Brajan Rašić: Svedok istorije rokenrola || Hello Magazin!

Kada je Elvis Prisli prvi put kročio u studio "Sun" u Memfisu i ušao u legendu, rođen je rokenrol, najveći fenomen popularne kulture. Iste godine u Beogradu je rođen Branislav - Brajan Rašić, koji je svojim objektivom zabeležio neke od najvažnijih trenutaka u istoriji ovog kultnog žanra. Fotografisati Majkla Džeksona, Dejvida Bouvija, "Blondi", Sinatru ili "Rolingstonse" pred desetinama hiljada ljudi privilegija je samo odabranih majstora zanata. Svoj prvi fotoaparat prošvercovao je iz Trsta u pantalonama, početkom sedamdesetih slikao je rok zvezde koje su nastupale u Beogradu, od bendova "Deep Purle" i "Clash" do Ajka i Tine Tarner, a u međuvremenu je slikao sve koji su spektakularnim nastupima usijavali svetske pozornice. Gotovo da ne postoje novine koje nisu objavile neku njegovu sliku, ili velika zvezda s kojom nije radio, osim onih koje su se ugasile pre njegovog vremena.
- Uvek sam bio zavisnik od dobre muzike. Sve pare koje sam kao klinac zarađivao trošio sam na ploče i koncerte. Kada sam počeo da slikam, nisu bile potrebne akreditacije već samo volja i želja. Hobi se pretvorio u ljubav, a potom i u posao. Karijeru sam počeo u magazinu "Džuboks" 1979, po dolasku u London. Bili su tu još neki sjajni listovi, među njima i čuveni "Rok". Vreme ih je upropastilo, sve je odavno otišlo u nepovrat, ali moram da pomenem divnu saradnju sa novinarom Sašom Stojanovićem jer smo zajedno napravili mnogo velikih stvari. U Londonu smo bili poznati kao "terrible twins". Nismo radili samo za britansko tržište već za ceo svet - evocira Brajan uspomene na svoje početke.
Trebalo je da ovih dana bude u Australiji sa Mikom Džegerom i ostalim "Stounsima", ali turneja je odložena zbog smrti devojke slavnog rokera. Na kratak boravak u rodnom gradu Rašić se odlučio nekoliko dana pred put, a prijatelji su ga iznenadili rođendanskim čestitkama. Uz veliku ljubav prema rokenrolu i uvek prisutno uverenje da je fotografija najrazumljiviji jezik, iako u poslednje vreme ona gubi svoju draž i smisao, pre trideset pet godina odlučio je da život nastavi u Londonu.
- Ako mi nešto iz Beograda nedostaje, to su prijatelji. Odavno sam prestao da se vezujem za materijalne stvari, za zgrade ili hranu, jer su ljudi ono što čini gradove. U Londonu živim duže nego što sam ikad ovde živeo, ali ovo će uvek biti moj grad. Baš sam pre neki dan stao ispred kuće u Skenderbegovoj na Dorćolu, u kojoj sam se rodio pre šezdeset godina. Bio je to emotivan susret sa prošlošću, ali nema više nostalgije i dubine koju ona izaziva. Moja porodica i život odavno su u Britaniji.
Brajanova supruga Branislava, rodom iz Sombora, bavi se potpuno drugačijom profesijom. Učiteljica je i radi u osnovnoj školi.
- Starija kćerka Milena nema pretenzija prema šou-biznisu, dok mlađa Jovana iskazuje sklonost ka umetnosti. Ja se na neki svoj način bavim muzikom iako nikad nisam učio nijedan instrument, a ona odlično svira klavir. Nekad kad dohvati kameru, pa mi kaže da će postati fotograf, ja je posavetujem: "Nemoj, dušo, to je zanat koji izumire". U savremenom svetu svako može da pravi fotografije, kamere su svima dostupne, a nekad je dovoljno da imate samo dobar mobilni telefon.
Na pomen njegovog imena mnogi će prvo pomisliti na legendarnu saradnju sa "Rolingstounsima". Prvi put ih je slikao 1976. godine, a od osamdesetih ih prati na nastupima po celom svetu. Danas ima status njihovog oficijelnog fotografa za turneje. Ističe da je neopisiva čast raditi sa najdugovečnijim rok bendom, čiji su vremešni članovi puni energije i koji posle više od pola veka postojanja još nisu odsvirali svoje.
- Saradnja je nastupila spontano, zahvaljujući poznanstvu sa ljudima iz branše, agentima, izdavačkim kućama. Nije dovoljno samo biti dobar fotograf, postoji tu čitav niz elemenata. Važno je da u tebi prepoznaju pristojnog čoveka od poverenja. Ako to poverenje iskoristiš na pravi način, svašta može da se desi, pa i da se ostvare najluđe maštarije. Kao klinac sa Dorćola zaljubljen u rokenrol, nisam mogao ni da sanjam da će mi čuveni "Stounsi" jednog dana biti klijenti. Vrlo su različiti, svako je poseban na svoj način. Džeger ne gubi vreme, efikasan je i pravi je biznismen, drži sve konce, dok se ostali manje-više zezaju. Mik je originalni "rolingstouns". Čarli Vots je jedan presladak gospodin. Roni Vud je pozitivna budala, najmlađi je i još vodi život koji su drugi već prošli. Kit Ričards mi je najdraži jer je priča za sebe. On je, jednostavno rečeno, život koji bi svi voleli da žive, ali niko ih nema devet kao on - smeje se naš slavni fotograf i slaže se da je današnja muzička industrija jača nego ikad, i da dobar marketing čak i od muzičara može da stvori sociološke fenomene i mašine za pravljenje novca koje mnoge samelju pre vremena. Jedna od njih bila je i Ejmi Vajnhaus. Brajanova slika na kojoj se vidi setna pevačica kako kleči na sceni izabrana je za jednu od najboljih fotografija 2011. godine.
