Aleksandar Kolarov: Izazovi su brojni, ali najlakše je odustati od svega || Hello Magazin!

Prvotimac engleskog “Mančester sitija” i reprezentativac Srbije, fudbaler Aleksandar Kolarov poslednjih osam godina živi van granica naše zemlje, ali to nije umanjilo ljubav koju oseća prema Srbiji, kao ni želju da pomogne svom narodu u trenucima kada je najpotrebnije. Vanredna situacija koja je zadesila ove prostore proteklih nedelja zatekla ga je na putovanju sa njegovim klubom u Abu Dabiju, odakle je prvim letom došao za Beograd. Podrška saigrača, kao i angažovanje brojnih kolega ublažili su strah i nevericu, koji su ga obuzeli kada je čuo za nezapamćene poplave na Balkanu.

Srpski Roberto Karlos, kako ga zovu, već četiri godinu živi na engleskoj adresi u Mačesteru, gde je 2010. potpisao petogodišnji ugovor sa klubom „Mančester Siti“ pošto je tri godine nosio dres italijanskog „Lacija“.

Dvadesetosmogodišnji otac petogodišnje Une i jednoipogodišnjeg Nikole u skladnom je braku sa izabranicom Vesnom. Porodica je njegov glavni oslonac, o čemu nerado govori u javnosti. Uspešni sportista za magazin “Hello!” priča koliko mu prija život u Egleskoj, kako provodi malobrojne slobodne dane i iznosi detalje sa američke turneje na kojoj trenutno boravi sa srpskim “orlovima”.

Niste osoba koja voli da se eksponira u medijima, ali ste rado podržali akciju sakupljanja pomoći za ljude ugrožene nazapamćenim poplavama u našoj zemlji.

- Lično ne volim eksponiranje u javnosti, kao ni isticanje koliko je ko učinio i za koga, mislim da je to u ovoj situaciji zaista nebitno. Važno je pomoći, na bilo koji način. Moje učešće u humanitarnim akcijama samo je mali doprinos svemu što se u zemlji radi, kako bi se pomoglo ljudima koje je zadesila velika nesreća. Srećan sam da na bilo koji način mogu da dam sopstveni doprinos.

Kako se vi borite sa teškim situacijama i šta vas u tim momentima ohrabruje?

- Izazovi su mnogobrojni, ali najlakše je tada pasti, odustati i odreći se svega na čemu si radio. Mislim da si jak onoliko koliko si odlučan da, kada padneš, skupiš snage da ustaneš i nastaviš dalje. I ja sam prolazio kroz dobre i loše situacije u životu, bilo je i uspona i padova, ali sam uvek imao jasan cilj i grabio sam ka pobedi.

Koji je to cilj?

- Da budem uspešan u svom poslu. Zacrtao sam sebi da igram u Engleskoj i to sam ostvario. Trenutno mi je cilj da dam sve od sebe u utakmicama za reprezentaciju, a onda malo i da se odmorim. Ostvarujem svoje ciljeve jer u njih verujem, a ako veruješ u ono što želiš, a pre svega u sebe, uspeh mora da dođe pre ili kasnije. Važno je samo istrajati.

Da li ste oduvek želeli da postanete profesionalni sportista?

- Kao mali nisam znao šta želim, bio sam lenj i mama je morala i po deset puta da me budi jer me je mrzelo da ustanem iz kreveta. Ne znam kada se to tačno dogodilo, ali jednog dana sam presekao i odlučio da mi treninzi budu prioritet i merilo. Kada je trener rekao da uradimo deset sklekova, ja sam napravio još jedan. Ne da bih se dokazao drugima, nego sebi. I to mi se isplatilo.

Već osam godina živite u inostranstvu. Osećate li nostalgiju za rodnim gradom i svojom zemljom?

- Bio sam klinac kada sam otišao iz Srbije, tako da sam navikao na život u inostranstvu. Naravno da volim da dođem u svoju zemlju i u svoju kuću, prija mi kada sam ovde i kada vidim drage ljude. S druge strane, navikao sam se na život u Engleskoj.

Koliko vam prija život na britanskom ostrvu?

- Mentalitet ljudi je drugačiji od našeg, ali kada je reč o fudbalu, klima mi potpuno odgovara jer je prijatnije za igru. Volim da igram kada je hladnije vreme i kad pada kiša, tako da mi sa poslovnog aspekta u potpunosti odgovara. Život u Mančesteru nije sjajan, ali zbog tempa koji diktira angažman profesionalnog fubalera ne stižem to da primetim. Englesko prvenstvo je jedno od najzahtevnijih, igramo preko pedeset utakmica godišnje, svaka dva, tri dana sam u karantinu, često putujemo i život u hotelu je nešto što je za mene uobičajeno.

Koje neuspehe teže podnosite, klupske ili reprezentativne?

- Definitivno reprezentativne, oni se teže zaboravljaju.

U timu imate saigrače iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hrvatske. Koliko ste bliski sa njima?

- Živimo u istom delu grada, svi smo blizu pa se često viđamo. Odlično se slažemo i zajedno proslavljamo pobede, ponekad i uz našu muziku.

Kako provodite slobodno vreme?

- Nemam nikakav hobi, u potpunosti sam posvećen fudbalu, a kada imam slobodan dan, trudim se da se odmorim i uglavnom sam kod kuće, sa porodicom. To mi najviše prija.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Mirko Tabašević