Nataša Janjić Lokas: Beogradski mentalitet mi izuzetno odgovara || Hello Magazin!

Nesvakidašnjom lepotom i harizmom koju na pozorišnoj sceni, kao i na filmskim platnu prenosi na publiku, glumica Nataša Janjić-Lokas osvojila je veliki broj ljudi koji rado dolaze da vide projekte u kojima se pojavljuje i njeno ime. Tridesetdvogodišnja Splićanka, sa stalnom adresom u Zagrebu, u srećnom je braku sa svojim izabranikom, televizijskim vodeteljem Joškom Lokasom, sa kojim priželjkuje da se što pre ostvari u ulozi roditelja.

Dok naizgled skrštenih ruku čeka svojih pet minuta na svetskoj filmskoj sceni, Nataša se u potpunosti posvećuje poslu, koji u njoj i danas izaziva naivnu i romantičnu potrebu za kreativnim izražavanjem i igrom, iako je nedavno doživela zasićenje zbog koga je umalo prekinula pozorišnu karijeru. O razlogu ostanka, profesionalnoj lenjosti i istovremenoj dubokoj posvećenosti karijeri, nagim scenama koje je ovdašnja filmska publika odlično upamtila, ali i putu kojim odlučno korača sa životnim saputnikom, riđokosa heroina Dragojevićevih filmova otvoreno govori u svom prvom intervjuu za magazin „Hello!“.

Bioskopska publika širom regiona trenutno vas gleda u najnovijem filmu Srđana Dragojevića “Atomski zdesna”, u kome tumačite jednu od glavnih uloga. Kakvo iskustvo nosite sa snimanja ovog ostvarenja?

- Prekrasno. Vreme je bilo toplo, kraj leta, kupali smo se i bavili sportom, izmišljali društvene igre, kartali se i odlično se hranili. Boravili smo u prekrasnom hotelu na još lepšoj peščanoj plaži, ponašali smo se kao turisti koje smo tumačili u priči. Imala sam priliku da radimo s najboljim glumcima iz regije. Nemoguće je prepričati šta nam se sve događalo. Iskustvo je bilo pomalo kao u “Velikom bratu”, intenzivno i vrlo zanimljivo, svakako za pamćenje.

Ovo nije vaša prva saradnja sa Dragojevićem. Šta je to što vas intrigira u njegovim filmovima?

- Srđan je miljenik čitave moje generacije. Ispunila mi se velika želja kada sam pre sedam godina prošla na audiciji za film “Sveti Georgije ubija aždahu”. Od tada smo prijatelji. Ovoga puta me je pozvao jer mi je namenio ovu ulogu. On odlično piše i na setu je uglavnom sa glumcima ispred kamere, što glumci na filmu, gde uvek hronično nedostaje vremena i proba, mnogo vole. U njegovim filmovima dijagnoza društva u kome živimo je tačna i vrlo hrabra, a pri tom uvek zavijena u odličan humor i sjajne metafore.

U filmu “Sveti Georgije ubija aždahu” snimili ste i scene u kojima ste potpuno nagi. Jeste li se možda zbog tog dela scenarija premišljali da li da prihvatite ulogu?

- Pregovarali smo, koliko se sećam, a mislim da je jedna scena golotinje i otpala tokom rada, zaključili smo da je višak. Ponosna sam na posao koji smo odradili, mislim da sam vlasnica jedne od retko tačnih golotinja na filmu.

Ne ustručavate se od umetničkog izraza nagim telom.

- Često sam se skidala za potrebe filma i pozorišnih predstava. Svoje telo smatram neodvojivim od ostalog alata kojim stvaram ulogu, a ona u „Svetom Georgiju“, sasvim sam sigurna, pomogla je karakteru koji igram i psihološki je dodatno ofarbala onim što je predstavljala.

Ovdašnja publika pratila vas je i u seriji "Na terapiji", u kojoj ste igrali sa Mikijem Manojlovićem, jednim od naših najvećih glumačkih bardova. Šta vam je to iskustvo donelo na profesionalnom planu?

- Donelo mi je nova divna poznanstva sa kolegama, uključujući i Mikija, koga sam kao dete obožavala. Nisam mogla ni da sanjam da ćemo se ikada sresti u istom poslu, a kamoli u istom kadru. Bilo je to jedno lepo iskustvo, retko izvrstan scenario i kreativna ekipa, a rezultat je možda i jedna od mojih najboljih uloga. Ako glumac za sebe to uopšte može objektivno da kaže.

Da li su vam neka njegova rečenica ili savet ostali urezani u pamćenju?