- Sećam je se kada je tek počinjala, kao simpatična devojčica kojoj se smešila blistava karijera. Ali nije imala snage da se nosi sa slavom. Bila je veliki umetnik, ali bila je i u stanju da u deliću sekunde sve pokvari. Po nekom nepisanom zakonu prirode, princeza se zaljubi u bitangu, pa onda i sama postane bitanga. Trebalo je da je slikam kada je dobila jednu nagradu. Dogovorili smo sve, datum, vreme, mesto. Pre nego što smo došli, rekoše nam da usput kupimo klopu. Kad smo stigli, predložio sam da odmah završimo fotografisanje jer mi je za to trebalo bukvalno trideset sekundi. Ona je rekla: "Čekajte prvo da jedem". Usred jela tata joj je doneo telefon. Otišla je na sprat, a potom smo slušali kako se svađala sa dečkom koji ju je zvao iz zatvora. Posle desetak minuta vratila se sa razmazanom maskarom. Samo sam ustao i rekao da odlazimo, jer sam znao da od slikanja neće biti ništa. Mogu da ispričam gomilu takvih priča. To su ljudi koji nemaju dovoljno snage da kažu sebi: "Stani, budalo jedna", ili nemaju nikog da im to kaže, jer im svi titraju i puštaju ih da rade šta hoće. Ejmi su takvi na kraju i uništili.
Dobro je poznavao još jednu tragičarku šou-biznisa. Vitni Hjuston je prvi put slikao polovinom osamdesetih, kada je u Londonu promovisala svoj debi album.
- Bila je toliko lepa da to nije bilo normalno. Čekali smo da dođe na promociju, a kada je stigla, prvo je sela za moj sto. Čim sam je video, reagovao sam u tipičnom balkanskom maniru: "Moram da kažem da izgledate božanstveno!" Svi oko nas su se zaledili jer joj verovatno niko to nije govorio, a nije ni bilo potrebe jer je i sama bila svesna svoje lepote. Vitni je samo skinula naočare za sunce i ljubazno mi odgovorila: "Hvala vam puno". Nema žene koja ne voli da primi kompliment. Bila je divna osoba, ali i nju je stigla pomenuta priča o bitangi i princezi kada je naletela na barabu. Sećam se njene poslednje turneje, koncerta u Birmingemu kad više nije mogla da peva, pa su joj zviždali. Tužan kraj jedne velike pevačice.
Što je neka zvezda veća, ona je ljubaznija, tvrdi Rašić. Madona, Eni Lenoks, Boj Džordž, "Depeche Mode", Tom Džons i Bijonse tek su neka zvučna imena koja su mu dozvolila da zumira njihove emocije tokom nastupa. Pratio je Pavarotija na otvaranje njegove muzičke škole u Mostaru, a tog dana mu se rodila mlađa kćerka. Izdvaja Dejvida Bouvija i Pola Makartnija, koji su pravi džentlmeni. Selin Dion je slikao bezbroj puta, a već na prvom fotografisanju oduševila ga je činjenicom da obožava da priča:
- Objasnila mi je da je odrasla sa četrnaestoro starije braće i sestara i da od njih nikada nije mogla da dođe do reči, pa zato danas ne zatvara usta. Veoma je duhovita. Sa Makartnijem sam često radio i uvek sam imao izuzetno prijatne doživljaje. Pre mnogo godina nagovorio je Džonija Depa i Kejt Mos da stanu pred moj objektiv iako njih dvoje nisu hteli da se slikaju zajedno. Kada sam slavnom "bitlsu" rekao: "Pa ti si najveća zvezda!", on je samo odmahnuo rukom jer nema potrebu da se folira. Naučio sam da radim sa ljudima koji dobro znaju svoj posao. Potpisujem ugovore prema kojima ne smem ni da pričam šta sam video i čuo. Zaštite sebe, misle na svaki aspekt biznisa. Ako treba da se slikamo pre koncerta, Bouvi je u fazonu: "Brajane, jesi li spreman? Jesi? Hvala ti!". Posle gledamo slike, a on mi kaže: "Nemoj ovu, nemoj onu..." Zove mene Mark, moj drug koji radi sa njim, i kaže: "Dejvid te pitao da skloniš onu sliku iz Bostona, znaš koju. Ne moraš, ali on bi voleo." I ja sklonim iako je meni slika fenomenalna, ali u isto vreme potpuno razumem zašto se njemu ne dopada. Mnogi ne znaju da sam jedan od najvećih fanova Frenka Sinatre. Imao sam prilike da ga dva puta slikam, što su za mene bili neverovatni događaji - otkriva Brajan Rašić, o čijoj bi se karijeri moglo napisati nekoliko romana. Uz sve uzbudljive situacije koje su ga pratile poslednje četiri decenije, nema sumnje da bi postali bestseleri.