Ivan Mihailović: Borba protiv kiča i jeftinoće u medijima || Hello Magazin!

Dvadesetpetogodišnji glumac Ivan Mihailović vredno radi na svojoj glumačkoj karijeri, a pozorište za njega predstavlja neprikosnoveni izvor zadovoljstva i potdsticaj za dalji napredak. Po prirodi ambiciozan, uprkos mnogobrojnim obavezama koje su u njegovom radnom kalendaru, upisao je doktorske studije. Osim predstava koje igra u „Beogradskom dramskom pozorištu“ i „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“, nedavno je prihvatio da učestvuje u svetski popularnom šou-programu „Ples sa zvezdama“, koji je nedavno počeo da se emituje i kod nas. Televizijska publika odnedavno ima priliku da talentovanog Ivana gleda u novim epizodama serije „Vojna akademija“, u kojoj igra pitomog kadeta Mirka Klisuru. Za magazin „Hello!“ Ivan prvo priznaje da ne stiže da gleda nove epizode serije u kojoj tumači jednu do glavnih rola jer je posvećen radu na novoj predstavi.

U „Ateljeu 212“ pripremate predstavu „Slavna Florens“ u režiji Đurđe Tešić, čija se premijera očekuje 3. aprila. O kakvom komadu je reč?

- Gorica Popović, Tamara Dragičević i ja pripremamo jednu veoma zanimljivu predstavu i očekujem da će biti gledana. To je stinita priča o operskoj pevačici Madam Florens Foster, koja je u istoriji ostala upamćena kao najgora operska pevačica svih vremena. U vreme Drugog svetskog rata, kada je svet u totalnom haosu, ona ljude zasmejava nastupima kojima je gradila neki svoj svet. Nije umela da potrefi nijednu notu, ton, ritam, apsolutno ništa od onoga što podrazumeva tehnika operskog pevanja, bila je amaterka koja je plaćala svoje nastupe i ploče, ali ju je publika zbog neverovatne harizme ipak volela. Ona je zapravo bila ispred svog vremena i mi u predstavi negde pravdamo njenu pojavu.

Koju ulogu tumačite u ovoj predstavi?

- Igram korepetitora Madam Florens, koji svira klavir. Potpuno sam zaražen ovim instrumentom, čak sam upisao privatne časove. Kod kuće imam klavir i uvek sam želeo da jednoga dana naučim da sviram. Sada se za to ukazala prilika i planiram da je iskoristim. Nastaviću sa časovima i posle predstave.

Nedavno ste dobili i ulogu u jednom australijskom filmu, koji će se delom snimati i u našoj zemlji. O kakvoj ulozi je reč?

- Imam vrlo zanimljivu ulogu taksiste koji bi voleo da bude glumac i ubeđen je da liči na Roberta de Nira, pa postoje scene kada imitiram slavnog glumca. Uloga je potpuno drugačija od svega što sam do sada radio, a kada me je reditelj video na kastingu, odlučio je da dopiše deo scenarija, jer je mislio da bi moja uloga mogla da bude zanimljivija.

Televizijska publika trenutno vas gleda u seriji “Vojna akademija” u ulozi mladog akademca Mirka Klisure. Jeste li imali neki uzor dok ste radili na ovom projektu?

- Odrastao sam na pričama o vojsci koje su mi pričali moj otac, deda i teča i za mene je bilo strašno saznanje kada su mi kao malom rekli da se neće ići u vojsku kada ja porastem. Tata i teča su bili u mornarici i njihove fotografije u belim, uredno ispeglanim uniformama, na moru, za mene su bile nedosanjani san. S druge strane, snimajući ovu seriju, više sam služio vojsku od generacija koje su išle na civilno služenje roka i znam više o oružju i o strojevim radnjama od njih.

Rano ustajanje, stroga disciplina i rigorozna pravila ponašanja deo su vojničkog života. Koliko vam je to teško padalo i da li ste zadržali neke od tih navika i posle snimanja?

- Na Akademiji su zaista rigorozne mere i disciplina, te je naše ponašanje bilo u skladu sa tim, a neka od pravila zadržao sam i posle snimanja, međutim to je kratko trajalo. Recimo, držanje ruku u džepovima bilo je strogo zabranjeno i u stvarnom životu, pa sam se u početku ustručavao, a danas mi je to u redu.

