Mašan Lekić: Porodica mi je najveća podrška || Hello Magazin!

Novinar i urednik emisije „Dosije“ na televiziji „Prva“ u novoj sezoni pod nazivom „Beogradski klanovi“ hvata se u koštac sa jednim od najmračnijih perioda u srpskoj istoriji - procvatom kriminala devedesetih godina prošlog veka. Sa vremenske distance od nekoliko decenija, Mašan Lekić sa svojom ekipom saradnika rekonstruiše priče iz policijskih dosijea u kojima se kriju neke od največih misterija srpskog podzemlja, a u razgovoru za magazin „Hello!“ govori o tome koliko je rad na emisiji uticao na njegov privatni život, šta ga je navelo da „oživljava duhove“ iz prošlosti, ne krijući ulogu svoje porodice, supruge Mire, kao i četvorogodišnje kćerke Mije, za čiju bolju budućnost se bori iz sve snage.

Najnoviji serijal beleži izuzetnu gledanost. Jeste li očekivali takvu reakciju gledalaca?

- Nadao sam se da će gledanost biti velika, ali ispostavilo se da je rekordna kada je reč o emisiji „Dosije“, a zabeležila je i jednu od najvećih u dosadašnjem radu televizije „Prva“. Međutim, nama je ipak najvažnije da smo postigli cilj da se priča o onome što smo snimili, a ja se najiskrenije nadam da je mladima preneta poruka da se bavljenje kriminalom ne isplati.

Šta vas je podstaklo da snimite serijal o periodu devedesetih?

- Primetio sam da sve više ljudi na društvenim mrežama, naročito mladi, na svojim profilima oživljavaju likove kriminalaca iz tog vremena. Mnogi postavljaju njihove fotografije kao slike profila i evociraju uspomene na to vreme. Sve češće čujem da neko kaže da je vreme devedesetih bilo super, da se tada odlično živelo, kriminalce uzdižu na rang heroja. Sve me je to navelo da se posvetim ovoj temi i podsetim na vremena koja su bila sve samo ne super.

U serijalu govore ljudi sa obe strane zakona, a najjači utiska ostavlja pojavljivanje osvedočenih kriminalaca i rodbine onih koji nisu preživeli to vreme, koji otvoreno govore o beogradskim klanovima. Kako ste ih odobrovoljili na taj čin?

- Ključna je bila prethodna sezona emisije „Dosije“, u kojoj smo radili priču o pljačkašima-džentlmenima Novici Živkoviću i Bruni Sulaku, koji su osamdesetih godina izveli seriju spektakularnih pljački u Francuskoj, o kojima smo napravili objektivnu priču, i to nam je otvorilo mnoga vrata naših sadašnjih sagovornika.

Kako ste vi živeli tih devedesetih o kojima govorite u emisiji?

- Ja sam rođen 1978. godine i tada sam živeo svoje tinejdžerske dane. Bio sam sedmi ili osmi razred kada je ubijen Aleksandar Knežević Knele. Iako je to bila osnovna škola, moje vršnjakinje su plakale po hodnicima kada su čule za ubistvo. To mi je ostalo u sećanju. Do tada su devojčice obožavale sportiste, pevače i glumce, a tada se prvi put dešavalo da oplakuju nekog žestokog momka. Uskoro su zavladale sankcije i svoe to vreme pamtim kao jedan strašan period.

Upravo u tim godinama opredelili ste se za televizijsko novinarstvo.

- Imao sam sreću da počnem da radim na „Studiju B“ i da se sklonim sa ulice. Moja interesovanja bila su usmerena na televiziju i to je bio moj izlaz. Uređivao sam emisiju „Tinejdž TV“, koju sam radio sa danas poznatim novinarima - Natašom Miljković, Ivon Jafali, Biljanom Radekom, Aleksandrom Simićem. Bio je to lep period za mene.

Serijal „Beogradski klanovi“ definitivno je podigao standarde emisije kada je reč o gledanosti. Koliki vam je to izazov za naredne serijale?

- Uvek kada radim na novoj sezoni, u početku budem ljubomoran na ono što smo uradili u prethodnoj i cilj mi je da u novoj budemo bolji. To me motiviše i tera da radim više i bolje, što publika na kraju uvek podrži.

Čija profesionalna kritika vam je najvažnija?

- Kritika roditelja mi je mnogo važna, kao i nekoliko kolega koje poštujem, a to su Goran Kusovac, Zoran Baranac, Jakša Šćekić i Aleksandar Timofejev, koji mi je ujak.

Jeste li dobijali pretnje zbog rada na ovom serijalu?

- Bila je poneka sitna pretnja, ali mi se na to ne obaziremo, inače ne bismo radili ovaj posao. Ukoliko policija dobije informaciju o tome da mi je bezbednost ugrožena, ne sumnjam da će me zaštiti, ali mislim da se to neće dogoditi zbog rada na ovom konkretnom serijalu, jer su to priče iz prošlosti koje su okončane. Svakako da je policija u pripravnosti i da se vrše procene, ali do sada nije bilo ozbiljnijih pretnji i mislim da ih neće ni biti, jer se zaista trudimo da budemo vrlo objektivni u radu na ovoj priči.

Da li se supruga Mira pobunila kada ste joj saopštili da radite na priči o najvećim srpskim kriminalcima?

