Aleksandar Josipović: Humanitarna promocija nove knjige "Tajni govor tela" || Hello Magazin!

Plesni umetnik, dugogodišnji član pariskog "Mulen Ruža" i aktuelni sudija plesnog šou programa "Ples sa zvezdama", Aleksandar Josipović, danas u 17 časova promovisaće svoju četvrtu knjigu "Tajni govor tela". U saradnji sa ŠC Ušće, Aleksandar je odlučio da promocija bude humanitarnog karaktera, a prikupljena sredstva biće urućena porodici Starčević iz naselja Rvati kod Obrenovca koja je u nedavnim poplavama ostala bez kompletne imovine. Autor je želeo da svima da priliku da učestvuju i pomognu u skladu sa svojim mogućnostima te će se knjiga prodavati po simboličnoj ceni koju će odrediti sami posetioci.

O čemu govori knjiga “Tajni govor tela”?

- “Tajni govor tela” govori o neverbalnoj komunikaciji koja se dešava u plesu. To je rad, koji u centar svog istraživanja i analize postavlja tezu da je za svakog učitelja plesa od suštinske važnosti da ovlada veštinom komunikacije, a posebno neverbalnim kodovima sporazumevanja, na kojima se i zasniva ples kao umetnost.

Obraćaš li više pažnje na reči ili pokrete u svakodnevnim susretima?
- Više na pokrete. Po saznanjima do kojih je došao Alber Mehrabian, 55 odsto je neverbalni uticaj na komunikaciju, dok je tek 7 odsto verbalni (samo reči), a 38 odsto glasovni (uključujući boju glasa, promene u glasu i ostale zvuke). Naravno, postoje razlike u kulturama. Na primer, način na koji neke nacije kažu neverbalno OK - u Francuskoj znači još i “nula” ili “ništa”, u Japanu može da znači “novac”, u nekim mediteranskim zemljama je i znak za otvor, a često se koristi i da označi da je muškarac homoseksualac. Ni neverbalna komunikacija nije fiksna, već često promenljiva.

Promocija tvoje knjige biće humanitarnog karaktera.
- U situaciji u kojoj se nalazi Srbija posle katastrofe koja ju je zadesila i dalje je neophodno pomoći ljudima koji su sve izgubili. Svi ljudi ne mogu biti bogati i poznati, ali svi mogu biti dobri i humani. Zato i želim da oni koji kupe knjigu imaju snagu u svojim rukama, jer će cena biti – daj koliko možeš.

Mnogi su složni u oceni da nesreće uvek ujedine Srbe i doprinesu da se pokažu u najboljem svetlu. Zašto ne možemo biti solidarni i dobronamerni jedni prema drugima i u "normalnim" uslovima?
- Duže vreme društvo je živelo po novoj mantri – da komšiji crkne krava, ali da crkne i komšija. Jedino pozitivno što sam video u narodu je ta solidarnost. Ona, po meni, nije bila ovakva ni za vreme 5. oktobra koji – kako stvari stoje – nije ni trebao da se desi na takav način. Nažalost, proteklih decenija ljudi su postali puni mržnje, razočarani, puni agresivnosti... A cela ova situacija je odledila neka zaleđena srca i ljudi su ponovo postali ljudi. Barem se meni tako čini. Što reče Vedrana Rudan: “Klanje nas rastavi, davljenje sastavi.” Koliko dugo će to trajati, apsolutno ne znam.

"Ne želim da se trudim da samo ja budem good guy već da i svet što ga iza sebe ostavljam postane dobar tj. još bolji”. Veruješ li da se dobro dobrim vraća i da svojim primerom možemo uticati na ljude oko sebe?
- Tako sam vaspitan. Moji roditelji su često citirali Bejkona: Sklonost ka dobroti duboko je utisnuta u ljudsku prirodu, i to u tolikoj meri da, ne ispolji li se prema ljudima, ispoljiće se prema drugim živim bićima.” E sad, možda sam ja i dalje naivni kreten koji veruje da je dobrota u svima nama. Nadam se da ne grešim.

Iako veći deo godine živiš u Francuskoj, prilično si upućen u zbivanja u Srbiji.

- Mi koji živimo u inostranstvu, kako nas u Srbiji zovu “gastrabajteri”, uglavnom smo dobro obavešteni. Po mom mišljenju i treba da smo informisani i da imamo političku svest. Svoju građansku dužnost – glasanje, redovno obavljam. Bez obzira šta ja lično mislio o ljudima koji su na listi, tu sam da glasam. Pomno pratim dešavanja ne samo u Srbiji, već u celom regionu. Redovno čitam internacionalnu štampu, ali i srpsku. Nekada plačem od smeha kad vidim gomilu gluposti koje su se tu našle samo da bi se “zamazale oči” čitalaca i skrenula pažnja sa nekih bitnih stvari. Imam jako dobro pamćenje, nisam beskičmenjak i spreman sam da branim svoj stav. Prijatelji kažu da sam kombinacija google-a i wikipedije. Ja bih rekao da se držim poslovice “Što bolje znam istoriju to ću bolje razumeti budućnost”. U Srbiji, definitivno, nikad nije dosadno. Nekad imam utisak da sam došao u Diznilend. Nestvarno. Divim se mladim ljudima koji tu i dalje žive,tj. preživljavaju.

Kako izgleda jedan tvoj tipičan dan u Parizu, a kako u Beogradu?
- Radno. Nekada mi se čini kao da nema razlike između dva grada, a nekada su razlike ogromne. Generalno, sve je unapred isplanirano i organizovano. Divim se ljudima koji mogu da funkcionišu u haosu. Ja to jednostavno ne umem.

Javnost te je bliže upoznala kao člana žirija šou programa "Ples sa zvezdama". Neki su ti zamerili zbog strogih komentara i strogog ocenjivanja. Misliš li da si bio previše "surov" ili takmičari, kad su već tu gde su, moraju da budu spremni i na kritike?
- Ja samo govorim istinu u lice, ništa više. Očigledno je za to potrebna hrabrost i obrazovanje, a šta god uradili ljudi će vas osuditi.

Bliži se finale takmičanja. Imaš li favorita među parovima?

- Apsolutno ne. Radoznao sam da vidim ko će proći dalje, jer i publika ima veliku ulogu u finalnom poretku.

Postoje li neki ljudi iz javnog života za koje ti je žao što nisu učestvovali u ovom šou programu, jer misliš da bi bili sjajni takmičari?
- Nisam razmišljao o tome; kasting radi produkcija, a ne ja. Dosadašnji odabir javnih ličnosti bio je jako zanimljiv.

Zažališ li ponekad zbog svog “dugog jezika”?
- Pre neki dan sam napisao na Twiteru: Pita me baka: “Pa kad ćeš da se naspavaš?” Ja: “Kad umrem bako.” Ona meni: “Oduvek si bio lajavi krelac.”

Autor: Eva Čubrović, Life Content