Šta vam je najteže padalo?

- Rano ustajanje je zaista bilo nesnosno u prvom delu snimanja, ali je s vremenom postalo rutina. Međutim, šminkanje mi je baš zadavalo probleme. Posle neslavnog provoda u solarijumu, kada mi se koža bukvalno upalila, šminkeri su preuzeli rad na mom tenu, koji je zbog uloge morao da bude tamniji od mog prirodnog. Taj osećaj naslaga na licu dugo me je pratio, čak sam radeći u pozorištu imao iluziju da i dalje imam jaku šminku, i trebalo mi je više vreme da se naviknem da nemam te slojeve na licu.

Od skoro vas televizijska publika gleda kao učesnika u šou-programu „Ples sa zvezdama“ na televiziji „Prva“. Šta vas je motivisalo da pristanete da učestvujete?

- Volim ples i smatram da bi svako trebao da pleše. Ne postoje ljudi koji imaju dve leve noge, kako neki kažu. To je neka vrsta sporta uz koji se lepše stari. Ples je lep način zabave i specifična vrsta komunikacije, nekome je to način života, a meni je drago što ćemo ovim šouo-programom promovisati ples u Srbiji i verujem da će se povećati interesovanje ljudi za tim načinom rekreacije. Motiv mi je i to što bih voleo da se borimo protiv kiča i jeftinoće u našim medijima. Ovo je zabavan program, ali je ujedno i plemenit, ne samo zbog svog humanitarnog karaktera već i zato što širi plesnu kulturu.

Čije učešće vas je najviše iznenadilo i gledate li na ostale takmičare kao na konkurenciju?

- Učešće Tanje Bošković me je oduševilo. Ona je fenomenalna glumica, pre svega velika dama, i mislim da od nje ostali učesnici mogu mnogo da nauče, ne samo o ponašanju na sceni već i van nje. Ne gledam na ovo kao na klasično takmičenje, pa i ostale učesnike ne gledam kao konkurenciju. Mislim da je svaka emisija prilika za dobar provod i opuštanje uz ples, iako smatram da bi zdrava konkurencija svakako trebalo da postoji, ali me takmičenje po svaku cenu ne zanima.

Plaši li vas da će članovi žirija biti prestrogi?

- Mnogo me zanima kakav će biti žiri i iskreno se nadam da će shvatiti da je ovo šou i da nam neće suditi kao profesionalnim igračima. Plašim se jedino da ću zbog drugih obaveza imati manjak vremena da spremim koreografiju. Zaista ne bih voleo da dobijem zadatak koji neći ispuniti na najbolji način.

Jeste li se ranije bavili plesom?

- Nisam se mnogo bavio plesom, više je to bilo amaterski, u poslednje vreme pohađao sam časove argentinskog tanga, ali to je bilo relativno kratko. Tango je ples koji najviše odgovara mom karakteru i nadam se da ću u ovom šou-programi uspeti da pokažem ljudima koliko je ta igra lepa.

Sa kime najradije plešete i da li plešete sa svojom emotivnom partnerkom?

- Ne plešem. Imam mnogo drugarica koje idu na tango. Koleginica sa klase Anka je vrhunska plesačica i ona mi je večita partnerka.

Ko se od vaših najbližih najviše obradovao učešću u šou-programu?

- Moj mlađi brat Nikola, ja ga zovem Nidža Car. On će poslati sve poruke koje mogu da se pošalju. Nidža ide u drugi razred gimnazije, osam godina je mlađi od mene, ali iako ima samo šesnaest godina, on mi je najveći kritičar. Prati sve što ja radim i zbog toga mi daje najbolje savete. Uvek mi kaže šta da promenim i na čemu bi trebalo da poradim i ja zaista poštujem njegovo mišljenje. Mnogo mi znači njegov sud.

Retko za javnost otkrivate detalje iz privatnog života i ne pričate o svojim emotivnim vezama. Zbog čega?

- Tu uvek stavim neku barijeru, jer mi je potreban taj „zamak“ između četiri zida, moja sigurna luka odakle crpim snagu. Naš posao je takav da smo izloženi javnosti i na sceni, i na filmu, i na ulici, te mislim da je važno sačuvati intimu koliko je to moguće.

