogradskoj adresi često menja onom u Parizu, gde je takođe profesionalno angažovana, a poslednjih godina često posećuje Beč, gde njen sin pohađa studije. U susret beogradskom koncertu, koji će biti humanitarnog karaktera, operska diva za „Hello!“ govori o izazovima koje njen posao nosi, bračnom životu i sinovljevoj odluci da odustane od pevanja.

Malo je poznato da se vi odranije bavite humanitarnim radom i da ste od 2002. godine počasna građanka Zemuna.

- Kao dete želela sam da budem lekar i da pomažem ljudima, stalno sam to govorila, ali me je život uputio na muziku. Međutim, želja da pomažem bližnjima i ne živim samo za sebe ostala je moj životni kredo. Volela bih da svi pomažemo gde i kako možemo, i to je jedan od razloga što nisam želela da odložim koncert, već da to bude način da se nekome pomogne.

Koncert nosi simboličan naziv „Guarda che Luna“. Koje je njegovo značenje?

- Želja mi je da iz ovog blata i mulja, koji ostaje kada se voda povuče, izađemo čistiji i bolji, i da zajedno krenemo ka svetlosti. Otuda naziv koncerta, "Guarda che Luna", što znači „pogledaj u mesec”, odnosno u svetlost. Život mora da se nastavi, i ja na ovaj način dajem svoj ljudski doprinos. Htela bih da zahvalim svima koji su mi pomogli u organizaciji koncerta i odrekli se svojih honorara i, naravno, mojoj porodici, koja je sve vreme uz mene.

Među izvođačima sa kojima ste nastupili je i vaš sin Mario Pavle. Da li je to bio vaš prvi zajednički nastup?

- Samo smo jednom nastupili zajedno, na mom solističkom koncertu u operskoj dvorani u Kairu. Bio je to prvi put, a on mi je tada rekao da je i poslednji, jer je u međuvremenu odlučio da ne studira pevanje, nego opersku režiju u Beču. Međutim, u ovakvim okolnostima nije mogao ni želeo da odbije moju molbu. Iako se koncert održao usred ispitnog roka, došao je na jedan dan kako bi ispoštovao moju želju.

Kakvi su njegovi profesionalni planovi?

- Odlučio je da se posveti operskoj režiji. U dvorcu „Šembrun“ u Beču 11. juna očekuje ga premijera operske režije zbog čega sam veoma ponosna na njega.

Žalite li što je odustao od pevanja?

- Njegova želja je da se bavi režijom, ali ja se nadam da će se pomalo vraćati pevanju, jer zaista ima poseban dar.

Uvek ste isticali da umetnost ima isceliteljsku moć. U kom trenutku je ona za vas bila najlekovitija?

- Muzikom se bavim od svoje pete godine, započela sam sa violinom, sledio je klavir, a pevanje sam počela da učim od četrnaeste godine. Dakle, umetnost je oduvek na mom putu i bez nje stvarno ne bih mogla da zamislim život na ovoj planeti.

Koliko je jednom operskom pevaču teško da prepozna pravu ulogu?

- Postoje divni glasovi koji usled nedostatka lične harizme i strasti padnu baš na ovoj ulozi. Velika je umetnost u našem poslu izabrati uloge koje vam "leže", a izbeći one gde ćete pokazati lične nedostatke.

Obišli ste mnoge svetske pozornice i iskusili kulturni život velikog broja zemalja širom sveta. Kako vam izgleda situacija u Srbiji?

- Odavno je kulturna scena u Beogradu u zapećku. Mislim da bismo ulaganjem u kulturu u većoj meri i te kako popravili sliku Srbije u svetu. Ovako se sve svodi na sporadične uspehe.

Već dve godine ste u braku sa čuvenim slikarom Milošem Šobajićem. Kakav je život dva umetnika pod istim krovom?

- Divan i uzbudljiv. Nas dvoje smo dve temperamentne osobe, kreativne i nestatične. Iako smo oboje umetnici, u mnogo čemu se razlikujemo, pa i sada u zrelom dobu učimo jedno od drugog.

Osim sina, i vaš suprug Miloš Šobajić dao je svoj doprinos vašem koncertu. Kako izgleda vaša saradnja, ko vodi glavnu reč?