- Nije delio savete, više smo se upoznavali prolazeći kroz tekst i situacije koje smo tog dana morali da odigramo. Mnogo smo se šalili, čitav dan zatvoreni s malom ekipom u toj ordinaciji. Sećam se da je nekoliko puta svojom namerno pojačanom ili promenjenom reakcijom s druge strane kamere pomogao da nešto odigram bolje i životnije.

Šta je vaša terapija od svakodnevnih briga i problema?

- Volim večere sa prijateljima u kućnoj atmosferi, dugo ispijanje kafe na suncu, opušta me dobra knjiga, film ili serija, putovanja. Katkad i sam boravak kod kuće, kada ne moram da se spremam za izlazak, terapeutski deluje na mene.

Koji glumački angažman pamtite kao najveći profesionalni izazov do sada i zašto?

- Svakako onaj u filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu”. Bio je to moj prvi angažman izvan Hrvatske, na jeziku koji mi je bio izazov i s imenima kojima se divim, u teškim i velikim uslovima, kakvi se retko događaju na filmu na ovom našem prostoru. Bilo je i pozorišnih predstava koje su me veselile i bile glumački vrlo zahtevne. Svaka nova uloga izazov mi je na svoj način.

Pozorišna i filmska kritika širom regiona ne štedi reči hvale za vaš rad. Priželjkujete li karijeru izvan eks-JU okvira? Da li je bilo takvih ponuda do sada?

- Priželjkujem, ali ništa nisam preduzela da mi se to ostvari. Lenja sam i, srećom, uvek dovoljno zaposlena da bih se time bavila.

Ne krijete da vam dolasci u Beograd prijaju, kao i provod u srpskoj prestonici, bez čega ne može da prođe nijedna vaša poseta. Koja su vam omiljena mesta?

- Beograd ima poseban mentalitet koji mi izuzetno odgovara, kao i specifičnu geografsku “razvedenost”. Obale dveju reka i gravitiranje vodi najbliži su mom osećaju morske blizine. U prestonici Srbije imam mnogo prijatelja i kolega zbog kojih osećam domaću atmosferu.

Važite za jednu od najtalentovanijih hrvatskih glumica, a vaš talenat je poslednjih godina prepoznao ceo region. Koliko vam prija popularnost?

- Istinsku potrebu za glumom osetila sam relativno kasno, u prvom razredu gimnazije. U to vreme glumice nisu bile okružene prividnim glamurom u kome svi, hteli, ne hteli, danas učestvujemo. Nije bilo tabloida, sapunica, današnje masovne estrade. Osećala sam privlačnost prema pozorištu, pratila sam sve predstave i amaterski se bavila glumom. Tada sam počela da gradim svoj pozoršini ukus, a upis na Akademiju dramskih umetnosti u Zagrebu bio je logičan smer. Današnji porivi mladih koji upisuju Akademiju, oblikovani su nečim drugim, duhom ovog vremena.

Profesija koju ste odabrali donela vam je popularnost. Da li vam to prija?

- Slava i popularnost danas svakoga obuhvataju, pa se time ne zanosim, ali lepo je kad osetiš da je tvoj rad prepoznat i da si na dobrom putu. Osećam da sam među poslednjim generacijama koje su, pomalo naivno i romantično, upisivale glumu u želji da nastave da neguju sopstvenu potrebu za kreativnim izražavanjem i igrom.

Izgleda da je na vašem profesionalnom putu sve teklo glatko. Nedavno ste, međutim, najavili odlazak iz matičnog pozorišta u Zagrebu, ali ste se ipak predomislili. Šta vas je navelo da razmišljate o odlasku sa tih „dasaka koje život znače“?

- Za mene je teatar postao svakodnevni posao. Kada si mlad, možda je upravo to izazov, ali s vremenom postane rutina. Svestan si da nema šanse da se u svaki projekat daš stopostotno, niti da je svaki projekt genijalan. To me frustrira. Volela bih da imam finansijsku pozadinu, kojom sebi mogu da priuštim da igram jednu predstavu godišnje, ili čak jednu svake dve godine, ali predstavu u koju istinski verujem. Teško mi je da se pomirim sa činjenicom da je gluma posao od koga egzistiraš, a ne duboka potreba. Ansambli kod nas su jedna vrlo zastarela i uspavana formacija, nalik firmi, a umetnost to ne sme da bude. Zaželela sam se promene, novih ljudi i scena, ali bi odlaskom u ovoj recesiji moje mesto bilo ugašeno. Odlučila sam, ipak, da ne gasim još jedno radno mesto i pričekam bolja vremena.

Kako je vaš suprug reagovao na tu odluku i da li vas je možda on podstakao da se predomislite?

- On je u vezi s tom odlukom bio suzdržan i pustio me da slušam sebe.

Pre dve godine jedno drugom ste izgovorili sudbonosno "da". Šta se od tada promenilo u vašem odnosu?

