Gorica Popović: Svako danas insistira na svojih pet minuta slave || Hello Magazin!

U „Ateljeu 212“ prošle nedelje premijerno je izvedena „Slavna Florens“, dirljiva komedija o neobičnoj muzičkoj atrakciji koja je četrdesetih godina prošlog veka na specifičan način zabavljala Njujorčane. Florens Foster proslavila se operskom karijerom, nastupila je čak u „Karnegi holu“, ali imala je samo jedan „mali“ problem - nije umela da peva. Muziku je, međutim, obožavala, a bila je dovoljno bogata da je mogla da finansira svoje ploče. Naslovna uloga u predstavi poverena je jednoj od najvećih zvezda naše pozorišne scene, Gorici Popović.

- Florens je beskrajno volela muziku, više nego sebe, ali ne da nije umela da peva, nego je to bilo zapanjujuće koliko nije imala ni sluha ni ritma. Zvučala je kao da guši mačiće. Ipak, posedovala je veoma izraženu harizmu i izvodila neverovatne performanse. Preslušala sam njene ploče. To je zaista mnogo loše, ali bila je vrstan šoumen, imala je toplinu i veru i publika je prema njoj osećala naklonost. Ova komedija sa elementima melodrame mnogo se igra u svetu, a meni ju je otkrio Jagoš Marković - kaže proslavljena glumica, koja je, u režiji Đurđe Ristić, briljantno oživela zabavnu njujoršku umetnicu.

Svedoci smo da svuda oko nas ima raznih Florens Foster, onih koji nemaju ni mrvicu talenta, ali im, s druge strane, ne manjka entuzijazam.

- Skoro svakog dana nailazimo na netalentovane ljude koji žele svojih pet minuta slave. Ili je možda bolje reći da insistiraju na tome. Ta instant popularnost koja se lako postiže zapravo je jeftina, nema u njoj nikakvog žara ili uzvišenosti. Svakojake opskurne ličnosti mogu da plate i dospeju na naslovne strane, a veoma je teško u toj čudnoj šumi prepoznati pravi dar. Florens je očigledno imala nešto posebno. Zahvaljujući velikoj ljubavi i veri, dostigla je slobodu. Ima u komadu i setnih trenutaka, kada shvata da nije toliko velika i fantastična pevačica, ali ona to jednostavno voli i u jednom trenutku izgovara: „Niko ne može da kaže da nisam pevala“ - smeje se Gorica, koja je prošle godine dobila i „Nušićevu nagradu“ za svoj komičarski opus. U poslednje vreme pokazuje da je zaista izvrsna komičarka, što se savršeno slaže s njenim vedrim duhom i optimizmom, zbog kojih je omiljena ne samo među publikom već i među kolegama.

- Bez obzira na ne baš sjajne okolnosti u kojima se nalazimo, mislim da je ovo vreme komedije, a i publika voli da se relaksira i da sa osmehom izađe iz pozorišta. Svet gledam kroz duhovitu perspektivu zato što je tako lakše. Čovek uvek može da se humorom i osmehom brani od nedaća koje stižu sa svih strana i vrebaju iza svakog ćoška. Nisam teška osoba iako je vreme teško. Komunikativna sam, to je još jedna divna stvar koju su mi roditelji ostavili u nasleđe. Mi zaista pokušavamo da živimo ovde u pozorištu. Možda, gledano sa strane, to nekome deluje sektaški, jer se brzo okupimo oko lepih ideja. Volimo se kao prava porodica i trudimo se da taj organizam bude zdrav, da zrači optimizmom. To je recept za naš spas. Kada bismo kao društvo naučili da funkcionišemo na isti način, bilo bi nam idealno. Počnite od svoje kuće, namestite sijalicu, sredite krov, uredite dvorište, a onda popravke nastavite u kolektivu. Pomozite nemoćnoj starici da pređe ulicu, sklonite otpadak iz parka ili ulaza u svoju zgradu. Verujem da se veliki svet popravlja malim stvarima.

„Atelje 212“ bio je i ostao druga kuća najvećim bardovima našeg glumišta. Među njima su bili Zoran Radmilović, Ružica Sokić, Petar Kralj, a danas su tu i Mira Banjac, Seka Sablić, Svetlana Bojković, Dara Džokić i mnogi drugi. Velikan do velikana, među kojima nikada nije bilo sujete. No, na scenu stupaju i neke nove snage, za koje Gorica takođe ima samo reči hvale. Posebno za Tamaru Dragičević i Ivana Mihailovića, koji joj prave društvo u „Slavnoj Florens“.