Šta vas privlači kod suprotnog pola i kakav je vaš tip devojaka?

- Pored fizičkog izgleda i "pakovanja", važno mi je da devojka bude kreativna, inspirativna, inteligentna, a time i duhovita. Volim devojke sa kojima mogu i da ćutim.

Da li češće vi osvajate njih ili one prve prilaze?

- Uvek sam se trudio da budem spontan, jednostavan i direktan, ali naravno nije uvek lako. Muškarci su često kukavice u tim situacijama i znaju da mnogo komplikuju i ''režiraju'' sastanke. Prave devojke znaju kako da veštački nastalu situaciju “oprirode”.

Jeste li zaljubljive prirode ili je vaše srce teško osvojiti?

- Kao klinac zaljubljivao sam se na dnevnoj bazi po deset puta, sada to ide malo teže. Valjda kada porastemo, postajemo opterećeni moralnim kodeksima, pa postajemo politički korektni i u ljubavi. Što bi rekao Mika Antić: ''Dosadno mi je da porastem, oni koji porastu prvo se satima mrze, onda se satima svađaju''.

Jeste li ikada doživeli ljubavni brodolom i kako ste ga prevazišli?

- Ljubavni brodolomi su kao boginje, kada ih preležiš, više ne možeš da ih dobiješ. Ja sam svoje boginje preležao na vreme, u školskom dvorištu “Desete gimnazije” u Beogradu.

Koliko vam je važna emotivna stabilnost?

- Izrazito mi je važna. Ljubavni život, kao i porodica temelj su i uzemljenje svake ličnosti, pa i moje. Emotivna ostvarenost preduslov je za stabilnu i kontrolisanu karijeru.

Kakav je vaš trenutni emotivni status?

- Prešao sam cenzus.

Kako provodite slobodno vreme?

- Nemam ga mnogo, ali veliki sam filmofil. Imam mnogo prijatelja iz detinjstva koji su van moje branše i volim da to vreme provodim sa njima. Kada se sastanemo, desi se fleš-bek u godine kada smo živeli lepše, bezbrižnijie, vratimo se u gimnazijski život. To su ti „dvorci“ u koje se povlačima i vraćam u normalu, svojoj ličnosti i sebi. Uz to, obožavam da skijam i da ronim, pa se trudim da svake zime i leta nađem vremena za te dve strasti.

Posle osnovih i master studija na Fakultetu dramskih umetnosti, na istom fakultetu upisali ste i doktorske studije.

- Smatram da ne bi trebalo da prestanemo da radimo na sebi. Vežbam svoj mozak, moram da pišem dosta radova, dosta da istražujem i pratim trendove u svetu, jer mislim da je to budućnost našeg pozorišta i filma. Glumci, kao i reditelji trebalo bi više da gledaju predstave sa repertoara u inostranstvu, pa da ta iskustva prenose ovde i kombinuju ih sa našim mentalitetom.

Jeste li već odabrali temu?

- Ja sam dete mora, deda mi je iz Herceg Novog i odrastao sam uz more. Tamo sam više meštanin nego turista, znam čiji je svaki čamac, a ribolov mi je veliki izduvni ventil. Moja koleginica i prijateljica Dragana Dabović naučila me je mnogo o „ribanju“. Inače, ona uvek ulovi više ribe, ali njoj je to u genima. Cela ta primorska atmosfera za mene je ogromna inspiracija i zato ću se na doktorskim studijama baviti novelom „Starac i more“. Iz lične ljubavi prema moru, ribarima i osećaja koji se rađa kada isploviš barkom i celu noć loviš ribu.

Prija li vam popularnost i da li biste voleli da u budućnosti ponesete titulu jednog od najpopularnijih glumaca kod nas?

- Drago mi je kada me prepoznaju i sviđa mi se što se deca ugledaju na neke junake, a ne na poznate anonimuse kojih je mnogo u medijima. Međutim, današnji tempo života ne dozvoljava da se poleti jer je sve kratkotrajno i prolazno. Ja sam prepoznatljiv, ali cilj mi je da postanem priznat. Iako i ta reč počinje na „p“, njeno značenje je potpuno drugačije, jer za to je potrebno mnogo rada, zalaganja, odricanja, stalnog dokazivanja i opravdavanja onoga što si uradio.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Mirko Tabašević