- Ona mi je od početka bila samo podrška, ali su mi se roditelji malo uplašili i nije im baš bilo drago kada sam im rekao. Međutim, oni znaju da, kada ja nešto kažem, to i uradim. Imao sam podršku porodice i prijatelja, direktora televizije „Prva“ Dragana Nenadovića i rukovodstva televizije, kao i kolega. Mislim da je baš zbog toga serijal doživeo ovakav uspeh.

Izabrali ste škakljiv novinarski posao. Jeste li nekada osetili sažaljenje prema glavnim likovima iz svojih emisija?

- Iskreno, jesam. U ovom serijalu susreo sam se sa mnogo ljudi iz podzemlja koji su se iskreno pokajali za svoja dela. Slušajući te priče, shvatiš da oni koji su jednom ušli u svet kriminala, čak i ako su poželeli da iz njega izađu, odatle nema povratka. Kristijan Golubović je u trećoj epizodi opisao tu situaciju upoređujući kriminal sa septičkom jamom, objašnjavajući da u nju možeš da upadneš i da se udaviš, u kojoj se održavaš da ne potoneš ili izađeš i nje i večno smrdiš.Ta njegova izjava je dosta citirana i mislim da je dobar opis stvarnog stanja.

Čiji je „dosije“, odnosno životna priča, ostavila najjači utisak na vas?

- Definitivno život Željka Ražnatovića Arkana i Đorđa Božovića Giške, koji su kao scenariji za neki akcioni film. Jedna osoba bliska Arkanu, čiji identitet ne bih da otkrivam, rekla mi je jednom prilikom da filmovi o Džejmsu Bondu nisu ni upola uzbudljivi koliko bi bio film o Željkovom životu.

Vaša kćerka Mija ima četiri godine. Da li je nekada pogledala tatinu emisiju?

- Sklanjamo je od televizora dok traje emisija, ali ona i sama ode kada čuje zvuk pucnjave. Videla je samo najave, kao i džinglove koje sam snimao za televiziju i to joj se mnogo sviđa.

Supruga i vi odnedavno radite na istoj televiziji. Kako to utiče na vaš odnos budući da ste sada gotovo ceo dan zajedno?

- Radimo na istoj televiziji, ali smo udaljeni čitav sprat, pa se ne viđamo non-stop. Nismo u istoj redakciji, svako je posvećen svom poslu, pa se sada čak ređe viđamo nego ranije, jer često nismo u istoj smeni.

Kako novinarsko radno vreme, koje često nema ograničenje, utiče na odgajanje kćerke?

- Trudimo se da što više budemo sa Miom i da se dobro organizujemo. Ako nije u vrtiću, priskoče moji roditelji, Mirina sestra ili tata da je čuvaju, ali trudimo se da je neko od nas dvoje što češće sa njom. Nastojimo da vreme koje provodimo zajedno bude što kvalitetnije, učimo je novim stvarima, najviše kroz igru, ali i razgovore. Njoj se, inače, dopada što joj roditelji rade na televiziji, a Mira i ja je često dovodimo na posao, gde se igra i druži i super se provodi uvek kada dođe.

Izjavljivali ste da ste slabi na Miu. Da li se to s vremenom menja?

- Menja se - sve sam slabiji. Kako je starija, sve više uči fore i fazone kako da od tate dobije sve što poželi.

Kažu da kćerka liči na vas, a od koga je nasledila karakter?

- Definitivno ima nešto i od mene i od Mire. Na mene je majstor da se izvadi iz situacije kada zagusti, a na Miru je povukla tvrdoglavost. Ume da se naljuti toliko da neće ni da te pogleda, tu je ista majka.

Postavljate li se prema njoj kao strogi inspektor ili kao dobar prijatelj?

- Mislim da je u roditeljstvu najvažnije da se postavite kao prijatelj, drugar, kome ćete otkrivati svoje tajne i kada dođe u određene godine, ona će vam se samo poveravati i tada ćete moći blagovremeno da reagujete i posavetujete je.

Pokazuje li sklonost ka novinarstvu, vidite li u njoj duh mladog istraživača ili izveštača?

- Prošlog leta dogodilo se nešto interesantno na Zlatiboru. U kolima sam imao mikrofon „Prve“ televizije i dok sam vozio čuo sam je kako govori „Danas se u Beogradu dogodila krađa. Gledate „Prvu“ srpsku televiziju“. Okrenuo sam se ka njoj i pitao je: „Šta si rekla?“ Odgovorila mi je: „Ništa, ništa“. Posle mi je ipak ponovila i ja sam snimio taj njen mini-govor. Sviđa joj se taj posao i siguran sam da će jednoga dana i ona raditi na televiziji.

Planirate li vi i Mira da joj uskoro podarite društvo za igru?

- Sigurno da hoćemo. Želim da imam troje ili četvoro dece i voleo bih da se to što pre dogodi.

Čime vas je Mira osvojila?

- Očarao me je njen izgled, ali i stav. Imala je tu neku gordost koja mi se sviđala, nije mogao svako da joj priđe, što me je kod nje osvojilo.

Niste krili da ste prošli kroz ozbiljnu bračnu krizu. Šta vas je to iskustvo naučillo?

- Naučio sam da se odluke ne donose preko noći. Svaki brak ima uspone i padove i kada se oni dogode, treba biti strpljiv i sačekati da se stvari slegnu. Možda je potrebno i razdvojiti se na neko vreme, kao što smo mi to uradili, ali sa razvodom ne bi trebalo žuriti. Ako odnos zaista vredi, trebalo bi ga sačuvati, naročito kada imate decu, kao što mi imamo našu Miu.

Piše: Deana Đukić
Foto: Janko Petković