- Nažalost, malo je prilika da mlađe kolege rade, nema novca za angažovanje honoraraca, a prijem novih glumaca je zaustavljen zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Mladost cenim iznad svega jer mladi ljudi uvek donose nešto novo i dobro. Oni su pokretačka snaga i žao mi je što im je prostor sužen. Mi u ovom kolektivu zaista sjajno funkcionišemo, atmosfera je divna, ne čuju se nikakvi disonantni tonovi, a i privatno se družimo. Stalno nešto slavimo, obeležavamo različite jubileje, a često se desi da cela ekipa dođe kod mene na Srebrno jezero.

Svestrana umetnica na više načina ispoljava svoju kreativnost. U njenoj kućnoj manufakturi uvek se nešto dešava, ruke su pune posla, a najviše voli da se zabavlja šnajderajem. Za sve su, kaže, „krive“ njena baka i jedna stara „singerica“. Gorica je za novu predstavu radila i kostime. Malo je poznato da je, dok je pevala u grupi „Suncokreti“, šila svu garderobu za nastupe Snežani Jandrlić, Bilji Krstić i sebi. Želela je čak da studira kostimografiju, ali ju je život odveo na drugu stranu, prvo ka muzici, a onda i u glumu.

- Imam svoju čarobnu sobu u kojoj nema šta nema! Tu su razni materijali, tri mašine za šivenje, pravi kabinet čudesa u kome nastaju moje rukotvorine. Pripremam i veliku izložbu pačvorka, tehnike spajanja krpica. Fantastično je za živce i relaksira me, na divan način mi ispunjava slobodno vreme. Uživam u kreativnom neredu, ali do određene granice. Ipak je lepše kad se sve postavi na svoje mesto. I na poslu, i u kući. U šali upozoravam goste da paze gde sedaju, da slučajno ne „pronađu“ neku iglu - smeje se glumica, koja pored aktivnog negovanja starih zanata važi i za velikog majstora kuhinje.

- Da, izvrsna sam kuvarica, ali ne stižem da jedem. Šalim se. To je porodična tradicija, svi su u našoj kući odlično kuvali, čak i muškarci. I moj muž je dosta naučio pored mene. Ima neka svoja jela koja samo on priprema. Naročito volim da pravim torte i sitne kolače, mada ne bih baš smela da ih jedem, ali teško im je odoleti. Kad čovek zađe u neke godine, mora da pazi na ishranu.

U jednoj zgradi na Zvezdari nalazi se dom popularne glumice i njenog supruga, saksofoniste, džez muzičara i kompozitora Nenada Petrovića. On je radio muziku i za njenu emisiju o kuvanju „Peline čarolije“, a svakako bi mogao da potvrdi da ljubav ulazi i na usta.

- Kada smo se upoznali pre dvadeset tri godine, moj muž je bio mršav kao grančica. Međutim, doveden je u red čim je došao na moju kašiku - šali se Gorica i objašnjava da je neprestani rad i svestranost održavaju jer ne može da sedi besposlena. Prihvatila je da bude i predsednik kućnog saveta u svojoj zgradi.

- Mnogo je aktivnosti vezanih za predstavu i premijeru, a čekaju me registracija automobila i snimanje dokumentarne serije o Nušiću koju sam napisala povodom sto pedeset godina od njegovog rođenja. Ne volim da „blejim“, uvek nađem neku zanimaciju. Ipak, ima tu i nekih navika koje bi trebalo promeniti, što nije baš lako, posebno ako se ta navika zove „sitni kolači“! Volela bih da se više krećem, mada svakog dana šetam psa i često plivam. Jedva čekam leto, pa da odem na moje Srebrno jezero.

Uspešna u svom poslu, rasterećena je raznih sujeta, pritisaka, loših misli i nadmenosti. Ne podnosi bezobrazluk i nevaspitanje. Osim saveta koji bi mogli da stanu u zbirku „kako biti uspešan u kuhinji“, Gorica ima i neke recepte za sreću i zdrav život.

- Važno je da velike planove i zahteve ostavimo po strani i da svoje želje uskladimo sa mogućnostima. Potrebno je da se oslobodimo pritiska, da živimo u trenutku. Najbrže se stigne kad se ide polako, korak po korak, a ne bi bilo loše da imamo na umu i jednu poslovicu s juga, koja simpatično zvuči, ali dovoljno kazuje:„Ne mož' dve lubenice pod jednu mišku“.

Piše: Snežana Ilić
Foto: Janko Petković