- On je zadužen za scenografiju, a ona je u martu, kada smo prvobitno planirali koncert, bila zamišljena glamuroznije, pa i skuplje. Miloš je želeo da bukvalno celu scenu pokrije crvenim ružama, koje ja obožavam. Zamisao obeležavanja moje dvadestpetogodišnje operske karijere bila je zaista glamurozna. U novonastaloj situaciji nikakvo rasipanje nije dolazilo u obzir. Scenografija će biti svedenija, u čemu će nam pomoći fundus beogradskog Narodnog pozorišta. Potrebno je da se sačuva svaki dinar za ugrožene, i tu smo se Miloš i ja odmah složili.

Da li se nekada zbog sujete, karakteristične za ljude koji se bave umetnošću, jave nesuglasice među vama i kako ih prevazilazite?

- Mi smo umetnici iz dve različite profesije i različite generacije, oboje smo uspešni i ne znam zašto bismo se sukobljavali. Samo gledamo gde jedno drugom možemo da pomognemo i to ne brojimo. Ja, koja stremim duhovnosti, pokušavam da svoju sujetu generalno svedem na minimum. To je velika borba, jer uspeh izaziva i bodri sujetu, koja je demon duhovnog napretka svakog čoveka, pa i umetnika.

Vi ste suprugova najveća muza, koja ga je inspirisala da naslika prvi ženski portret, sa vašim likom u ulozi Karmen. Da li inspiracija još traje i da li se u međuvremenu pretvorila u neku novu vrstu umetnosti?

- Miloš je u našim prvim zajedničkim danima uradio moj veliki portret iz opere „Karmen“, naravno na svoj način. Bilo je planirano da se to delo donira Muzeju Narodnog pozorišta. Za sada još krasi naš salon i baš lepo i ponosno stoji pored mog klavira, jer je to prvi ženski portret koji je Miloš u životu uradio. Tako bar meni kaže.

Na šta vas inspiriše suprug?

- Utiče na mene da živim i dozivljavam neke stvari opuštenije. To, naravno, za njega ne važi.

Umetnici su po pravilu veliki emotivci i romantičari. Priređujete li jedno drugom romantične trenutke udvoje i ko je kreativniji u tome?

- Mislim da sam ja kreativnija u svakodnevnim, običnim, malim stvarima, koje čine život. Mislim da mom suprugu nije preterano stalo do forme nego do suštine. On je pre spreman na krupne poduhvate, iznenadne i silovite akcije. Takve su mu i slike. Tako, recimo, uveče odluči da otputujemo ili kupimo neku ogromnu, nepotrebnu stvar. Ja uspostavljam balans ili makar to pokušavam, jer obožavam kada se svi slažemo i volimo.

Na svojim nastupima publiku zavodite i glasom, ali i stasom, što svakako privlači udvarače. Kako vaš suprug reaguje na to?

- Veoma mudro. Pravi se da ne vidi ili priđe pa se upozna sa njima, a onda šarmira sve oko sebe, tako da ja odmah pređem u drugi plan.

Koliko je vama kao majci važno da vaš sin i suprug imaju skladan odnos?

- Za mene je to primarno. Nikakav drugačiji odnos ne bih tolerisala.

Koliko je Pavlu značajna Miloševa uloga u životu i da li mu on nadoknađuje očinsku figuru?

- Veoma je ponosan na njega i to je obostrano osećanje. Da je Miloš bio duže sa nama, potpuno bi razmazio Pavla. Na svako moje "ne", on mi "radi iza leđa" i pretvori ga u "da".

Živite na relaciji Beogad-Pariz. Kako izgleda život na dve adrese?

- To je očito moja sudbina. Živela sam u Milanu, Lucernu, Monte Karlu, Rimu, Bonu, Veroni. Sada smo u Parizu, koji je divan, mada me Montmartr, gde imamo kuću, malo zamara zbog onih silnih stepenica, i ta večita harmonika pod prozorom, koja svako jutro svira "Pod svodovima Pariza". Život je tamo opušteniji, hrana je odlična, ali Beograd je Beograd. Posebno sada kada smo mu potrebni.

Kakvi su vam profesionalni planovi za naredni period?

- Posle koncerta idem odmah za Pariz i profesije nam se odvijaju i na toj adresi.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Nebojša Babić za studio „Orange“