Simonida Milojković: Ugled se stiče godinama, a gubi za dva minuta || Hello Magazin!

Kada je, kao novinarka čija su specijalnost priče o ovdašnjem džet-setu, 2007. godine objavila prvi roman “Grabljivica”, Simonida Milojković nije ni slutila da će njena knjiga postati svojevrstan fenomen u domaćem izdavaštvu jer se preko noći našla na vrhu liste najtraženijih. Neposredno se obraćajući čitaocu, bez ulepšavanja istine i prećutkivanja, bez srama i kajanja, ni u svom novom delu “Ljubav u doba kokaina” ne preza da stvari nazove svojim imenima. Knjiga je postala bestseler pre nego što je objavljena, a dok ju je pisala, Simonida je morala da zalazi i u zatvoreni svet narkomanije kako bi što uverljivije prikazala njegovu surovu stvarnost.

- Ovo je istinita ispovest beogradske studentkinje koja se zaljubljuje u svog vršnjaka Marka, tatinog sina kome je sve dostupno, pa i kokain. Devojke tretira kao potrošnu robu, te tako posle kratke veze izgustira i glavnu junakinju i ostavlja je. Ona je spremna na sve da bi ga vratila, čak i da proba drogu. Roman prati njihovu ljubavnu priču, zajedničko drogiranje i propadanje: i fizičko, i moralno, i duhovno. Tri godine sam se viđala sa tom devojkom i njenim narkomanskim društvom, zapisujući njihova jeziva iskustva - otkriva poznata novinarka.

“Izgubljene generacije u zemlji bez nade i iluzija.” Kako ih vratiti na pravi put u društvu čiji je sistem vrednosti drastično narušen i u kome je droga sve dostupnija?

- Ugled se stiče godinama i decenijama, a može se izgubiti za dva minuta. To važi i za pojedinca i za čitavo društvo. Potrebno je da kao država ekonomski ojačamo, a kao narod da doživimo moralni preporod ne bi li se spontano stvorio novi, bolji sistem vrednosti. Za početak svako neka svojim primerom pokaže kako bi trebalo živeti i u teško vreme preživeti, a ostati čovek. Lako je u dobru biti dobar, na muci se poznaju junaci.

Narkomanija je zastrašujuć problem, koji u ovoj sredini poprima razmere epidemije. Kako se boriti protiv tog poroka?

- Pre svega, kriva je država jer je dozvolila, ili bar nije sprečila, da ogromna količina droge poslednjih godina uđe u Srbiju. Svuda u svetu postoji ovaj problem, ali droga nije toliko jeftina i dostupna kao kod nas i ne prodaje se ispred škole, čak i u školskom dvorištu. Svaka ulica u svakom gradu u Srbiji ima bar jednog narkodilera. Lazarevčani su uzeli stvar u svoje ruke i bore se protiv njih u okviru udruženja građana “Sveti Sava”. Ali, zar ne mislite da je to ipak posao države?

Odakle potiče vaše interesovanje za narkomaniju?

- Ja sam, zapravo, želela da budem nova Mir Jam i da pišem ljubavne romane čija se radnja dešava u 21. veku u Srbiji. I krenem tako da beležim ljubavni život jedne devojke koja je sa sela došla u Beograd, pa napišem “Grabljivicu”. Posle toga opet rešim da zapišem ljubavnu priču dvoje beogradskih studenata , pa objavim “Ljubav u doba kokaina”. Kao savremeni pisac, pritom i novinar, beležim ono što se dešava oko nas, a narkomanija je veoma uzela maha.

Vole li muškarci grabljivice i jesu li žene danas definitivno preuzele ulogu predatora?

- U prirodi muškarca je da osvaja, a žena bi trebalo da ga pusti da se trudi jer on u toj igri uživa. Međutim, žene su poslednjih godina iz uloge teško osvojivih tvrđava prešle u napadače i osvajače, a zbunjeni muškarci su se povukli u sebe. Čisto sumnjam da će uloga predatora usrećiti žene. Pre će ih u očima muškarca učiniti jeftinim, jer ono što je lako dostupno obično nema visoku cenu.

Da li joše verujete da se pisanjem može dati doprinos nekom boljem društvu i svetu?

- Duško Radović je lepo rekao: „Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kada bi svako samo popravio česmu ili makar zube“. Novi roman je moj mali doprinos borbi protiv narkomanije i lepšem svetu bez krivičnih dela koja narkomani svakodnevno čine ne bi li došli do droge. Sad idem da kupim gumicu za česmu.

Intervju: Snežana Ilić
Foto: Jelena Vučetić