- Apsolutno ništa više od prezimena. Odnos je isti, Za njega, kao i za sve na svetu, vredi isto pravilo - puno ljubavi i svesnog truda.

Vaš suprug je poznati hrvatski voditelj, specijalizovan za kvizove znanja. Koje je najteže pitanje koje vam je ikada postavio?

- Bojim se da u našoj vezi ja njemu postavljam teža pitanja. Svakodnevno. Žene to vole da rade.

Čime vas je osvojio ili ste vi osvojili njega?

- Bilo je to prepoznavanje, teško objašnjivo. Uostalom, kao i svaki početak ljubavi. Samo što je on bio uporniji.

Zbog uloge u filmskom ostvarenju "S/kidanje" na sopstvenu inicijativu pohađali ste časove pole densa. Pohađate li još časove ovog plesa?

- Nažalost, prestala sam, ali je reč o neverovatno zabavan ples, vrlo atraktivan, a nimalo težak.

Oboje se bavite javnim poslom. Koliko je to otežavajuća okolnost, s obzirom na to da ste neprestano pod lupom javnosti?

- Koliko je otežavajuća okolnost, toliko je u mnogim stvarima olakšavajuća jer u našim obavezama često možemo oboje da budemo prisutni. Međusobno se razumemo, podržavamo, imamo mnogo zajedničkih tema, kao i sličnih pogleda na ljude i stvari koje nas okružuju. S druge strane, volimo da čuvamo našu intimu samo za sebe, jer pravi život je ipak negde drugde.

U vezama poznatih ličnosti ljubomora često ume da zadaje glavobolju. Da li je to i vaš slučaj i šta je najdelotvorniji lek za to?

- Ljubomora je dobra u malim dozama. Potrebno je da je ima, jer je ona znak da je ljudima stalo i da su živi. Ne dajemo jedno drugome povoda za ljubomoru, volimo da vreme provodimo zajedno, poštujemo se i mnogo razgovaramo.

Oboje ste umetničke duše, što ume da bude vrlo uzbudljivo, ali i izazovno kada se živi pod istim krovom. Kako rešavate nesuglasice i ko je u tim trenucima "hladnije glave"?

- Moj muž sve mirno rešava, nema naviku da podiže ton, dok sam ja glasnija i eksplozivnija. Ravnoteža je valjda poželjna, ali srećom nismo često u sukobu. Uvek se lako dogovorimo, a retko mimoilazimo u mišljenju. Zaista smo u tom smislu veliki prijatelji.

Ne krijete da jedva čekate da se ostvarite u ulozi majke. Razmišljate li da napravite pauzu u karijeri kako biste se u potpunosti posvetili radu na toj životnoj ulozi?

- Razmišljam, ali kao i kad je reč o mojoj inostranoj karijeri, nisam još zasukala rukave. Nerado govorim o tome, u medijima se uopšteno o tome razgovara, a pitanje je intimno i vrlo lično.

Ovih dana pojavio se promo-video u kome otvoreno pozivate ljude da podrže ovogodišnji “Pride” u Zagrebu. Šta vas je motivisalo da to učinite i smatrate li to hrabrim potezom s obzirom na mentalitet na ovim prostorima?

- Umetnici su upravo onaj temelj svake države koji bi trebalo da bude otvoren, human, mirotvoran i onaj koji podstiče na toleranciju. Javni posao kojim se bavim tera me da delujem odgovorno i progovaram radi osvešćivanja, makar i samo jedne osobe koja te negde tamo ceni i prepoznaje. Želim da moja deca odrastaju u boljem i kvalitetnijem svetu i svim svojim bićem sam protiv predrasuda, koje su posledica neznanja i opasne su. Koliko god mogu javno da se izjašnjavam za toleranciju, to činim i na to sam ponosna, jer to je dužnost svakoga od nas.

Jeste li doživeli više osuda ili pohvala od kolega, prijatelja i vaših najbližih zbog toga?

- Većina mojih kolega, bar onih koje cenim i volim privatno i profesionalno, deli moje stavove. To su zdravi stavovi svake iole plemenite i obrazovane osobe.

Kakvi su vam poslovni planovi u narednom periodu?

- Trenutno radim u „Gaveli“ na predstavi “Amadeus” po tekstu P. Shaffera, čija će premijera biti ovo leto u Budvi. Igram Mocartovu ženu Konstancu. Radiću i „Romea i Juliju“ na “Dubrovačkim letnjim igrama”, gde igram gospođu Kapuleti, u režiji Jagoša Markovića. Pripremam još jednu predstavu za jesen s pet izvrsnih glumica, koju režira naš poznati glumac Rene Bitorajac, u kojoj ćemo oštro i duhovito secirati muški rod.

Intervju: Deana Đukić